Девић: Резолуција о Јасеновцу је симболични чин удаљавања од неоусташке политике режима Мила Ђукановића

Резолуцијом о геноциду у Јасеновцу и другим логорима зацјељују се неколике ране и приближава се истини о Другом свјетском рату на тлу Црне Горе. Политички пак, ово је један симболични чин одаљавања од неоусташке политике коју је промовисао режим Мила Ђукановића.

Ово је у интервјуу за „Борбу“ казао историчар Немања Девић, историчар, доктор историјских наука и научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду. Коментарисао је недавно усвојену Резолуцију о систему логора Јасеновац, Дахау и Матхаузен и казао да хронологија јесте таква да Резолуција долази након гласања Црне Горе у Уједињеним нацијама о Резолуцији о „геноциду“ у Сребреници и да у Србији постоји доминантно виђење да су Србија и Црна Гора два ока у глави и да када долази до некаквих политичких догађаја који су науштрб интереса Србије, посебно заболи када отровна стрелица дође из Подгорице, више него и из једног другог центра бивше Југославије.

„Није да није било неочекивано, али није ни да није забољело да се и приликом гласања у УН-у о Сребреници Црна Гора опет званично сврстала у коалицију противника Србије. Да ли је баш то морало тако да буде и да ли сервилност владајућих структура мора да у тој мјери буде изражена према политици Вашингтона и Брисела? Е онда је услиједило ово доношење Резолуције о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Матхаузен, и то супротно вољи великих центара моћи. Иницијатива је потекла од српских странака у Црној Гори, али су је подржале и оне које истичу да су грађанске оријентације“, јасан је Девић за Борбу.

Недавно је у црногорском Парламенту усвојена Резолуција о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Матхаузен. Шта ова Резолуција значи за Црну Гору?

Сама чињеница да разговарамо о овој резолуцији и пуна два мјесеца после њеног доношења показује њен значај. Много скупштинских резолуција, па чак и промјена закона прође потпуно незапажено, док је ова изазвала такву буру у јавности и у Црној Гори и у читавом региону. Она, наравно, има и свој историјски и политички значај.

Историјски је тај да се, рекао бих, после осам деценија званично даје сатисфакција жртвама НДХ са простора Црне Горе. Не заборавите, и низ злочина у Пиви, као и у Полимљу, носе на себи рукопис НДХ. Друго, дио црногорске националне елите, међу њима и врхушка Равногорског покрета на челу са Павлом Ђуришићем, погубљен је у систему логора Јасеновац 1945. године. О њима се у комунистичкој Југославији ћутало: о првима зато што су сви ратни злочини тумачени кроз кључ фашизам-антифашизам (а злочини попут Пивских Дола, или касније Велике, нису се уклапали у такве идеолошке подјеле) а о другима зато што је било немогуће објаснити како то да су они који су окарактерисани као фашисти – настрадали од фашиста. Резолуцијом о геноциду у Јасеновцу и другим логорима зацјељују се неколике ране и приближава се истини о Другом свјетском рату на тлу Црне Горе. Политички пак, рекао бих да је ово један симболични чин одаљавања од неоусташке политике коју је промовисао режим Мила Ђукановића.

Повратак Црне Горе себи и својој суштини.

Како коментаришете чињеницу да је Црна Гора прва у свијету која је изгласала овакву Резолуцију?

Као импулс виталности српства Црне Горе и као неку врсту срамоте што то Србија није прва учинила.

У оба случаја, ипак, чини се да недостаје храбрости да се ствари назову својим именом. Увијек када говоримо о прошлости посежемо за неком разблаженом варијантом и неким избалансираним тумачењем које не би увриједило никога. А то нас доводи у ситуацију да правимо компромисе са историјском истином, што је недопустиво.

Многи говоре, па и предсједник Србије Александар Вучић да овом Резолуцијом правдају своје гласање у Уједињеним нацијама о Сребреници. Како ви коментаришете поменуте тврдње?

Хронологија јесте таква. Морам да кажем да у Србији постоји и даље то доминантно виђење да Србија и Црна Гора, иако двије државе, јесу “два ока у глави“. И када долази до некаквих политичких догађаја који су науштрб интереса Србије, нас посебно заболи када отровна стрелица дође из Подгорице, више него и из једног другог центра бивше Југославије.

Није да није било неочекивано, али није ни да није забољело да се и приликом гласања у УН-у о Сребреници Црна Гора опет званично сврстала у коалицију противника Србије. Да ли је баш то морало тако да буде и да ли сервилност владајућих структура мора да у тој мјери буде изражена према политици Вашингтона и Брисела? Е онда је услиједило ово доношење Резолуције о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Матхаузен, и то супротно вољи великих центара моћи. Иницијатива је потекла од српских странака у Црној Гори, али су је подржале и оне које истичу да су грађанске оријентације. И онда је, у том смислу, лоптица пребачена на поље у ком дјелује званични Београд.

Поставља се питање зашто данас Београд, као престоница свих Срба, ћути и одбацује сваку иницијативу да и сам у својој скупштини донесе сличну резолуцију, која би по мом мишљењу морала да буде још одређенија и ригорознија према онима који негирају геноцид над српским народом у НДХ. Ако се то одражава на процес евроинтеграција и ако истину о Јасеновцу, као 1945. због Југославије, треба поново да жртвујемо због ЕУ и неког новог лажног братства и јединства, мислим да се налазимо на погрешном колосјеку.

Борба: Оштре реакције су стигле од стране званичног Загреба, а Хрватска је забранила улазак Андрији Мандићу, Милану Кнежевићу и Алекси Бечићу. Шта Ви кажете на реакцију из Загреба?

Нису само хрватски политичари представници ЕУ који су негативно реаговали на доношење Резолуције. Дошли смо у парадоксалну ситуацију да неко из ЕУ, која је сазидана на темељима антифашизма, критикује осуду фашистичких злочина.

То звучи орвеловски и звучи забрињавајуће, јер нам показује да неке идеје за које смо сматрали да су дефинитивно поражене 1945, данас и даље живе само у неком другом облику, мутиране.

Да ли овим на неки начин званична Хрватска покушава да релативизује геноцид у Јасеновцу?

Око тога нема дилеме. Хрватска на сваки начин покушава да опере своју срамну прошлост 1941-1945. и то чини на два колосјека. Први је пренаглашавање сопствене антифашистичке борбе, гдје дођете у ситуацију да на насловници књиге о антифашизму Хрвата имате фотографију партизана који марширају кроз Загреб. Проблем је што, када се загледате у њу, откривате да ти партизани носе на глави шајкачу, а на ногама опанке.

Други је релативизовање геноцида у НДХ, гдје се наводно изражава брига око броја жртава у Јасеновцу, али не у цијелој НДХ, која је готово у цјелости била један велики Јасеновац. А прикривање геноцида 1941-1945. има за циљ да створи један нови наратив – да се једини геноцид на Балкану у 20. вијеку одиграо у Сребреници. И онда се злочин у ком је настрадало неколико хиљада људи посматра као да се одиграо јуче, а не прије 30 година, и то без икаквог историјског контекста. Резолуције о њему наводно су неопходне за регионалну стабилност и помирење на постјугословенском простору. С друге стране, читав државни систем НДХ, чији се број жртава броји у стотинама хиљада, покушава да се релативизује, а то питање игнорише. А када га неко и отвори, онда нам кажу: “Па зар да се враћамо у прошлост…“

Српски народ који у својој химни пјева о правди посебно је осјетљив на такву двоструку политику и мислим да њиме Запад пуца себи у ногу, уколико заиста има за циљ да овдје успостави мир и регионалну сарадњу. Или се, можда, све то и чини не би ли се одржао замрзнути конфликт, зарад чијег “неодмрзавања“ је неопходно да на нашим територијама стално бораве стране трупе? У супротном, могао би неко да их назове и окупационим…

Критике за Резолуцију стижу и од стране српског народа који говоре да је Резолуцијом требало обухватити све злочине у НДХ. Са друге стране, предлагачи Резолуције су уврстили и системе логора Дахау и Матхаузен говорећи да желе да отворе ширу причу о геноциду спровођеном над српским народом. Како би прокоментаирисали и једну и другу тезу?

Та друга теза има своју логику, не заборавимо да су ова мјеста била нека од најстрадалнијих за Србе у 20. вијеку. У логору Дахау боравио је током Другог свјетског рата и патријарх српски Гаврило (раније митрополит Црногорско-приморски), заједно са владиком Николајем Велимировићем. Али био бих склон да критикујем спомињање и осуду само Јасеновца као мјеста геноцида у НДХ. Он јесте највеће стратиште и парадигма страдања Срба у НДХ, али није и једино мјесто ужаса.

Нова истраживања показала су да је већи број православних Срба уморен у својим градовима и селима, у свом родном мјесту и завичају, него што је то био случај са логорима. Зато су Гаравице, Занесовићи, Стари Брод, Корита, Рашића Гај, Пребиловци, Кожварице, Шушњар, Борова Глава, Глина, Садиловац, Коларић – помињем само нека од већих стратишта – једнако важна за проучавање и његовање сјећања на жртве, колико и Јасеновац. Једино ако с временом нисмо изградили свијест да је за нас Јасеновац синоним што и геноцид у НДХ, што бојим се да није случај. Ипак, истакао бих још једну чињеницу која је важна за читаоце у Црној Гори, а то је да је НДХ настала 10. априла (1941), али и да није нестала у потпуности у мају 1945, него такође 10. априла – када је 1957. у емиграцији извршен атентат на персонификацију њеног злочиначког система. Наравно, говорим о атентату на Анту Павелића, ког је смртно ранио један храбри Бјелопавлић, у рату припадник антифашистичке ЈВуО Благоје Јововић.

Додајмо томе и Пљевљака Војина Џогаза са његовим саборцима, који је 1945. успио да ликвидира Секулу Дрљевића. И то је један мање осветљен аспект доприноса Срба – Црногораца побједи антифашизма у Другом свјетском рату, и након рата. Доношење Резолуције о којој говоримо, и надам се неких других резолуција у будућности које доприносе ширењу истине о ономе што нам се десило 1941-1945, симболична су воштаница и на њиховом гробу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: