Дежуловић о Томпсону као “шлагер-пјевачу”: Ко то тамо пева?

Пише: Борис Дежуловић

Да је било памети и талента, као што их није било – и као што у нас никад веле није било ни талентиране памети ни паметног талента – церемонија дочека хрватских репрезентативаца у Загребу била би повјерена неком много паметнијем, а свакако много талентиранијем. Мени, рецимо, на памет – кад већ немам талента – пада Слободан Шијан.

И овако је то, наиме, испао ефектан remake Шијанова култног ‘Ко то тамо пева’, комедије апсурда која је прије тридесет осам година, оне године кад је умро Највећи Син Наших Народа и Народности, на сугестиван начин антиципирала надолазећу југославенску трагедију, па остала снажном умјетничком алегоријом наше пропасти. Најзад, и легендарни стари, црвени Мерцедесов аутобус О3500 фирме ‘Крстић и син’ ионако је већ ту, у хангарима Јадран филма у загребачкој Дубрави, гдје су га рестаурирали и припремили за изнајмљивање.

У Шијановом ‘Ко то тамо пева’, по генијалном тексту Душана Ковачевића, расклиманим аутобусом под будном паском строгог Паје Вујисића реченог Крстића и у сигурним рукама његова сина Мишка, путници из дубоке унутрашњости возе се у главни град Србије, таман да дочекају њемачке авионе и почетак рата. У remake-у пак из 2018. нови отворени аутобус фирме ‘Бандић и зет’, скраћено ЗЕТ, своје путнике прима пред бљештавом зградом новог загребачког аеродрома духовитог назива Др. Фрањо Туђман International Airport, одакле креће на своје невјеројатно, петнаест километара и цијелих пет сати дугачко путовање до центра града.

Упадљива је – и ви сте примијетили – алегоријска инверзија: док се у оригиналу сиромашан неки и несретан свијет из блатњаве провинције вози у сјајни, велики свјетски град, дотле у новој интерпретацији богате, гламурозне ногометне звијезде на повратку из сјајног великог свијета аутобус вози у само срце блатњаве свјетске провинције. Пре две године мој Мишко је за опкладу возио два километра везаних очију и нигде није огребао аутобус! каже поносни газда Крстић, па везује сину очи и овај, стварно, отворени аутобус на црвено-бијеле квадратиће сљедећих пет сати вози везаних очију, уназад, све до четрдесет пете.

Како сценарист рјешава тај наративни рикверц? Као водича у причу уводи, наравно, шлагер-певача.

Код Шијана, то је бесмртни Драган Гага Николић – који том антологијском улогом исписује посвету свом ненадареном пјевачу популарних шлагера Џимију Барки из филма ‘Кад будем мртав и бео’ – а у хрватском remake Марко Перковић Томпсон, популарни и болно неталентовани шлагер-певач Џими Варка. И док је 1980. Гага Николић као Певач у аутобусу с друштвенима талогом скица тужне провинцијске амбиције која сања свјетла бљештавога бијелог свијета, шлагер-певач Марко Перковић у алегоријској је инверзији из 2018. оваплоћење друштвеног талога који у аутобусу с бјелосвјетским звијездама сања тужну провинцијску пустош иза седам гора, из које завијају виле, вуци и хајдуци.

Из тог кључа, од тога мјеста, кад на позив хрватског селектора Златка Далића и капетана Луке Модрића у аутобус улази шлагер-певач – а управљач у једном тренутку заиста у своје руке узима Мишко Модрић – филм се даље снима сам, са све чувеним Ковачевићевим репликама, које већ готово четрдесет година функционирају као народне пословице и ортопедска помагала живог урбаног језика. И кад је Матео Ковачић на бини заурлао ‘Ајмо, пукни пушко!’ па повео онај имбецилни хит шлагер-певача, ‘Пукни пушко, нек’ ме нема, ево зоре, ‘ко зна шта се спрема’, ја сам само чекао да се однекуд појави добри, стари Ташко Начић, па самоувјерено објасни кондуктеру Паји: ‘Не брините, пушка је закочена.’

Јасно – знамо то и из Шијанова филма и Чеховљева драматуршког канона – пушка није била закочена, и опалила је на позорници у трећем чину, кад је Мишко Тхомпсона равно из аутобуса гурнуо на бину пред сто хиљада људи, да запјева његову најдражу, ‘Гени камени’. Да, ‘ко то тамо пева?’. Тешко да би и Душан Ковачевић боље: капетан репрезентације осумњичени лажни свједок и главешине из ногометног савеза, предсједник ситни лопов и извршни директор осуђени криминалац, заједно с пјевачем утајивачем пореза пјевају ‘Чврста рука и поштење, света вода и крштење’.

Након чега иде она Вујисићева, сви је знате, ‘Ти мени мога Мишка да називаш лажовом пред оволиким светом!?’

Још до синоћ, ето, идоли чије дресове купују клинци у Бангладешу, Суринаму и Хаитију, мегазвијезде којима се клања цијели партер на додјели Оскара, и којима

свјетски celebrity-ju посвећују мотивацијске поруке на Тwиттеру, а Неjмар у свлачионици жица аутограме, младост рођена у судачкој надокнади социјализма или већ дубоко у самосталној Хрватској, која не памти ни Домовински рат, а камоли Југославију – ‘што су пачја говна јели док се ратовало’, како би рекао Шијанов поносни ветеран Алекса Симић – одједном заједно са шлагер-певачем пјевају ‘Лоша била четрес’ пета, расула нас преко свијета’!

Лоша била 1945?!? Па сунце ли вам јебем балаво, рекао би чича Алекса.

Реализирани и успјешни млади људи који свој крух са седам нула зарађују диљем Западне Еуропе – од двадесет три хрватска репрезентативца, само двојица играју у ХНЛ-у – кукају и лелечу како их је трагична 1945. расула преко свијета! У шокантном расплету ове комедије апсурда сазнали смо тако да су Модрић и друштво те ‘лоше четрдесет пете’ једва извукли живе главе на Блеибургу, па се ‘расули преко свијета’, од Реала, Барcелоне и Атлетика преко Интера и Јувентуса до Ливерпула и Eintracht, да би се онда, никад не заборавивши своје ‘гене камене’, након пуне седамдесет три године аутобусом ‘Крстића и сина’ вратили натраг у родни крај. Па низ брчић онима што ових дана зајебавају француску репрезентацију сву од црнаца и мулата, пјевају Томпсонов нацистички шлагер: ‘Плаве крви, бијела лица, рађају се нова дица.’

Нема у нас, нити је, рекох, икад веле било, ни талентиране памети ни паметног талента. И док се у Шијановом оригиналу путници из блатњаве српске провинције возе у Београд таман да дочекају њемачке авионе и почетак рата, у овој се урнебесној инверзији богате звијезде равно с постоља свјетских вицепрвака возе у блатњаву провинцију, таман да дочекају савезничке авионе и крај рата. Љепше и снажније алегорије наше пропасти од путешествија ЗЕТ-ова аутобуса ‘Далић и син’, које смо у реалном времену пратили на Хрватској телевизији – све од свјетских насловница и breaking news преко аеродрома Др. Фрањо Туђман до Јелачићева трга, од 2018. преко 1991. до 1945. – нема нити ће бити.

Попут оригинала, нема у то никакве сумње, и нови ‘Ко то тамо пева’ – ‘Повратак Једваја’, ‘Империја узвраћа слободни ударац’ или како се већ зове – заузет ће своје мјесто у лексикону националне опће културе: легендарни ЗЕТ-ов црвено-бијели отворени аутобус, којим су хрватски репрезентативци пет сати тумарали загребачким авенијама и доњоградским вукојебинама, чекат ће рестаурацију у хангарима Јадран филма, а људи ће и тридесет-четрдесет година касније понављати бесмртне реплике својих омиљених јунака.

Цитира ће се Милан Бандић како попут Бате Стојковића с тефтером и плајвазом стоји ослоњен на ограду закрченог Моста слободе, ‘Да се ја питам, ја бих протерао аутобус овуда’, и Далићева бесмртна ‘Вози, Мишко!’, и Колинда Грабар-Арнерић у загрљају с мокрим француским предсједником и Путиново ‘И тата би, сине’, и пропали провинцијски бизнисмен Томо Хорватинчић, који баш попут чича Алексе увријеђено виче на Извршни одбор ХНС-а, ‘Ко бре сиротиња? Јел ја?! Дај пет карата!’, и пропали провинцијски режисер Доленчић, кад ужаснут Томпсоновом појавом на позорници пријети, ‘Даље нећеш моћи, орање не смеш да ми газиш!’ и ‘Само преко мене мртвог!’, па тражи кабел микрофона и виче својим техничарима ‘Буши, хахаха, буши!’

Или пак она кључна, дивна Томпсонова: ‘Ти немој да вређаш, ја сам шлагер-певач!’

Извор: portalnovosti.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: