Десница и економија

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Корисно је напомињати десници да се мора бавити и економским питањима, али кад неком упутимо приговор да га нешто „не интересује“, вреди размислити: шта би било када би га интересовало?
Једно од најзанимљивијих скоријих гостовања на „Новом Стандарду“ представља појављивање Андрее Јовановић. Иако смо увијек субјективни када причамо о пријатељима, мислим да оно што изазива пажњу код Андрее није само љевичарско полазиште које је обзирно према српском становишту (чега је спорадично било и раније) већ својеврсна свјежина у приступу и аргументацији. Међутим, једна од теза коју је Андреа истакла (а није, чини ми се, прва која је то учинила) јесте она о незаинтересованости деснице за економска питања у Србији (што се односи и на цјелину српског народа).

Када говоримо о „економији“, мислим да се слажемо да не говоримо о људима који су економисти запослени у предузећима на пословима рачуноводства, ревизије или планирања. Не говоримо ни о теоријској економији – ту гласова разума и струке не недостаје. Говоримо о економској моћи одлучујућег, друштвеног значаја, тј. о „крупним играчима“. О великим компанијама и њиховим власницима и управљачима. Зашто се „десница“ не бави економијом?

Један дио одговора морамо потражити у карактеру политичког живота, други у карактеру економије.

Странке „деснице“ се, као и било који други политички субјект, труде да ухвате дио очекивања, фрустрација, културну имагинацију што ширег броја људи а затим да тој имагинаицји дају идејни колорит и политичку употребљивост која одговара њиховим програмима. И ту долазимо до још једне тачке са којом се код Андрее не могу сложити (а коју је посредно истакао и водитељ, г. Александар Вујовић): југоносталгија би била сасвим споредан емотивни колосијек дијела популације у економској стагнацији и демографској сизлазној путањи када она не би била најзначајнији идентитетски и социо-економски оквир свих постјугословенских република.

Можда је само најмлађа популација дјелимично окренута информационим технологијама, сектору услуга и романтизованом криминалу – сви остали, укључујући и огроман дио генерација рођених осамдесетих и деведесетих година, очекује социјалну државу и државу која је дужна да се брине не само за инфраструктурне пројекте већ и за добробит и слободу сваког свог грађанина. Да ли је по сриједи искључиво југоносталгија или је и сама српска љубав према СФРЈ и њеном економском систему један облик трајних и неотуђивих фактора народаштва као саставног дијела модерног српског националног осјећаја – могло би се (и требало) причати.

Као изразито демократска култура од Вука наовамо, помало и повремено алергична на „аристократске“ садржаје, српска нација након Карађорђа једино јесте у стању да замисли државу као проширену задругу, мада се такав имагинаријум увијек спотицао о потребе за државном бирократијом, као и људске слабости склоне елитизму и заснивању нове аристократије у свакој од наших држава (народ, притом, у реалном времену није поимао било какву корист од старих или нових елита – у политичком животу Србије и српског народа као цјелине увијек се више добијало критиком духовне и световне бирократије него њеном афирмацијом).

Уосталом, ако је српска нововјековна свијест увијек демотска (јер је заправо завјетна свијест о Народу као Цјелини по сили духа времена утјерана у функционалне подјеле модерне националне државе), онда она „са десног спектра“ и не може бити пропагатор америчког предузетништва или глобалног либерализма. Остаје, ипак, питање колико су у нашем најширем колективном памћењу и друштвеном себепоимању јаке идеје Пашићевих радикала а колико сјећања на самоуправљање. У сваком случају, југо-носталгија (бар у разлупаним варошицама изван Београда) није само сјетна прича времешних директора и радника у пензији већ жива нада популације да ће Држава да покрене некадашње гиганте или, ако не то, да отвори нове, и то такве у којима ће радник да има добру плату, не претјерано напоран посао и достојанство.

О томе да је југоносталгија најзначајнији вектор свих постјугословенских „државних“ политика, осим хрватске, каменито утемељено је писао Мило Ломпар, па сматрам да је ту аргументацију овдје непотребно понављати.

Дакле: десница би се бавила „економијом“ када би десница имала економску моћ да управља процесима и културну моћ да управља нашим културним очекивањима. Како десница нема нити један гигант, нема – упркос томе што је декоративни патриотизам саставни дио програма колонијалне реиндустријализације и политичке пацификације Србије – ни своју државу чије би ресурсе имала на располагању, а нема чак ни културну моћ (с обзиром да су институције културе од САНУ до позоришта дубоко под контролом „Друге Србије“) – није реално очекивати да десница може више од онога што ради (ма како да то ради): труд да се Срби не самозабораве и не самопребришу у ритму епохе који тражи раднике и вјернике Мегалолиса.

Ту лежи одговор не смисленије питање: зашто еконмија не тражи десницу? Јер „десница“, како је Андреа и рекла, не представља неку компактну политичку или идејну групацију (штавише, представља мрежу у којој је фрагментација и странчарење, па и лична сујета и осветољубивост ваздух који се дише). Зашто актери економске моћи не желе да буду „десно“? Зато што им то није у интересу.

Човјек који се посветио зарађивању онолико новца колико га сигурно неће понијети Богу на истину, вјерује у овостраност као једино поље остваривања. Вријеме Текелија и Колараца је прошло: национална имагинација и задужбинарство не постоје јер национални идентитет – у српском случају снажно ослоњен на завјетно и трансцендентно – није уклопив са идејом новца и профита ХХ а ни XXИ вијека. Да јесте, наши капиталисти би свакако водили рачуна о биолошком часу својих радника, а не само о радној ефикасности науштрб породице и рађања дјеце.

Ако нешто остатака ктиторске свијести и нешто жеље за куповином карте за небо има код средње богатих добитника транзиције, код оних најкрпупнијих доминира осјећај уклопљености у глобалну схему ствари и кретања. Они представљају грађанство Мегалополиса, у којем доминира швабовска и хараријевска жеља за бескрајним продужењем иманентног, а не за Богом и трансценденцијом. Дакле: нема на десници ништа што би економску моћ у Србији, уклопљену у свјетску архитектуру Моћи и колоније, могло покренути да пође путем економске суверености и редистрибуције економског богатства нације другачије од онога којим је Моћ задовољна.

Свакако да је сасвим корисно напомињати људе на десном спектру идеја да се морају бавити економским питањима јер човјек не живи само о хљебу, али живи и о хљебу. Ипак, када некоме упутимо приговор да га нешто „не интересује“, можда вриједи размислити: шта би било када би га и интересовало?

Дарко Ристов Ђого је професор на Богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи. Ексклузивно за Нови Стандард.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: