Демократија пчела

Избори нису резервисани само за људску врсту јер је и међу многим животињским уобичајено да бирају своје лидере, наводи се у недавно објављеном чланку „Њујорк тајмса”, а преноси Танјуг.

„Ми не само да нисмо једина врста која упражњава изборе већ нисмо ни једини примати који „гласају” као група“, наводи се у тексту.

Свака врста животиња која живи у групама мора да доноси и одлуке као група. Чак и када се не слажу са члановима групе којој припадају, рачунају једни на друге приликом заштите или помажу код тражења хране. Они морају да се потруде да постигну сагласност шта ће група да ради у погледу свих питања која су за њу битна.

Иако не „гласају” као људи истовремено у цијелој држави или у мањим и већим заједницама, оне животиње које живе у мањим или већим групама спроводе своје „изборе” прилично демократски.

Амерички зоолози, који проучавају меркате (врсту мунгоса), регистровали су њихове „позиве” за покрет код десетак група које живе у пустињи Калахари у Јужној Африци. Групе су сачињене од шест до 19 јединки, али научници су утврдили да је било доста да троје примјерака пусти тај звук о поласку на другу дестинацију и да цијела група крене за њима.

Занимљиво је да су позив за покрет могли да упуте међу меркатима и они који нису имали званичну лидерску позицију, већ је одлучивало колико су они који су позивали на покрет упорни.

Пчеле такође имају неке особине које подсјећају на људске. У прољеће могу да се виде ројеви који висе с неке гране дрвета. Они су одлучили да се осамостале и сада треба да нађу ново станиште у које ће се преселити цио рој који се отцијепио од матице.

Када се један рој одлучи да се подијели, јер сматра да је превелики, онда се одвоји једна од постојећих, а њој се прикључи неколико хиљада радилица. Рој се смјести на неко ново мјесто, али ако матица сматра да није погодно, онда одвоји неколико стотина „скаута” са задатком да нађу боље мјесто да се смјесте.

То тражење може да потраје неколико дана и ако неки од скаута обавијести матицу да је нашао погодно удубљење у које би могли да се населе, долази матица да провери. Ако јој се чини да није погодно, онда их шаље даље да траже. Уколико нађе мјесто које јој се свиђа, одлети до роја и онда им кроз неку врсту „плеса” објасни гдје је локација за ново станиште, који су му квалитети, гдје се налази и колико је удаљено.

Скаути се врате у привремену локацију и својим плесовима објашњавају саплеменицима шта су нашли. Ако је неки убиједио већину да је његово станиште боље од свих осталих, рој се сели тамо и то им постаје нови дом.

Професор др Томас Сили, зоолог с америчког Универзитета Корнел, у својој књизи „Демократија пчела”, штампаној 2010, скренуо је пажњу читалаца рекавши да би људи могли понешто да науче од пчела.

Афрички дивљи пси, као и они припитомљени, воле понекад да се друже са својим саплеменицима. Чланови једног чопора понекад воле да се излежавају. Када им дође у посјету други чопор, почињу преговори да ли ће кренути у лов или ће наставити да се излежавају. Одлука о томе шта даље треба да се ради доноси се „демократским гласањем” које се обавља – кијањем. Што се више чује кијање, то је снажнији знак да је већина да се иде у лов.

Мрави, и то они који живе у стијењу, често морају да донесу веома важне одлуке, као и пчеле, о пресељењу својих колонија. Они увијек имају неколико извиђача који иду испред свих чланова колоније, тражећи погоднију локацију.

Уколико се више извиђача окупи око исте локације, враћају се по већу групу из старог станишта да је одведу до новог и виде да ли су спремни за пресељење. Уколико се значајан број мрава одлучи да прихвати ново станиште, онда га прихватају сви и пресељење почиње.