Десет медаља у Рију? (2)

У сусрет Олимпијским играма у Рију 2016, редакција ИН4С, и њен сарадник г. Бошко Радовић, покренули су серијал текстова на тему: Колико медаља Србија може освојити на том такмичењу, односно, да ли су се стекли услови да наша земља постави својеврсни рекорд у том смислу? Од сада, па до почетка Игара у августу 2016.г., свакога мјесеца ћемо имати по једну колумну која ће говорити о овој теми, и која би могла да отвори једну продуктивну навијачку дискусију о свему.

пише: Бошко Радовић

Колико медаља освајају поједине земље?

На таквом, величанственом спортском сабрању, гдје све земље свијета шаљу своје најбоље спортисте, и гдје свако спортско борилиште има своје највеће шампионе, – колико може очекивати, и чему се може надати једна мала држава, растрзана деценијским проблемима и патњама народа? Колико побједа својих спортиста може постићи Србија, међу државама далеко снажнијим и стабилнијим од ње? Међу државама које својим економским потенцијалом могу да изњедре боље и сигурније услове за стасавање и припрему врхунских спортиста. Шта представља Србија, а шта српски спортисти међу скоро 200 земаља које се такмиче на Олимпијским играма? Чиме да српски навијачи буду задовољни? Шта могу сматрати такмичарским успјехом, а шта да броје у неуспјех?

Када је у питању Олимпијада, број освојених медаља је био и биће једини критеријум успјеха. Јесте „важно учествовати“, јер без „учешћа“ нема такмичења – али је ипак, крајња сврха цијеле ове манифестације, број побједа, број освојених одличја. Најприје оних златних, а потом и оних са мањим сјајем. Зато ћемо данас покушати, да читаоцима ИН4С- а, приближимо тај критеријум олимпијског успјеха. А то ћемо урадити подсјећањем на чињенице, који број медаља су освојиле поједине земље на протеклим олимпијским такмичењима, и гдје ту стоји Србија, са својим досадашњим успјесима, и са својим данашњим потенцијалима.

Свјетске спортске велесиле

Подаци које ћемо овдје износити лако су провјерљиви на интернету, па ћемо о њима говорити у најопштијим тезама, без упуштања у детаље. На неколико посљедњих олимпијада, највећи број медаља освајају спортисти САД, негдје око 100 ( 30 до 40 златних, и по 30-так сребрних и бронзаних ). На десетак златних медаља мање од Американаца стоје Руси и Кинези ( са укупним бројем медаља на 80 до 90 ). Слиједе земље које освоје од 30 до 50 медаља ( између 10 и 20 златних ), а то су Велика Британија, Италија, Њемачка, Француска, Аустралија, Јужна Кореја и Јапан. Дакле, то је свјетска спортска елита, – десет велесила у спорту! У складу са оним што смо већ рекли, види се да је поредак економских и политичких свјетских сила, готово пресликан на ову спортску табелу. Ко има економску и политичку моћ, тај лакше развија своје природне потенцијале, и ту готово да нема изузетка.

То се јасно види и када се погледају имена земаља из друге категорије. И овдје је ријеч о неких 10-так држава, а њих смо рангирали у другу свјетску категорију по томе што њихови спортисти на олимпијским играма освоје између 10 и 20 медаља: Холандија, Мађарска, Куба, Јамајка ( у Пекингу 2008. и Лондону 2012. Јамајчани су освојили преко 10 медаља захваљујући спринтерима ), Иран ( у Лондону прескочио бројку од 10 медаља ), Шпанија, Н.Зеланд ( попут Ирана, од Лондона броји преко 10 ), Украјина, Бјелорусија, Кенија, Канада, Бразил. Овдје свакако нијесу све саме економске силе, али поред Шпаније, Холандије, Бразила и Канаде, ријеч је о земљама „у успону“ ( као што је, рецимо, Иран ) и земљама које имају одређену политичку, друштвену хомогеност ( Куба, Бјелорусија,…), а имамо и случајеве гдје природна даровитост парира свим овим политичким предусловима ( Јамајка, Мађарска, Украјина …).

Ето, то је укупно 20-так свјетских велесила у спорту, рангираних по броју медаља које њихови спортисти освајају на посљедњих неколико олимпијада. Интересантна је чињеница како бројке показују да је довољно освојити преко 5 златних медаља, па да неку државу можемо убројати међу 15 најуспјешнијих спортских земаља свијета. Само (!?) 5 златних, рекло би се…

Свјетске спортске силе, другог реда

Ако се подсјетимо да у свијету постоји око 200 земаља, учесница олимпијаде, онда имамо право да послије 20 велесила, и сљедећих 15-так назовемо некаквим спортским силама, у односу на осталих више од 3/4  ( 80% ) политичке мапе свијета.

Дакле, спортске силе другог реда су оне земље које на олимпијским играма освајају између 5 и 10 медаља ( број златних варира од 1 до 5 ). У ту скупину спадају: Чешка, Етиопија, Румунија ( прије Пекинга освајала редовно преко 10 медаља ), Данска, Мексико, Турска, Норвешка, Шведска, Аргентина, Швајцарска, Колумбија, Индија, Белгија, Бугарска ( исти феномен „опадања успјеха“ као Румунија ), Пољска ( они су 70-тих, 80- тих, па и 90-тих година 20. вијека освајали и преко 20 медаља…), затим Португал, Монголија, Сјеверна Кореја…

Гледајући имена ових земаља, уочавамо да и овдје имамо сплет два доминантна утицаја. Један је економска моћ и политички утицај државе, а други је унутрашња друштвена и политичка хомогеност неке земље. Трећи фактор је изразита природна надареност која некада компензује недостатак прва два фактора. Сами погледајете списак па расудите којој земљи припада неки од ових описа. Очигледно је да је економски фактор пресудио да Корејанце са Сјевера, од ових са Југа, дијели 20 до 30 медаља! Исти тај фактор сврстава све скандинавске земље у једну категорију. По истом критеријуму долази до пада успјешности Румуније, Бугарске и Пољске. Оне наиме, ни прије нијесу биле економске велесиле, али су несумљиво представљале школски примјер „утегнутих“ ( компактних ) друштава, чему је „кумовао“ политички једнопартијски систем. Да не помињемо примјер свјетске суперсиле ДР Њемачке ( Источне Њемачке ) које више нема на мапи свијета.

Бивша Југославија

На граници између ових „свјетских сила“ ( неких 40-так земаља, од САД до Монголије и Португала; тј. од 100 до 5 медаља ) и „остатка свијета“ – у који спадају земље које освоје тек понеку медаљу или ни једну ( нпр. Албанија, Ангола, Боливија, Хондурас, Мали, Сомалија или Јемен, нијесу никад ништа освојиле! ), налазе се земље „бивше Југославије“.  Од Барселоне 1992.г., па до Лондона 2012.г., током двије деценије у којима нема Југославије на спортским борилиштима, Словенија, Хрватска и Србија ( СР Југославија ), успјевале су да „добаце до“ 5 медаља!

Ако бисмо гледали олимпијске успјехе СФРЈ, онда можемо рећи да земље настале „распадом Југославије“ имају педигре свјетске спортске силе.  СФР Југославија је у Сеулу 1988.г., у својој историјској „лабудовој пјесми“ освојила 12 медаља ( од тога 3 златне)! Ако погледамо уназад, видјећемо да тај резултат није био случајан. Истини за вољу, игре у Лос Анђелесу и Москви биле су десетковане политичким бојкотима, али Југославија је и тамо освојила пуно медаља. 18 ( 7 залата ) у Л. А. и 9 ( 2 злата ) у Москви. ( Очигледно нам је више одговарало одсусутво словенских супарника, па смо у Америци били најуспјешнији у историји !) Међутим, и прије тога, СФРЈ је освојила 8 медаља ( 2 златне ) у Монтреалу 1976., затим 5 (2) у Минхену 1972., у Мексико Ситију 1968.г., 8 (3), па четири године раније у Токију  5 (2)!

Нећемо рећи ништа ново, ако се сјетимо да је СФРЈ била политички респектабилна земља у својих пола вијека постојања, можда не економски јака, али попут Румуније и Пољске „утегнута“, а од њих опет много либералнија, отворенија. Данас би таква земља, са овим резултатима, била међу 20 најјачих земаља свијета у спорту, али те земље више нема!

(Наставиће се)                                                             

У наставку, број (3): Колико је медаља освојила Србија, до сада?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: