Die WELT: Дехристијанизација Француске

Сваког дана у Француској две католичке цркве бивају оскрнављене, уништене или бојом нагрђене. И док сваке друге недеље бива отворена по једна нова џамија, сваке године заувек нестају између 40 и 50 цркава. Критичари кажу да се ради о дехристијанизацији.

Храм Светог Петра и Павла у центру Нанта је ограђен масовном грађевинском оградом. Улазак у Катедралу је забрањен.

Сат на западном звонику је стао на 8:10, време непосредно пошто је ватра у јутро 18. јула захватила електричне инсталације и изазвала куршлус. 25 минута раније је Еммануел А., избеглица из афричке Руанде, у унутрашњости катедрале подложио три пожара. За што се касније, како пише у његовом службеном признању, “горко покајао”.

Преко сто ватрогасаца је било ангажовано да на обуздавању пожара. Успели су да спасу грађевинску супстанцу катедрале, али не и њена блага. Изгореле су и оригиналне барокне оргуље. Витраж на централној фасади, поклон франуцуске краљице Ане од Бретање из 1499, се истопио од врућине. Уништене су и слике Ингресова ученика Хиполyте Фландрина.

Францоис Ренауд: кратка, седа коса. Скромни сребрни крст на реверу сакоа. Седи у канцеларији Надбискупије бретонског Нанта. Фратар прича о шоку тог јулског јутра кад је очију пуних суза гледао како огромнни облаци дима куљају из крова Катедрале. “Зар опет ?!?”, завапио је тада. Опет: кров катедрале у Нанту је већ био изгорео 1972. А прошле године изгорела је скоро цела Нотр Даме у Паризу. Док је свет гледао беспомоћно.

“Катедрала Свети Петар и Свети Павле је остављала невероватан утисак својим зрачењем, својом светлошћу. Јединственом архитектуром је усмеравала поглед ка небу”, каже Ренауд.

Ове јесени је у њој требао да буде устоличен нови надбискуп. Пошто је изгорела, служба ће морати да буде обављена испред Катедрале, по ведрим небом.

У Француској је згражавање изазвала информација да је кључеве ове Катедрале имао одбијени тражилац азила, који је државу морао да напусти.

А разлог пожара у Нотр-Даму, цркви над црквама Француза, до данас није откривен. Предпоставља се да се радило о фушерају при реконструкцији, али ни за то доказа нема. Што не теши никога.

Остале цркве по Француској пропадају а да то никога не узбуђује баш превише. Црква Saint-Sulpice у Паризу прокишањава тако јако да су зидови у међувремену црни као угарак, а стање у Saint-Merry, само који километар даље, је историчар Adrien Goetz описује као “хаотично и неописиво прљаво”, па настаља: “Капеле су претоворили у оставе, у хору цркве су контејнери за смеће, које гурну тамо или овамо, кад им засметују”, пише он за “Revue des Deux Mondes” посвећеном “Тагедији Цркве”.

Различити мотиви

Просечно сваког дана у Француској две католичке цркве ишарају по фасадама, намерно оскрнаве или униште. Из њих се краде што коме под руку падне: од олтарских путира, преко икона и слика до столица и клупа. МУП Француске је службено објавио да је 2018 у држави било преко 1000 “анти-хришћанских недела”, истовремено 542 антисемитских и 100 исламофобних. Мотиви су различити. Починиоци су најчешће омладина, која уништава из осећаја досаде, кажу експерти полиције. Они сматрају да су ова недела ретко инспирисана политиком или сатанизмом.

Да ли је онда коректно говорити о новом таласу француске “мржње према Хришћанима”, како то раде поједини ултраконзервативни политичари попут Laurent Wauquiza? Eduard de Lamaze председник организације Опсерваторија за Религиозну Културну Баштину сматра да није. Он је верујући католик и мисли да се ради о политичкој инструментализацији.

“Ми не смемо да будемо наивни: наша земља се стварно мења. Не желим да дам оцену, али могу да опишем тенденцију: сваке две недеље се у Француској отвара по једна нова џамија, док годишње нестаје између 40 и 50 цркава: или их сруше, или продају или радикално промене сврху употребе.”

Проблем Француске није само нова мржња према Хришћанима, него и њено политичко насљеђе: усвајањем закона о раздвајању цркве и државе 1905 -од стране екстремно левичарске владе- је имовина католичке цркве национализована: 83 катедрале су постале власништво државе а 45.000 католичких цркава власништво општина.

Од њих су у овом моменту 5.000 у опасности да се просто саме од себе сруше, јер се општине уопште не брину о њима. Ламазе каже: “То вам је као кад би сте предали вашу кућу некоме ко нема пара да је одржава па због тога она већ 115 година прокишњава. Ето, у том су стању цркве у власништву Француске.”

Влада одговара да годишње издваја 100 милијарди еура за негу религиозне културне баштине. Што је ситница обзирома да Француска, после Италије, има највећи број цркава на својој територији. Огроман број цркава је у тако катастрофалном стању да ће ускоро бити срушене, јер више не могу бити ни рестаурацијом спашене. А пуно општина, већином под влашћу левичара, сматра да у граду -на месту где је сада црква – треба изградити кружни ток уместо поправити после 100 година кров цркве.

Француска обхрвана сумњом

Но и пад броја верника је разлог. Службене статистике нема, због бруталне оделе цркве од државе. Оно што се голим оком види: пуно цркава је празно, јер немају парохијана. У Роуену, “граду са 100 црквених звоника”, градоначелник продаје цркве. Недавно је једну претворио у посластичарницу.

У Кану цркве претварају у спортске дворане и теретане. Испод мозаика са Страдањем Христа сада се налазе траке за трчање. У Нанту је пре две године једна од најлепших црква града претворена у “Созо Хотел”.

Адвокат де Ламазе је и сам градоначелник местаншца од 250 душа у Нормандији. Он зна о чему прича кад каже да су општинске касе празне. У његовом месту, Боис-Хероулт, је црква проглашена за споменик културе. Због тога држава мора сада да плати њену рестаурацију. “Али шта да радимо са 30.000 осталих цркава у Француској, које држава не сматра за споменик културе?”

И како онда да опишемо у ком стању је вера у земљи, која се вековима хвалила да је “најстарија кћи католичке цркве” ? Француском је овладала сумња. “Процес дехристијанизације, започет 60-тих година XX века, се налази кратко пред довршењем”, констатује политолог и истраживач јавног мњења Jerome Fourquet. Број људи који редовно долазе на мисе он дефинише на 6%. “Матрикс, који је друштво Француске генерацијама обележавао, се дефинитивно распао.”

У Нанту, pater Renaud изгледа да се помирио са овим развојем ситуације. Понекад га неко, кога никад раније није видео на служби Божијој, замоли за крштење. Или да дође на сахрану.

Он то увек уради. “Ја сам радник у јавном сервису трансцедентног”, каже он. И при томе није ни најмање ироничан.

Да је његов надбискуп имао поверења у азиланта, још психички лабилног, он не критикује. “Тај младић, Еммануел, је дуго био показни пример успешне интеграције азиланата у наше друштво.” Па ко ће да у своје крило узме повређене и понижене, ако не црква ? Да ли ће опростити Емануелу што је спалио катедралу ? “Опрост нема граница, али треба времена”, одговара pater Renaud после краћег размишљања. Нови надбискуп ће Емануела сигурно једног дана посетити у затвору у Нанту.

Ауторка: Martina Meister
Првод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: