Денис Крнић: Хрватска губи трку у наоружању са Србијом

Регионална трка у наоружању после потписивања уговора о куповини авиона Ф-16 Барак за хрватско РВ, убрзава се српским аквизицијама ПВО-система Панцир С1. Осам тих артиљеријско-ракетних оруђа биће испоручено српској војсци идуће године, а шести ремонтовани МиГ-29 већ је стигао на Батајницу. Авиони су уступљени бесплатно, на име поравнања дијела југословенског дуга, док је ремонт коштао око 150 милиона долара.

Двије батерије Панцира коштају око 100 милиона долара у експорту. За доста мању цијену, српска војска ће тако створити премоћ до 2022. године кад ће, према очекивањима, бити испоручено свих 12 ”Барака”. Шта је Хрватска, дакле, добила за 500 милиона долара? Неколико година војне инфериорности…

Више нема никакве дилеме – Србија озбиљно обнавља своју ПВО. Након што је кренула испорука ремонтованих МиГова-29, вишенамјенских Ербасових хеликоптера Х145М, уз наруџбину три борбена хеликоптера Ми-35, сљедеће године очекује испоруку двије батерије хибридног противваздушног система Панцир С1. Аутматизовани, хибридни, високомобилни систем носи радар, уређаје за противелектронско дејство, 12 лансирних цијеви с ракетама земља-ваздух типа 57Е6 и два топа 2А38М калибра 30 милиметара.

Пандан овом руском Панциру на Западу не постоји. Ову бабарогу, која је ватрено крштење имала у Сирији, зову „чистачем неба“. Панцир истовремено прати 20 циљева у ваздуху, открива циљеве на удаљености до 36 км, и обара их на удаљености од 1.200 до 20.000 метара, на висинама од пет метара до 10.000 метара ракетама, те на удаљеностима од 200 метара до 4.000 метара и на висинама од нула метара до 3.000 метара топовима калибра 30 мм. Време реакције Панцира С1 је од четири до шест секунди. Успјешна одбрана руских војних база у Сирији, Хмејмим и Тартус, повећала је цијену Панцира на свјетском тржишту наоружања. Нема сумње да ће руска борбена искуства у рату с дроновима бити занимљива за многе државе. А искуства су им велика. Не само да су рушили израелске и турске дронове, рушили су, наводно, и америчке крстареће ракете типа „томахавк“.

Премда се ради о дефанзивном, одбрамбеном систему, он за Хрватску представља озбиљну асиметричну пријетњу на коју нема одговор. Посебно у ситуацији када би се овај систем нашао на самој обали с друге, српске стране Дунава. Овај високомобилни руски систем тешко је на вријеме лоцирати. Након ватреног дејства брзо се креће и лако скрива.

Каква је хрватска ПВО? Јадна и бедна. С она четири исправна Миг-21 која нам лете и неколико ускладиштених Стријела 2М тешко да се уопште може говорити о постојању учинковите ПВО. Хрватска је једина чланица НАТО савеза чији главни град не само да нема квалитетну копнену ПВО него ПВО нема уопште. Како МОРХ никад није комплетирало систем С-300, а затим га је испоручило Израелу и САД, ПВО хрватског главног града спало је на неколико сачуваних и ускладиштених лаких преносних система Стрела 2М. Већину Стријела смо ионако раставили, а дио, све на амерички наговор, продали на Блиски исток. Ако су исправне, Стријеле 2М учинковито могу обарати летилице на двије хиљаде метара. Свака летилица изнад те висине остаје недоступна.

Но, колико авијација може одрадити с висине од четири хиљаде метара, најбоље се видјело завршетком операције “Аллајд Форс” 1999. године и уласком НАТО снага на Косово*. Упркос свакодневним јављањима НАТО о уништавању војне технике, бивша Војска Југославије с Косова* повлачи чак 252 тенка и 18 ловаца МиГ-21, чиме се открива велика несразмјера између објављених и стварних бројки.

Стога је НАТО након двомесечног проучавања уништене технике на Косову*, тек 16. септембра 1999. јавности представио извјештај БДА, по којем није сигуран у уништење чак 50 одсто гађаних циљева на том подручју. Сама помисао да постоји пријетња у облику Стријеле-2М на рамену територијалаца, САД је довољан разлог за покретање иницијативе уништавања “неперспективног“ наоружања. Стријелом-2М, вриједном десетак хиљада долара, чије коришћење не захтијева посебно сложену обуку, лако се обара летилица вриједна неколико десетина милиона долара нађе ли се у одговарајућим условима.

Одбрану Загреба у суштини само глуми пар МиГ-ова 21 хрватског ратног ваздухопловства који би у стању стварне опасности требало да употријебе ракете ваздух-ваздух или да дејствују топовима у ваздуху, на мору и на копну. Међутим, питање је да ли су ракетама Р-60 наших МиГ-ова, домета неколико километара, истекли ресурси и колико су уопште употребљиве? Да смо комплетирали систем С-300 ПМУ хрватска ПВО је могла имати стратешку способност уништавања авиона до 150 километара удаљености, те балистичких ракета на удаљености од 40 километара. По тактичко-техничким карактеристикама неупоредиво је бољи од сличних западних система.

У вријеме Југославије Загреб је био брањен копненим руским ракетним системима Волхов и Двина (косе даљине 25-27 км и висине 20 км за циљеве брзине 2 маха) кружно распоређеним у батеријама у Брежицама, Карловцу, Сиску, Забоку и Керестинцу. Осим тога ловачки пук МиГ-ова из Бихаћа такође је имао задатак одбране Загреба, с тим да је дежурни пар понекад био стациониран и у Пули, рјеђе у Задру и Сплиту, у зависности од безбједносне ситуације и доба године.

Евентуални сусрет хрватског Ф-16 Барака и српског Панцира? Бараку или било ком другом ловцу би требала СЕАД (Suppression of Enemy Air Defense) опрема – противрадарска ракету или навођени пројектил којим би одрадио Панцир.

Такво нешто Барак нема, а како смо ионако усмјерени само на air-policing, ваља заборавити на било какво софистиковано ударање по копненим циљевима. Никад нисмо имали ништа навођено за копнене циљеве, већ искључиво гравитационо, слободнопадајуће, а таквим средством одрадити Панцира више је него оптимистично…

Извор: Нови стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: