Насловна Култура Десанка Максимовић, моћ српског језика

Десанка Максимовић, моћ српског језика

За њеног вијека угасили су се толики вулкани, пресушиле ријеке, затворили рудници, пресахли извори, само је она све боље пјевала што је дуже живјела

1
Десанка Максимовић

Десанка Максимовић је најдужа моћ српског језика. За њеног вијека угасили су се толики вулкани, пресушиле ријеке, затворили рудници, пресахли извори, само је она све боље пјевала што је дуже живјела, доказујући и ону Сократову да је пјесник нешто свето, крилато и лако и истину да од човјека и његовог језика нема ни дубљег звука ни неисцрпнијег рудника, да се још увијек може бити велики не чинећи никаква зла, рекао је Матија Бећковић на сахрани највеће српске пјесникиње Десанке Максимовић, која се упокојила на данашњи дан, 11. фебруара 1993. године.

Она је била глас народа, она је била та која је састрадавала и патила са сваком душом, она је та која тражи опроштај за малог човјека, за себра, за свргнуте, за пијанице, за калуђера, за несхваћене, за оне који се спотичу преко прага, па и за згужване мисли.

Десанка Максимовић је била најстарије дијете у породици. Рођена је Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. маја 1898.  Одмах послије њеног рођења, породица се одселила у Бранковину. У Бранковини је провела дјетињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Студирала је на одјељењу за свјетску књижевност, општу историју и историју умјетности Филозофског факултета у Београду.

Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала дјеце.

Преминула је у Београду у 95. години. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти Цркве у оквиру културно-историјског комплекса.

Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, написала је једну од својих најпознатијих пјесама „Крвава бајка“, пјесму која свједочи о терору окупатора над недужним народом у Другом свјетском рату. Пјесма је објављена тек послије рата.

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена ријеч, однос према свијету и филозофија су и сами били пјесничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно пјесничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човјеку и животу.

Многе њене пјесме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих увјерења и начела, мишљења, боја и вјера, и да буду строги према својим манама, као и према туђим. Од свих вриједности у животу она је кроз своје пјесме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповјетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине пјесме налазе се у антологијама поезије.

Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини, коју је похађала Десанка Максимовић и гдје је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа“, како ју је народ током времена прозвао.

У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године.

Пјесникиња је мало негодовала због тог чина, али су је убиједили да је то само споменик поезији са њеним ликом.

Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донијела одлуку да се њено име и дјело трајно обиљежи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић, која додељује награду „Десанка Максимовић“.

Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције.

Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и његовање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих пјесника српског језика 20. вијека“.

Приредила: Марија Живковић

Извор: Митрополија

 

Прочитајте још:

Душко Радовић: Мргуд са великом душом

 

 

 

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here