Девић: Велика већина муслимана-комуниста изјаснила се након 1945. Србима – нису нестали због СПЦ

Пише: Немања Девић

У српском календару први децембар се једном приликом родио пре 29. новембра. Само о томе није баш било упутно говорити.

Наравно, реч је о стварању Југославије. Иако данашњи идеолошки Југословени у Београду и њихови саборци из региона то до данас прећуткују или додају вечито „али“, чињеница да творац Југославије није био Тито већ краљ Александар, и да је родни лист те државе у Београду, остаје неизбрисива.

И идеја братства и јединства, и помирења некадашњих ратних непријатеља, и брисања старих граница, и југословенске нације, па ако хоћете и слетова и штафета – све је то преписано из Краљевине. И створено на крилима победе српске војске из 1918, која ће у Другој Југославији бити окарактерисана као почетак превласти великосрпске буржоазије.

Кад већ не постоји уважавање основних и простих чињеница, шта тек рећи о догађајима који захтевају озбиљније проучавање и тумачење, попут Крфске и Мајске декларације из 1917, или око питања унутрашњег уређења и Видовданског устава из 1921, о узроцима и последицама диктатуре краља Александра, о стварању Бановине Хрватске и почетку федерализације државе, 25. и 27. марту.

А тек о Дрезденском конгресу, Светосавском конгресу, заседањима Авноја у Бихаћу и Јајцу…

Прва или друга Југославија?

И први децембар, уз све мањкавости које су потом из њега изникле, био је српски, ако не то, онда бар просрпски. За 29. новембар то се не би могло рећи, поготово када се анализирају последице које су из њега произишле.

Ко није сагласан, нека упореди колико је председника југословенске владе потекло од српских кадрова после 1918, а колико после 1945; коме тај параметар није довољан – нека упореди број Срба у Црној Гори и Македонији 1931. и 1948. или како је такозвано косовско питање решавано пре, а како после Другог светског рата.

И нека свако од тих апологета Друге и мрзитеља Прве Југославије одабере део Југославије, или област (од економије до националне политике) у којој ће вршити свој оглед. Наравно, резултати му се неће допасти ако ствар сагледа са хрватског, уместо са српског становишта.

За српски народ у Босни и Херцеговини, односно данашњој Републици Српској, “дан де“ у Другом светском рату било је прво заседање Завнобиха, које се одиграло, важно је нагласити, ни у близини Сарајева нити Мостара, него Бањалуке.

Тада су ударени темељи, потврђени који дан касније у Јајцу, статуса који ће БиХ (скраћеница почиње да се форсира у том периоду) имати у комунистичкој Југославији. И који је у пракси превазишао чак и најамбициозније планове муслиманског политичког вођства пре 1941. године.

Тог 26-27. новембра 1943. утопистички је прокламовано да Босна и Херцеговина “није ни српска ни хрватска ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска“.

Како закључују писци прве историје Републике Српске, Антић и Кецмановић, “Босна и Херцеговина тада је постала унитарна верзија социјалистичке Југославије, са три конститутивна народа и строгим правилима одржавања националне равнотеже.“

Афирмација национализама

Ништа мање оптимистичан за Србе био је и закључак Завноха из 1943, где је констатовано да “нема, не смије и неће бити Хрватске, у којој Србима не би била зајамчена пуна равноправност и једнакост“.

Свега тридесетак година (једну генерацију) касније, непоражени хрватски национализам пројавио се у виду Маспока, па се онда привремено ућутао и доживео ерупцију 1990; обнова хрватског суверенитета управо је као један од темеља предвидела суспендовање равноправности српског народа.

У исто време, национална политика КПЈ у Босни и Херцеговини и афирмација национализма мањих народа довела је до тога да на попису становништва 1971. српски народ по први пут не буде већински на тој територији. И да га, јачајући и у наредним годинама, на том месту замени нова, муслиманска нација.

Национална политика КПЈ, иако захвална тема за истраживање, до данас није постала тема ниједног доктората српских историчара. Углавном је сагледавана парцијално, и у крајевима који би могли бити безазленији за истраживаче који треба да издрже суд јавности.

Историчар Драженко Ђуровић, доцент на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, одлучио се да наруши ову праксу и стручно обради тему политичких односа у БиХ у првим годинама након Другог светског рата. Зато његова докторска дисертација и књига заслужује посебан осврт. За ову прилику прокоментаришимо само неке од изнетих теза, значајних за размишљање и истраживање.

Првобитна идеја вођства КПЈ подударала се са ранијим муслиманским тежњама: да БиХ постане нека врста аутономне покрајине унутар Југославије. У расправама о тачном статусу те покрајине прво је превагнула идеја да она треба да буде повезана са савезним институцијама, слично као што је то био случај са Косовом и Метохијом од 1974. године.

Ипак, партијско руководство БиХ, у првом реду Родољуб Чолаковић и Авдо Хумо, залагали су се и 1943. успели у својој иницијативи да ова земља у границама са Берлинског конгреса из 1878. добије статус једне од шест федералних јединица – касније република.

У тој тежњи за њих се код Тита посебно заложио Едвард Кардељ, а са оног света могао је да се радује и Бењамин Калај. Поново је постављена граница на Дрини.

Интересантно, у исто време је пропала иницијатива Моше Пијаде да неку врсту аутономије добију и компактне српске области у Хрватској: Дедијер пише да се овај вратио од Тита “двапут брже него што је отишао“.

Комунисти нису доследно спровели идеју о праву народа на самоопредељење, а Тито се већ тада прославио изјавом да новонастале границе не раздвајају, но спајају “наше народе“…

Културна политика

Интересантно је, ипак, да комунистичке власти нису посегнуле за стварањем неке нове верзије босанске нације, а да су у првим актима и уредбама дефинисале да у БиХ битишу две нације – Срби и Хрвати, а да са њима живе и муслимани “који су несумњиво словенске расе“.

На нивоу читаве државе коришћен је паралелно српски и хрватски правопис, са предношћу српског.

У Сарајеву је 1951. изузетно свечано обележен јубилеј Петра Другог Петровића Његоша. У букваре (ћириличне) по партијском захтеву ушао је и Свети Сава, мада окарактерисан секуларно као “народни просветитељ“.

Током 1950-их у ђачким уџбеницима се афирмативно говорило о Мирослављевом јеванђељу и Душановом законику, а краљ Твртко приказиван је јасно и недвосмислено као следбеник српских владарских традиција. Супротно, турски утицај на овим просторима окарактерисан је као негативан.

Чак су и у гарнизоне Југословенске армије у БиХ уведене гусле као инструмент “културно-просветног рада“; у првим послератним годинама без зазора се гуслало о Старцу Вујадину и Милошу Обилићу – без зазора да се ради о српском национализму.

Све би то било незамисливо данашњим чуварима “вјечне ватре“ из чаршије. О законској забрани ношења зара и фереџе (уз прописивање казне од месец дана затвора или глобе од 20.000 динара уколико се закон прекрши) да и не говоримо.

Још једна тема за размишљање је и ишчезнуће Срба-муслимана.

У савременим тумачењима често се потеже теза да је њихов нестанак дошао као последица деловања Српске православне цркве у Краљевини Југославији, која је наводно одбацивала онај део српског народа који није био утемељен у православљу. На страну што не постоји никакав акт који би макар у назнакама указао на овакво расположење у врху СПЦ: проблем је што она ни у једном делу постојања Краљевине није имала такав утицај да би могла да успостави образац који би интегрисао или одбацио ма који део српства.

Деловање “Гајрета“ у Краљевини Југославији, које је листом било попуњено Србима муслиманима (па 1930-их додало и префикс “српско“ у свој званично назив) додатно оповргава овакве тврдње, уз допуну да се део њих од 1941. нашао на страни Равногорског покрета отпора.

Дакле, Срба муслимана је било и неки од њих остали су запажени до краја Другог светског рата.

Попис становништва 1948. показује да у БиХ још увек живи око 70.000 Срба-муслимана. А цитирани Драженко Ђуровић у својој студији показује да су Срби у БиХ “били главна снага народноослободилачке борбе“ и стога “послије рата важили за најпоузданији елемент нове државе и поретка“. И поентира: “Та чињеница је подстицала комунисте исламске вјере да се поистовјете са нацијом неформалног ратног побједника и водећим народом револуционарне власти у Босни и Херцеговини, а резултат тога је био да је предоминантан број руководства и муслиманског партијског чланства прихватио српско национално име“.

Другим речима, велика већина муслимана – комуниста у послератним годинама на попису становништва изјаснила се Србима.

Или, другачије гледано, Срби-муслимани наставили су свој живот и политички утицај и у социјалистичкој Југославији. Њихов нестанак започео је 1960-их година, са процесом афирмације муслиманског националног идентитета, у фази потпуног одумирања југословенског централизма и претварања федерације у конфедерацију.

Много још тема би се наметнуло након детаљнијег анализирања првих година комунистичке власти у БиХ. Ту би се неминовно дошло и до још доказа о планској миноризацији српског народа у тој републици, али генерално и изван Србије. Ипак, у таквим размишљањима лако се скрене у неутемељене националистичке тезе.

У наредним годинама ваљало би да смогнемо снаге да сва идентитетска питања савремене историје добрано истражимо у архивима, прецизно их опишемо, а онда и успоставимо стратегију како их представити широј популацији и подићи ниво општег историјског знања. Иза тога би неминовно следила катарза.

Извор: Све о Српској, Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: