Десна рука Душана Силног: Доживотна вјерност њемачног плаћеника највећем српком владару

Пише: Стевица Рајчетић

Када су у питању српски владари, име Стефана Уроша IV Душана Немањића, у народу познатог и као цар Душан Силни, стоји записано златним словима, што због чињенице да је Србија под његовим вођством проширила своју територију све до грчког мора, што због Душановог законика који је уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовјековне Србије.

Поред тога, он је последњи из лозе Немањића који је имао титулу краља, прије него што се на Ускрс 1346. године прогласио за цара.

Опчињен владавином, тада млади краљ Стефан Душан, 1331. године, ратовао је против рођеног оца, краља Стефана Уроша III Дечанског, који је као стари владар умJесто Душану, желио да према наговору своје друге жене, Марије, престо уступи свом млађем сину, Симеону Урошу Немањићу (Синиши). Након што је побиједио оца, цар Душан, тада још увијек са титулом краља, започео је своје битке за проширење територије тадашње Србије. У тим походима, он се ослањао и на витезове плаћенике, „вагабундо ратнике“ који су за одређене бенефиције и новац ратовали на страни краљева и царева који су могли да их плате.

Како то обично бива, и овдје се издвојило једно име у виду њемачког витеза – Палмана Брахта, чија је животна прича достојна књиге или у најмању руку, холивудског филма.

Палман, који је рођен 1290. године на подручју Штајерске у Аустрији, од ране младости се суочавао са недаћама, пошто је рођен са дефектом усана познатим и као двострука зечија усна. Тај детаљ, као и једна неузвраћена љубав, обиљежиће његов каснији живот и вјероватно ће бити један од разлога зашто је лутао Европом као витез плаћеник.

Витешку службу је започео са 16 година код Хајнриха од Истрије, и код њега је службовао све до своје двадесете године, када му отац изненада умире. Након тога, он се враћа у Аустрију, гдје на позив аустријског кнеза, ступа код њега у службу као витез.

Сломљено срце, операција зечије усне у Венецији и пут у Свету Земљу

Палман је са 27 година упао у тешку депресију, након што је схватио да му ни операција деформитета усне на коју је отишао у Венецију, неће помоћи да освоји срце једне грофице из његове земље. Због тога, он је у наредним годинама ишао на разне витешке турнире где се са успјехом борио. Према постојећим записима, током тих борби, он је током окршаја са другим витезовима на борбама, стекао снагу, као и импозантне вјештине владања оружијем, као и технику ратовања. Међутим, толике борбе нису прошле без последица, па је тако током једног окршаја остао без прста на руци.

Све то, уз чињеницу да је и даље био несрећно заљубљен, утицало је на његову одлуку да се са групом витезова упути пут Јерусалима и Свете Земље. Како се испоставило, управо тај пут, повезао је њега и цара Душана.

Због Палмана је и Душан Силни мијењао своје одлуке

Наиме, како су српски владари почели да за своје војне походе користе услуге витезова плаћеника неколико деценија уназад, ова пракса није заобишла ни цара Душана, који је у вријеме упознавања са Палманом и даље имао титулу краља. Према доступним информацијама, његово име се први пут везује за Србију 1331. године, када га је „млади“ краљ, Стефан Душан, ангажовао у борби против свог оца, Стефана Дечанског. Од тренутка у којем је Душан побједио свог оца у борби за престо, Палман Брахт је био уз њега све до смрти највећег владара у историји Срба.

Према ријечима Дејана Ристића, нашег историчара, однос њих двојице је превазилазио уобичајени однос „слуга – господар“ пошто је због њега, један од најстрожијих и најратоборнијих владара Србије, једном приликом повукао своју одлуку, што није био чест случај када се радило о цару Душану.

Занимљив и индикативан детаљ о односу цара Стефана Уроша Душана IV Силног и његовог витеза, војног старЈешине и особе од посебног повјерења Палмана Брахта односи се на догађај из 1355. године. Наиме, моћно и просперирајуће српско царство привлачило је средином 14. столећа пажњу бројних центара моћи, укључујући ту и само средиште Римокатоличне цркве – Свету Столицу. У намЈери да српског цара приволи да се приклони римокатоличанству, макар и кроз форму уније, папа римски упутио је 1355. године посебну групу својих личних изасланика. Предвођени бискупом Петром Томом стигли су у Србију са мисијом да цара Душана и царску породицу поунијате.

Након сусрета и разговора са папиним изасланицима цар Душан је, промЈенивши своје дотадашње мишљење о унији, забранио римокатолицима на своме двору и у оружаним снагама да присуствују миси коју је бискуп требало да одржи током свог боравка у Србији.

Цар је, штавише, својим римокатоличким поданицима запријетио да ће ослијепити свакога ко ту наредбу прекрши. Палман и читава тзв. алеманска гарда су пркосно присуствовали миси говорећи да је њима важнија вјера од службе цару. Упркос јавно изреченој пријетњи цар није санкционисао своје римокатоличке поданике, а међу њима ни вјерног и храброг Палмана Брахта – рекао је Ристић, додавши да је Палман несумњиво био човјек који је уживао огромно поштовање и повјерење од стране цара Душана.

О присуству Палмана у војсци цара Душана, писано је и у књизи “ Свакодневни живот у средњовјековној Србији (Daily life in medieval Serbia) коју потписује група аутора: Марко Поповић, Смиља Марјановић – Душанић и Даница Поповић.

– У чувеној бици код Велбужда 1330. године, на страни војске цара Душана, налазилио се хиљаду шпанских коњаника. Цар Душан је преферирао западне плаћенике, зато што су били добро наоружани, истренирани и тактички веома дисциплиновани. Командир и његов лични чувар, био је њемачки витез плаћеник, Палман, који је у служби српског цара провео више од двадесет година. Филип Де Мези је рекао 1354. године да је цар задржао бројне плаћенике, као и да је у његовој служби било доста њемачких племића. Током владавине, цар Душан је имао, како се чини, личну гарду од 300 њемачких витезова – стоји у књизи.

Једна од најблискијих особа

Палманово витешко искуство, као и чињеница да је у Србију дошао са четрдесет година, утицали су на то да од цара Душана добија задатке од највеће државне важности. Примјера ради, када је требало да се угуши нека буна унутар народа или да се смири побуна у војсци, Палман је био тај који је ишао на лице мјеста и решавао ствари. Наравно, налазио се и на челу снага које су ишле у Душанове освајачке походе ка ширењу граница Србије.

Раме уз раме, са Душаном Силним, Палман је био на челу војке која је бројала око 300 његових плаћеника, који су редом односили побједе и припајали тадашњој Србији Струмицу, Прилеп, Охрид, Сер, Халкидики, Свету Гору, Албанију, Епис и Тесалију, а према наводима, највјероватније се налазио и међу борцима који су 1353. године припојили Душановој Србији и Београд, који су освојили у борби против угарског краља Лајоша.

Сви ти освајачки походи Душана Силног, проширили су Србију од Дунава на сјеверу, Корнита на југу, Јадранског мора на западу и до Егејског мора на истоку. Несумњиво, у свим тим биткама, као и у утврђивању нових граница, знање и јунаштво Палмана Брахта, било је од велике важности за Душанову војску.

Није само био ратник, већ и проводаџија

Доказ колико је Душану њемачки витез био битан и важан, налази се и у неким писаним документима у којима стоји да је Палман, као особа од повјерења, био задужен и за посредовање у другој женидби цара Душана, која се никада није догодила услед сплета околности. Наиме, будући да после четири године брака са бугарском принцезом Јеленом није имао дјеце, Душан је у потрази за наследником, одлучио да се поново ожени. Избор је том приликом пао на кћерку њемачког цара Фридриха Лепог Хабсбурга. Палман је том приликом послат у Дубровник да допрати посланство Аустрије, што због чињенице да је познавао њемачки језик, што због тога што је био један од ријетких којима је Душан веровао. Међутим, несуђена невеста цара Душана је у међувремену изненада преминула и Палманов посао никада није обављен до краја и то је према записима из тог дога, био једини његов необављен посао за време службовања код Душана. Сплетом срећних околности, цар Душан и царица Јелена су ипак добили наследника 1337. године у виду Стефана Уроша IV Нејаког.

До смрти вjеран цару Душану

Према доступним подацима, последњи сусрет цара Душана и према Ристићевим ријечима, његовог најодважнијег, а може се рећи и највјернијег витеза, Палмана Брахта, одиграо се 1355. године, када га је српски владар послао у бој у Сјеверну Далмацију, како би од Угара одбранио Скрадин и Клис. Свега непуних мјесец дана касније, цар Душан Силни је преминуо под неразјашњеним околностима, млад и још у пуној снази.

После његове смррти, Палман је отишао у службу Душанове сестре, Теодоре, удовице хрватског бана Младена III Шубића, гдје је према наводима и непровјереним чињеницама, провео све до саме смрти, будући да о његовом животу после смрти цара Душана нема превише информација. Претпоставља се да је преминуо око 1363. године у Дубровнику.

Витез Палман Брахт, који је од битке на Велможду 1331. године, постао десна рука највећег, а може се слободно рећи и најконтроверзнијег српског владара, цара Душана Силног, својим дјеловањем на тлу Србије 14. века, заслужио је своје мјесто у причама, бајкама и историјским предањима културне тековине нашег народа. Ако не због храборсти, онда због његове заиста инспиративне животне приче која га је водила од Аустрије, преко Венеције, све до Србије.

О блиској вези цара Душана Силног и Палмана Брахта свједочи и слика чувеног српског сликара Паје Јовановића који је насликао тренутак проглашења Душановог законика, а на којој се јасно види и њемачки витез Брахт.

Извор: Блиц

Прочитајте још:

Одбрана Светиња: Не дирај трагове небеске светлости 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: