Десет медаља у Рију?

У сусрет Олимпијским играма у Рију 2016, редакција ИН4С, и њен сарадник г. Бошко Радовић, покренули су серијал текстова на тему: Колико медаља Србија може освојити на том такмичењу, односно, да ли су се стекли услови да наша земља постави својеврсни рекорд у том смислу? Од сада, па до почетка Игара у августу 2016.г., свакога мјесеца ћемо имати по једну колумну која ће говорити о овој теми, и која би могла да отвори једну продуктивну навијачку дискусију о свему.

пише: Бошко Радовић

Први дио: Значај олимијских такмичења

Под претпоставком да наш читалац прати спортска надметања, и да је навијач оних спортиста и спортских екипа који долазе из његовог народа, овај серијал текстова има намјеру да га подсјети на најважнији спортски догађај који слиједи, и да мало загрије навијачку атмосферу. Имамо пред собом мање од годину дана до почетка Љетњих олимпијских игара у Рио де Жанеиру, августа 2016.г. Од када постоје, олимпијска такмичења су највећа спортска смотра и најважније такмичење у историји човјечанства. Она су важнија од бројних свјетских и европских првенстава, омладинских и сениорских, јер имају тај неодољиви спортски и витешки моменат – сви најбољи, у исто вријеме и на истом мјесту. Олимпијске игре имају карактер заказаног двобоја ( боље рећи – вишебоја ) са кога нико од најбољих не изостаје, а у себи укључују све спортове и све државе. Величанствено!

Могуће је да многи међу нама више воле трке формуле 1 или какав добар профи бокс-меч, него стреличарство или једрење на олимпијади. Могуће је и то да су нам мундијал у фудбалу, или завршница НБА кошаркашке лиге, занимљивији догађаји од фудбалског или кошаркашког турнира на Олимпијским играма, али морамо признати, то су само ријетки изузетци, који потврђују правило да истинском љубитељу спорта нема ничег занимљивијег од чињенице да су сви најбољи такмичари свих спортова присутни на једном мјесту, и да освојена медаља неће моћи да има оне мрље противничких приговора типа: „Нијесам био најспремнији“, „Ово није мој дан“ и сл.

Припреме за олимпијско такмичење трају четири године, и сама чињеница да су разна свјетска и европска првенства, континенталне и регионалне игре, тек само квалификације за учешће на олимпијади, говори довољно о степеновању такмичарских вриједности у овом случају. А посебну драж цијелој причи даје податак да се ради о такмичењу међу државама, нацијама и народима (чак се и појединачне медаље убрајају у крајњи национални салдо), а не о клупским надметањима. Ово умањује (иако, на жалост, не искључује у потпуности) онај ружни осјећај да иза сваког важнијег меча стоје новац, индустрија и политички утицај, а опет, са друге стране, појачава се навијачки импулс усмјерен на родољубље и општенародно весеље.

Историја модерних олимпијских надметања свједочи нам о великој снази ове манифестације, која има и своју јаку политичку употребу и представља снажно оружије у рукама оних који владају, или хоће да владају свијетом. Овдје ћемо се само подсјетити на чувену побједу тамнопутог америчког атлетичара Џеси Овенса „пред носом“ Хитлерове расистичке идеологије, у сред Берлина, у предвечерје Другог свјетског рата. Четири деценије касније, опет у Њемачкој, у Минхену, велико међународно олимпијско сабрање било је мета крвавог терористичког напада. Недуго затим, Олимпијске игре у Москви 1980.г., бојкотовали су Американци и неки њихови политички савезници (због војног упада СССР-а у Авганистан), па су им Совјети и земље европског истока (изузев Румуније и СФРЈ), узвратили истом мјером у Лос Анђелесу 1984. г. Све вријеме „хладног рата“ успјех спортиста на Олимпијади је, између осталог, служио као порука супротној страни о виталности, просперитету и потентности једнога друштва у односу на „противничко“. Овакав однос се наставио и послије пада Берлинског зида, само су судионици овог спортско-политичког надметања донекле измјењени. Са једне стране су остали Американци и друге „западне“ политичке силе, док су преко пута њих други гиганти чија политика најављује друштвени преображај и напредак на свјетској сцени (Русија и Кина прије свега, али и Бразил, Јужна Кореја, Иран…).

Наш човјек може да се пита, зашто би уопште требало поклањати пажњу једном сабрању које је у својој историјској основи многобожачко, а које и данас има несумњиву и очигледну подршку разних формалних и неформалних политичких и идеолошких сила овог свијета ( масонски колорит игара, различити аршини према контролисању допинга спортиста, утицај новца и пропаганде )?

Нема сумње да је овај приговор основан и да има мјеста оваквој врсти скепсе. Читава ова манифестација има карактер догађаја кога ствара велика индустрија свјетске забаве – која је јасно политички контролисана. Па ипак, у сред тог модерног колосеума, чије су спољашње хаљине, без икакве дилеме, и даље паганске, и чији економски и политички профит контролише мала група центара моћи, – и даље стоје живи људи, аутентични представници једне културе и једног народа. Може се рећи да они (свјесно или несвјесно) служе за забаву и идеолошку утакмицу богатих и моћних, али опет, нико им не може одузети могућност да, у сред свега тога, својом спортском побједом посвједоче снагу и обдареност друштва из кога долазе.

Овоме треба додати да олимпијска борилишта, управо због свега горе наведеног (сценарио који су припремили велики и моћни да би се забављали побједом над малима), имају и један неодољиви такмичарски шарм – а он се зове: прилика да они који су политички и економски мали, или који су поробљени и спутани у том смислу, да они, такви какви су, побједе велике! Спортско борилиште, за разлику од политичког, нуди – макар формално – равноправне услове и једнака правила за све судионике, а таква прилика је неодољива за све истинске борце.

Побједа у таквом спортском амбијенту, заиста може да постане велики народни и државни капитал, у смислу стимуланса сопстване омладине да вјерује, да се нада и да може да се бори за остварење универзалних идеала о равноправности свих и о једнаким могућностима за све у овом свијету.

(Наставиће се)

У другом дијелу (2): Колико медаља освајају поједине земље?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: