Девет година од упокојења блаженог спомена о. Луке (Анића)

На данашњи дан, 8. фебруара 2013. године, на празник Преподобних Ксенофонта и Марије, упокојио се у Господу у 54. години земаљског живота архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе.

Поводом девете годишњице упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића) о свом игуману за Радио Светигору говорио је сабрат манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори отац Симеон: https://svetigora.com/o-blazenopocivsem-arhimandritu-luki-anicu/

***

Отац Лука је рођен 17. 09. 1959. љета Господњег у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977, а студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983 године. Већ наредне, 1984.  изабран је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“.

У јулу 1991. г. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука.

Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. године у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у Цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995, а у чин игумана произвео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године. Звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тога, 1. априла 2011. г. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе.

Архимандрит Лука (Анић) важио је за једног од најобразованијих и најугледнијих клирика Митрополије црногорско-приморске и припадао је првој генерацији монаха од доласка Митрополита Амфилохија на Цетињски епископски трон.

Земни остаци о. Луке сахрањени су 10. фебруара 2013. године на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опијелом, коју су служили Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске.

***

Бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, тадашњег епископа будимљанско-никшићког, на опијелу блаженопочившем архимандриту Луки 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ваше Високопреосвештенство, ваша Преосвештенства, оци свештеници, драга браћо и сестре,

Све нас је изненадила и дубоко ожалостила смрт игумана Луке, нашега драгога оца Луке. Тјеши нас што вјерујемо, што осјећамо да он иде у бољи свијет, да иде Христу Господу коме је од младости своје почео да служи, и служио му, и прослављао Његово Свето име до последњега свога издисаја – докле није душу своју предао Господу Богу живоме у овој светој обитељи. Вјерујемо да га је Господ загрлио и примио и да ће му дати мјесто свето и свијетло у Царству небескоме.

Немојте замјерити што се у овом часу домишљам како да почнем ово моје слово, како да се опростим од оца Луке. Како год да почнем, знам да ће моја ријеч бити оскудна. Да поменем прво његове родитеље, честитога Жику и мајку Драгу који су старим поријеклом негдје из ових гора, из Васојевића и из Жупе Никшићке. Нови дом Анића је опјевани Орашац, одакле су преци оца Луке као јунаци и ослободиоци са Карађорђем и Милошем дунули Србу и српској души нови живот, као што то Његош пјева. Из те породице потиче отац Лука. Жика бјеше људина, и духом и појавом, каква се ријетко могла срести, а мајка Драга смјерна и проницљива жена – права господа и угледни београдски интелектуалци. Отац Лука и његова, овдје присутна сестра Јелена рођени су и васпитани у тој и таквој породици.

Сувишно је говорити какво је то васпитање имао отац Лука. Као ријетко ко.

Имао је велику повластицу што је рођен од таквих родитеља, и што је поживио у таквом дому, и што је примио такво и васпитање и образовање. Знамо добро колико је било широко и темељно образовање оца Луке! Још је важније да се сјетимо какво је било његово стремљење од младости. Он је трагао за Христовим ликом од најранијег свога узраста. Тако се и опредјелио да упише Философски факултет, Историју умјетности. И своје младе године посветио је тражењу Христовог лика и нашао Га је. Када Га је срео кроз љепоту, он је полако почео свега другога да се ослобађа. Иако тако образован човјек, иако човјек коме је била отворена блистава каријера универзитетскога професора, јер је већ био почео да предаје на Философском факултету, његово срце је тражило нешто друго боље и трајније од свјетског образовања. Његова душа је тражила јеванђелску мудрост и вишње знање, али још више и божанско смирење. У тим годинама непоколебиво се опредијелио да постане монах. Само је то заправо и желио, да послужи Богу у монашком чину. А имао је пред собом свога духовног оца и учитеља Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија код кога је давно дошао у Банат, у манастир Хајдучицу; за њим је касније дошао у Црну Гору, испуњавајући ријеч Божију да све друго остави и крене за Христом. Сањао је о Светој Гори, сањао је о Синајској гори, али га је Божији промисао упутио Ловћену, гори Његошевој, и ћивоту Светог Петра Цетињскога, те је у Цетињској обитељи примио монашки и свештенички чин и убрзо изабран за игумана.

Има пуно интересантне духовне знаковитости у монашко-свештеничкој биографији оца Луке. Његов подвижнички пут кренуо је од светитељског гроба оца Јустина, доспио је до ћивота Светог Петра Цетињског и завршио се код живоносног гроба преподобног Симеона Дајбабског. Тајну његовог монашког и свештеничког служења Цркви сасвим добро открива и сљедећа симболика: родио се као монах у манастиру Рођења Богородице, пастирствовао у граду Светог Петра Цетињског, духовно се усавршавао и просвјетљавао на Савиној Главици, окончао своју службу и упокојио се у манастиру Успенија Пресвете Богородице Дајбабске.

Његовом срцу и духовном видокругу никада није била далека ни Света Гора, ни Богом освештани Синај, ни свето Кијево, ни Тројице-Сергијева лавра… Нећете ми замјерити што ћу овде међу бројним монаштвом рећи да је од свих нас монаха био најбољи познавалац и древног и савременог монаштва православног свијета. Он је сабирао духовно благо и предања Светога града Јерусалима, Нитријске и Синајске пустиње и Свете Горе Атонске; исто тако тражио је, уклањајући прашину заборава, духовне драгуље древног ирског монаштва и налазећи их одушевљавао се њима као дијете. Надахњивао се вјером првих хришћанских мученика, а не мање и новим мучеништвом и исповједништвом из руских тамница и катакомби XX вијека. Са великом радошћу гледао је на новоформиране православне монашке заједнице у Француској, Енглеској, Аљасци и Аризони. Када бисмо хтјели нешто више да сазнамо о неком подвижнику из ранијих или новијих времена – идемо и питамо оца Луку. А он је тада отварао ризнице свог срца. Имали смо прилике да видимо које је духовно богатство овај човјек сабирао у своје срце и колико су биле драгоцјене ризнице његовог знања. Живио је пуноћом живота Православне Цркве. Био је човјек широког срца, фине благочестивости и људске топлине, тако да му је сваки човјек био близак. Био вјерујући или невјерујући, без обзира којим језиком говори, које је нације и какве је боје коже, он је знао са сваким да успостави блиски контакт, а нарочито са људима у Цркви. Када смо бивали у некој бризи и тешкоћи, у некој недоумици или љутњи, или пак у некоме гријеху, знали смо да је најбоље било отићи код оца Луке, поразговарати, размијенити са њиме мисли и ријечи, и после неколико минута разговора већ се свако од нас другачије осјећао. Јер је био човјек велике молитвености, велике духовне топлине и свијетлога ума, дубоког осјећања, истински слуга Божији.

Кад је постао јеромонах наш драги отац Лука, који ни прије ни касније није истицао своју важност, одједном се појавио у новом свјетлу. Задивили смо се дару његове ријечи. Изливала се ријеч Божија из његових свештених уста, низале су се бесједе препуне духовног искуства, молитвености и драгоцјеног знања. Откривао је своје богочежњиво срце. Чезнуо је за небом, а земаљске ствари нијесу га много занимале. Он је посвједочио да је молитва важнија од свега и то је оно драгоцјено наслеђе и поука које нам оставља наш честити отац Лука.

Био је риједак и успјешан пастир. Ево многе од његове духовне дјеце овде данас сабране од Цетиња и Приморја до Београда и Новог Сада и Републике Српске. Дошли су да пролију своју сузу због растанка са њиме и да запале свијећу за његову душу. А бројно монаштво које се сабрало данас овдје свједочи да је Лука био и остао, не само свима драги монах, него и понос нашега монаштва и понос Цетињске и ове свете обитељи. Има ли кога ко је познавао оца Луку а да у овом моменту не осјећа да с њиме сахрањује и дио себе? Ово је велики губитак за Цркву, за нас, за Црну Гору, али надамо се и да је велики добитак на небу. Тугујемо и осјећамо дубоки бол због његове преране смрти, али Божије човјекољубље зна кад је најпогоднији час за одлазак из овог свијета. За слугу Божијег који се вјечито припрема за сусрет са Господом смрт отвара врата Царства небескога. Надамо се да ће се небеске обитељи обогатити овим приносом који ми данас са болом и молитвом приносимо испраћајући оца Луку. Сада говорим као сабрат Цетињског манастира у име братије која се сабирала и умножавала код ћивота Светог Петра. Отац Лука је први који одлази на Небо између нас и сигуран сам да дијелим ваше осјећање да одлази најбољи, најчеститији, човјек великог срца, најширих погледа и највеће молитвености од свих нас. Па нека нас његове молитве укријепе да идемо путем Божијим, да носимо свој крст и да имамо пред собом примјер оца Луке који је живио таквим начином живота, заљубљен у Христа и у Цркву.

Живио је Христом, надахњивао се Духом Светим, славио је Оца нашега небескога. Живио је Црквом, живио је љубављу. Није допуштао да се у његово срце усели ни мржња нити неки неспоразум са било киме, нити подозрење, него је своје срце увијек чистио покајањем и увијек отклањао неспоразуме и са свима је остајао у љубави. А наравно, ми као људи због наше огреховљености увијек међусобно имамо неких мањих или већих неспоразума овдје на земљи. Отац Лука је био увијек најхитрији и најспретнији да уклони неспоразуме међу нама и да са свима остане у братској љубави. А бивало је и много прилика када ми калуђери почнемо да причамо о манама појединих људи, а отац Лука као да не примјећује њихове мане прича о њиховим врлинама. Ми га подсјећамо: „Човјече, зар не видиш?“, а он је, гледајући на човјека са позитивне стране, увијек видио боље и гледао дубље јер су његове очи биле чисте и његова савјест је била свијетла. Као што каже Свети апостол Павле : „Чистима је све чисто“. А сада одлази из овог живота измирен са свима, у љубави са свима, иде у наручје Христово, одлази у незаборав Цркве, одлази у наше вјечно памћење.

Нека му буде вјечан спомен. Нека га Господ настани у свијетлим обитељима небеским, у своме животворноме наручју, нека га настани тамо гдје су преподобни отац Симеон Дајбабски и преподобни Јустин Ћелијски. Сада се он њима придружује. Нека га они сретну и нека га настане заједно са преподобнима и свима онима који су Богу угодили.

Драги оче Лука, опрости нам за све. Опрости нам што ти често нијесмо вјеровали да имаш тешкоћа са здрављем, ту је било нашега неразумијевања и зато тражимо опроштај. Опрости нам и за сва друга неразумијевања, јер врло често ми грешни људи огрубјелог срца и осјећања не можемо да схватимо и не можемо добро да разумијемо људе префињене, продуховљене, молитвене, саосјетљиве као што си ти био, незаборавни брате Лука.

Приредила Весна Девић, Митрополија 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: