Девет година Милове мајске зоре

Црна Гора је и данас подељена према истој основи која је постојала референдумске 2006, економски је презадужена, а геополитички је драстично променила страну — признала Косово и увела санкције Русији.

Пише: Ненад Зорић

„Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом“, гласило је референдумско питање упућено пре девет година грађанима ове државе, која је до тада била у заједници са Србијом.

Та „два ока у глави“ — према максими скованој још почетком 90-их, која је означавала јединство током година распада бивше Југославије — постала су 2003. разрока, јер је од Савезне Републике Југославије постала Државна заједница Србије и Црне Горе.

Од маја 2006. Црна Гора је независна државна, пошто је од 419.240 (86,5 одсто од укупног броја бирача) грађана који су гласали на референдуму, независност подржао 230.661 грађанин (55,5 одсто), док је за останак заједничке државе са Србијом било 185.002 (44,5 одсто).

Најзаслужнији за овакав расплет је садашњи црногорски премијер Мило Ђукановић, човек са једним надимком и више апозиција.

Бритва су га прозвали још кад је постао најмлађи члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Био је, у тренутку кад је изабран, и најмлађи премијер у Европи (први пут је то постао 15. фебруара 1991. на свој 29. рођендан), а тренутно је најдуговечнији владар у модерној Европи. Бивши је члан чувене тројке „млади, лијепи и паметни“ — Мило, Момо и Свето — која је 1989. повела антибирократску револуцију.

Бивши је кошаркаш, бивши комуниста, али и бивши човек Слободана Милошевића.

Мило Ђукановић је и кум. Наиме, он кумује и српској самосталности, јер је одлазак Црне Горе из заједничке државе значио и самосталност Србије.

Читава прича око самосталности почела је много раније.

Још 1996. Ђукановић спречава чланове Југословенске левице (партије Мирјане Марковић, супруге Слободана Милошевића) да заузму руководећа места у црногорској привреди и поручује супругама да „остану супруге“.

Годину дана касније „позајмљује“ политику Славка Перовића, оснивача Либералног савеза Црне Горе — партије која је прва у свом програму имала независну Црну Гору као основни политички циљ. Перовић, који данас живи у Прагу и има додир са политиком само преко свог блога, не би се сагласио са овом формулацијом о позајмљивању, већ би користио оштрији израз — украо.

Од тада креће драстичније Ђукановићево дистанцирање од Милошевићевићевог режима, које после демократских промена 5. октобра постаје све више и дистанцирање од Србије, а не само од режима.

Према неким изворима, Црна Гора је у годинама пред референдум о независности била држава која је после Израела добијала највише донација од Сједињених Америчких Држава. Сам Ђукановић је од међународног удружења политичких експерата 1999. добио медаљу за значајан допринос демократским процесима у појединим деловима света, коју су до тада добили Вили Брант, Михаил Горбачов, Вацлав Хавел.

Где је данас Црна Гора?

„Стабилност, резултати у реформама, просперитетан економски и демократски развој, и континуиран прогрес у преговарачком процесу са Европском унијом, дају реалну наду да Црна Гора до краја године добије позив за чланство у НАТО, што ће, како је навео, додатно охрабрити унутрашње позитивне процесе и оснажити стабилност цијелог региона“ рекао је Ђукановић јуче на обележавању Дана државности Црне Горе.

А где је, стварно, Црна Гора, девет година од референдума?

Црна Гора је данас подељена држава према истој основи која је постојала референдумске 2006. Та чињеница је на неки начин и неуспех режима, јер за девет година није успео да уједини друштво.

Мада, има и оних који тврде да је подељеност на Србе и Црногорце неуспех за тамошње друштво, али успех за режим. Наиме, заговорници ове тезе сматрају да подељеност, поред контроле медија и чињенице да је то мала држава у којој се сви знају, помаже у начину владања.

У Црној Гори данас постоје две врсте опозиције. Једна, која Ђукановића оптужује за лоше стање у економији, корупцију, деспотизам, и друга, која му замера све што и ова прва, али и која је просрпска. Део објашњења неуспеха црногорске опозиције да значајније уздрма режим Мила Ђукановића лежи и овој етничкој подељености опозиције.

Економски показатељи кажу да се ради о презадуженој држави која нема индустрију.

На геополитичком плану Црна Гора је од државе, која је својевремено објављивала рат свим државама којима и Русија објављује рат, као гест блискости, дошла до државе која је увела санкције Русији.

Црна Гора је од државе која је са Србијом делила исте националне, културне и цивилизацијске вредности, и која је учествовала у свим ратовима на истој страни са Србијом — постала део оних који су признали самопроглашену независност Косова.

Црна Гора је држава која трпи да на њеној територији (у Улцињу) поред њеног председника Филипа Вујановића, албански премијер Еди Рама помиње идеју такозване „Велике Албаније“.

Црна Гора је држава која се последњих година свим силама упиње да изгради неку нову нацију негирајући све оно што је претходно била. То је држава чији премијер Мило Ђукановић на свечаној академији поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата изјави како „Црна Гора није подржала терористички акт који је био повод за (тај) рат“.

Дакле, на делу је промена дискурса. Промена националног наратива, промена писма, увођења језика и поновно „читање“ Његоша.

Црногорски, световни, владари су и кроз историју имали повремено до стално дистанцирање од Србије, али су зато владике биле увек уз Србију. Тако је и данас, па се Српска православна црква сматра једним од главних ослонаца оних грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби.

Црногорски кнез, па потом и краљ Никола I Петровић, најпознатији као Краљ Никола, био је најдуговечнији црногорски (а и међу неколико најдуговечнијих европских) владар који је овом државом управљао од 1860. до 1918, дакле 58 година. За време његове владавине Црна Гора је на Берлинском конгресу 13. јула 1878. добила међународно признање.

Обновитељ црногорске самосталности Мило Ђукановић је на власти од 1991. до данас, дакле 24 године. Ако рачунамо и од 1986. кад је добио прве функције у Комунистичкој партији, онда је то 29 година.

Да би владар Мило стигао краља Николу, требало би да влада још оволико година колико је владао, дакле плус 29. Тада би имао 82 године, што је веома мало оствариво.

Плус још једна важна чињеница. Човек који је говорио да је „Црна Гора опстала као острво слободе када су други били поробљени, па зашто сада не би могла опстати као острво комунизма“ а онда се предомислио; затим је 1991. изјављивао да је и шах „омрзнуо због шаховнице“, а онда слао региналне поруке мира; који је био Милошевићев човек и од тога се подоста окористио, а потом главни противник — чини се, толико је ризиковао и ризикује последњих година, изабрао само један пут и повукао оштру линију како више не би могао да се врати. Неће моћи да прави велике обрте, изнова ризикује или позајмљује политике.

А судбина Црне Горе? Па, она није буквално судбина Мила Ђукановића, али јој је он одредио пут и чини се да ни за њу нема скретања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: