Демонтажа режимског гласноговорника – корак по корак

У тексту „Биљешка о скандалу“ уредник и водитељ „Живе истине“ на РТЦГ, новинар Дарко Шуковић, маниром прекаљеног апанажног дјелатника покушао је дискредитовати поштовања вриједан чин универзитетских професора, који су присуством литији показали и властити однос према скандалозном Закону о слободи вјероисповијести.

На ово „сочиненије“ Шуковића реаговао је историчар Томаш Дамјановић, који је текстом Camera obscura I убједљиво и аргументовано розорио Шуковићеве малициозне, лажне конструкције.

Шуковићева „запажања“ означена су италиком, а Дамјановићеви приговори су болдовани.

На вијест о присуству неколико десетина универзитетских професора литији коју је СПЦ организовала у Подгорици, 08. 3. 2020, огласио се господин Дарко Шуковић, налазећи за сходно да подсјети академску елиту ове земље на задужења и оквир унутар ког би требало да дјелују. Не, није стаљинизам, али неодољиво подсјећа на њ.

Фотографија групе поносних универзитетских професора, који су партиципирали у неђељној литији, заслужује легенду. Не уобичајену, са пописом имена усликаних лица, него аналитичку картицу невербалне лекције коју су прексиноћ дали њиховим студентима.

За похвалу је кад професори разгрћу страх од власти. Кад личним примјером показују студентима да за увјерења вриједи шетати, у недостатку већих искушења. Да је од радног мјеста преча слобода, јер без ње нема самопоштовања. А, човјек без самопоштовања и није неки човјек… независно од тога је ли вјерник или атеиста.

Дирљиво искрен увод у анализу, штета што господин Шуковић властитим примјером не доказује да је слобода преча од радног мјеста те да без ње, сагласни смо, нема самопоштовања. Сасвим је неважно то што није професор: човјек може тежити слободи, ма шта био по вокацији или професији.

Групни портрет професора на литији има и свој правни оквир. Устав гарантује грађанске слободе, а право на политички став, исповиједање вјере и јавно очитовање поводом отворених друштвених питања не само што је дио тога корпуса, него се од интелектуалаца такво понашање и очекује. Барем док не постану чланови ЦАНУ. (Ако опстану критерији за пријем у Академију, наречена фотографија, нема сумње, послужиће им као сигурна улазница).

О ЦАНУ се, заиста, може казати штошта, али би, изгледа, мјера њеног црногорства требало да буде пропорционална негативно одређујућем односу према српству. Наука и умјетност су, ваљда, у другом плану. Прво им, јелте, ваља задовољити критеријум беспоговорне лојалности, а ако шта претекне од силних мисли – нека иде у науку. У противном – ником ништа, ионако је важан предзнак.

Има ли, онда, нечега спорнога у том колективном (на фотографији је тридесетак професора, али Митрополијна гласила оперишу различитим бројкама, од 40 до 60) чину или је наслов начисто промашен? Богами, рекло би се – има?!

И професори су просвјетни радници, иако ту формулацију обично повезујемо са учитељима, наставницима и добом безазлености основне школе. У годинама потом, о темпора о морес, голем постотак омладине бруси профил у ваншколским условима. Друштво, медији, кафана, кладионице, партије, црква.. испада да је, не замјерите на метафори, Буриданово магаре било на коњу са само два стога сијена, као изазовима.

Господин Шуковић кани диванити о духовности, историјском искуству црногорске заједнице, али не налази ништа спорно у томе да изједначи кафане/кладионице и цркве. Прилично дисквалификујуће, јер ако се тако различите ствари могу доводити у исту раван, онда се поставља питање: шта је сврха тежње за аутокефалношћу Цркве у Црној Гори? Та, ако је поразно то што дјеца брусе профил у ваншколским установама – уз подразумијеваћује изједначавање кладионице и цркве – онда као компензацију за аутокефалност фино изградите још коју кладионицу и ријешили сте проблем.

Елем, као просвјетни радник за 18+, професор (требало би да) има обавезу правилног усмјеравања младих људи ка хуманистичком погледу на свијет. Да неко не би претурао по енциклопедијама, сасвим је ок разумјети то као очекивање системске афирмације принципа чојства. Што не би требало да представља проблем, пошто доминантна литература: од Новога завјета, преко Манифеста комунистичке партије, до Повеље ЕУ подстрекава на ширење толеранције и поштовања људског достојанства.

Хуманизам се може тумачити и као очекивање системске афирмације принципа чојства, али то није једино одређење тог појма. Не би било лоше да се господин Шуковић лати енциклопедија, па кад их ишчита, можда посегне и за изворном литературом. Анекс: у такво што не спадају хрестоматије и интерпретације.

Да ли су се даме и господа професори нашли на мјесту промоције тих вриједности? Јесу ли стали иза оног ко симболизује врлине којима (требало би да) уче омладину? Бојим се – не!

Тачније, сасвим јасно и лако доказиво – не!

Па, хајде да видимо како господину Шуковићу иде доказивање одсуства врлина.

Ако је, да паства падне у вјерски транс, довољна проповијед свештеника и неколико новокомпонованих псеудорелигиозних пјесмица са разгласа, академски грађанин нема право да пред тим, без отпора, положи своје најјаче оружје – мозак. Професор има моралну обавезу, ваљда и потребу, да обрађује информације које прима. Забога, зар способност критичког мишљења, уз храброст да се слика на мјесту, на којем зна да га власт не жели да види, није друга неопходна компонента за статус интелектуалца!

На основу којих сазнања господин Шуковић извлачи закључак према коме критичко мишљење и вјера нужно стоје у супротности? И чему потреба да властито становиште представља као необориву чињеницу? Наиме, сасвим је легитимно вјеру и литије доживљавати као вјерски транс. Али, између личног доживљаја и необориве чињенице зјапи провалија. Господин Шуковић, парадоксално, овдје исказује тенденцију да се, износећи властито увјерење, наметне као неупитни ауторитет, што је у приличној супротности са идејом о критичком мишљењу.

Реноме универзитетског професора (требало би да) подразумијева капацитет за спознају да у Закону о слободи вјероисповијести нема онога због чега се, формално, на литијама протестује.

Капацитет за такву спознају би подразумијевао суспензију критичког мишљења, које се призива у горњем пасусу.

Као и свијест о апсурдности тврдњи да је црква институција која се (литијама) бори за више секуларности у држави. Универзитетски професор (требало би да) осјећа нелагоду што се најбоља пера из региона буквално спрдају пропагандном оксиморону о поповима који демократизују и еманципују црногорско друштво. Па још на платформи светосавља, као најригидније, суштински антихришћанске, интерпретације православља.

Тврдња је апсурдна само за површно око. Суштина Закона о слободи вјероисповијести је у намјери предсједника државе да створи своју Цркву, чиме би се непосредно нарушио концепт секуларности. Отуда се свако супротстављање таквом науму испоставља као борба за очување секуларног уређења, макар му појавни облик биле литије СПЦ.

Скученом уму је, истина, неухватљива разлика између форме и суштине: у неком трену се ухвати један детаљ и онда се, на основу њега, изводе уопштавања. Логички неодржива поставка. Такав ум, наиме, није у стању да разумије да је сваки идентитет релациони и да значај и позиција једног субјекта зависе од контекста те да нису датост, једном и овдје, за свагда. Таквом је уму непојмљива ноторна чињеница да је Католичка црква, као конзервативна институција пар еxцелленце, имала огроман утицај на демократизацију источноевропских држава у ери комунизма. Баш као што му је тешко сварљива чињеница да је једна крајње недемократска држава, каква је СССР, у неком другом контексту, имала пресудну улогу у ослобађању Европе и свијета од пошасти нацизма.

Наравно, односе међу људима и заједницама те карактер институција које се међу њима стварају и чувају много је лакше објаснити квалификативима, јер такво што не изискује ни труд ни знање.

Ако пук у саборности види снагу, универзитетски професор мора да зна како свако једноумље води у фашизам.

Фрапантно незнање, помало изненађујуће, с обзиром на то да се ради о господину који тако дуго фигурира као јавна личност. Саборност није једноумље и, нарочито, није еквивалентно колективизму. Саборност је концепт који, потенцирајући личност у заједници, стоји између индивидуализма и колективизма. Не би, дакле, било лоше да се господин Шуковић, ако му је стало до знања, лати озбиљне литературе, много је врсних студија посвећено идеји саборности. Било нам такво што блиско или не, одвећ је комплексно, да би се могло поистовјетити са једноумљем. Такво што приличи памфлетистима и политикантима , а не човјеку који иоле држи до себе.

Бити универзитетски професор (требало би да) значи и довољно знања о историји своје земље и академског поштења да се не пристаје на подвалу о Српској православној цркви данас, као истој оној аутокефалној Црногорској цркви у књажевини/краљевини Петровића.

Откуд господин Шуковић зна шта би требало да одликује једног универзитетског професора? Из чега извире увјерење према коме баш њему припада право да наступа као прескриптивист?

Надаље, сам термин “универзитетски професор”, без пратећег појашњења, напросто нам ништа не говори о једном научнику. Господину Шуковићу очито није јасно да је вријеме полихистора прошло и да у нашем времену један професор са ЕТФ-а, ПМФ-а или БТФ-а напросто НЕ МОРА ништа да зна о историји своје земље. И даље је интелектуалац, јер поље дјеловања из ког он црпи свој научни ауторитет не припада координатном систему у ком су релевантне државне или националне границе. За случај да већ није чуо, једно обавјештење: науке, нарочито оне природне, нијесу патриотске дисциплине, па је за углед једног математичара посве ирелевантно да ли зна било шта о историји своје или неке друге земље.

Гледе односа СПЦ – МЦ: сваки лични доживљај у вези са историјом, па и овај Шуковићев, сасвим је легитиман док год се не намеће као научна чињеница. Но, господин Шуковић исказује намјеру да се представи и као ауторитет за историјска питања, а за тако нешто му, к сажаљенију, недостају и референце и знање, а богме и логика. СПЦ, укратко, јесте насљедница Цркве која је баш овдје утемељила православно хришћанство и сходно томе јој припада историјско право да ту и остане. Једна повијесна финеса: појмови СПЦ и МЦ не стоје у супротности, него су комплементарни, будући да историја, на велику жалост многих лаика, нити почиње нити се завршава ондје гдје се помаља њихов интерес.

Бити универизетски професор (требало би да) гарантује интелектуалну радозналост и, још више, спремност на покоравање чињеницама. Уз то звање (требало би да) иде и барем толико осјећаја припадности домовини, да јој се не спори право на њену културну баштину. И довољно обзира да се не учествује у побуни која хоће да та свједочанства историјског трајања Црне Горе остану власништво Србије.

Интелектуална радозналност? Дивно опажање, али треба имати на уму да иста није својина универзитетских професора, могу је користити и људи других профила, па и новинари, што да не.

Како се манифестује припадност домовини? Ко издаје лиценцу за то, ко врши процјену, шта су критеријуми? Господин Шуковић као да мисли да му припада монопол на анализу нечијег патриотизма, па је склон посумњати у подобност својих политичких и идеолошких неистомишљеника. Опрезно са тим, јер, чеховљевски речено, онај ко у првом чину, наступајући с позиције политичке моћи, доведе у питање лојалност неистомишљеника, спреман је да се, најдаље до трећег чина, лати пушке.

Не би, такође, било лоше одати се семантичкој наобразби, јер појмови “СПЦ” и “Србија”, на примјер, нијесу синоними. Ваља имати на уму формалну логику: кад је полазна премиса погрешна, онда ни закључак не може бити ваљан.

Знам неке људе са фотографије. Један од њих ми је драг пријатељ и сматрам га часним човјеком. Баш бих волио да су и сви они које не знам такви. Али, питања из претходна два пасуса, независно од тога, траже одговоре. Притом, нити су једина, нити најтежа…

Како професор са фотографије, након ходања за Амфилохијем, може стати пред студента чију вјеру митрополит назива лажном и сваког њеног сљедбеника лажним човјеком? Како ће пред студента који је по националности во или копиле? Како на факултету причати о добру и правди, кад се стајући у ред иза Амфилохија симболично прихватају његове истине и његов систем вриједности? Закључно са негирањем геноцида у Сребреници и слављењем Ратка Младића и Радована Караџића!

Господин Шуковић опет исказује танко познавање црквених прилика. Прича о “волу” и “копилету” је, наиме, метафора, коју је Амфилохије преузео од Јустина Поповића. Ради се о анегдоталној ситуацији у којој је Јустин Поповић једног незнавеног Србина питао штошта о духовности и када је видио да овај не зна ништа, а понаша се прилично самоувјерено, како и приличи милицајцу, рекао му је, парафразирам, да такав какав је не може бити Србин. На опаску тог човјека – “Али, ја сам рођен у Србији, дакле Србин сам!” – Јустин је хладно одговорио: “И онај во, на пропланку, је рођен у Србији, па није Србин.” Смисао метафоре је у томе да вас сама чињеница да сте рођени у некој земљи не чини чланом заједнице, уколико нијесте изградили своју личност и, напокон, однос према заједници којој каните припадати. Сходно логици коју господин Шуковић примјењује када говори о односу Амфилохија према Црногорцима, закључило би се да је Јустин Поповић, а тиме и Амфилохије као његов сљедбеник, Србе сматрао воловима. Да, тако функционише бинарна логика, али је живот унеколико комплекснија ствар. Читање између редова и тумачење метафора не би требало да представљају нарочито компликовану процедуру, нарочито у случају једноставних анегдота, под условом да се тога посла лати човјек отвореног ума, без унапријед зацртаног (дневнополитичког) циља.

Опаска о “лажној вјери” је, такође, метафора која има свој контекст и односи се на људе склоне формалним промјенама конфесија, из лукративних побуда, без потребе да се удубе у духовно искуство старе или нове заједнице.

Прије него што се упусти у анализу туђих ријечи, господин Шуковић би, истине ради, могао да се потруди да разумије контекст и, напокон, значење изговорених ријечи. Јер, једна ријеч, овисно о контексту, може добијати сасвим различита значења.

Како да тај млади човјек не помисли: да је мом професору заиста до вјере, он би духовне потребе задовољио тамо ђе се то и ради – у цркви. Али – не, умјесто у Божји храм, мој професор иде стопама човјека који не признаје ни Црногорца, ни иновјерца. Ако је то пут амбасадора Исуса Христа, како своје литијашко прегнуће претенциозно дефинише један са слике, тешко да се дрводјељин син имао рашта и родити и васкрснути.

Прилично површна констатација, јер се духовно испуњење може доживјети не само у цркви, него и у дому, на улици, у школи, на обали…било гдје. Неизоставно – у свом уму и срцу.

Тврдња да Амфилохије не признаје ни Црногорца, ни иновјерца напросто није тачна. Господин Шуковић је, опет, властити доживљај интерпретирао као потврђену чињеницу, што, можда, може бити довољно њему самоме, али читаоцу коме је стало до логике баш и не.

Интересантно је, кад смо већ код претенциозности, то што господин Шуковић не налази ништа спорно у томе да, у истој реченици, (1) туђу мисао интерпретира као претенциозну и (2) тумачи смисао рођења и ускрснућа Исуса Христа, премда се нигдје није афирмисао као нарочити ауторитет за есхатолошка питања.

Напокон, ако је суштина актуелног проблема само у вјери, чему обзнана предсједника Ђукановића о стварању нове Цркве? Та, ако му је до молитве, зар није једноставније – слиједимо логику господина Шуковића – да оде до цркве и, јелте, задовољи своје духовне потребе.

***

Но, биће, ипак, да је ствар у нечем другом: господин Шуковић настоји да пружи медијску потпору идеји уклањања једне заједнице, чије јединство овдје симболизује управо СПЦ, и посљедичном стварању “Цркве” за којом – чудне ли логике – највећу потребу осјећају они који се отворено декларишу као атеисти.

И то је легитимна жеља, да се разумијемо.

Само, било би лијепо кад не би покушавали да тако очигледан циљ, усмјерен против једне заједнице, њеним припадницима представљају као неки ванредно еманципаторски гест, који је, ето, малчице погрешно схваћен. Још љепше, кад свој шовинизам не би покушавали да представе као склоност секуларизму, а најљепше – кад би схватили да политичка надмоћ не значи и тапију на истину, историјске чињенице или затирање друкчијег културног модела под истим небом. Јер, политичка надмоћ није исто што и право на овладавање свим аспектима јавног живота, осим у случају да живите у Трећем Рајху или СССР-у.

Прочитајте још:

Дамјановић за ИН4С: Турска жели да поново „ведри и облачи“ на Балкану

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: