Дијељење карата

Кажу ми ових дана да ме тражио неки Енглез с Бјелских Крушевица. Не чудим се чињеници што и у децембру на обали има фурештога свијета, јер странаца на Медитерану има вазда, него се чудим што је овај знао да сам писац, и што је причао на српском.

Када се крене из Херцег Новог према Котору, на 12. километру из обалне Бијеле пуца поглед ка селу Бјелске Крушевице. Ко има добар вид опазиће на 660 метара надморске висине једну спратну камену кућу како бљешти рестаурирана унутар ансамбла руралних грађевина махом из доба барока. Ту, у опустјелом селу пуном живе воде, живи речени Енглез – да ли током цијеле године, и да ли као први Европљанин који је повезао 2 и 2, те се из наплативих разлога запатио на пикселу гдје је рођен отац првог словенског папе, Сиxта В (1520-1590)…

С повлашћене позиције Бјелских Крушевица види се поштен комад заувијек продате земље Боке Которске.

Куд год око да погледа – зеница зумира земљу отету парама. Намјерно користим глагол који на српском казује како се под куповином не подразумијева легална размјена ситних Голијатових новаца за велика Давидова имања. Или: који глагол да искористи онај странац који нашу земљу преведе на себе за динар, а све вријеме добро зна да тамо одакле долазе његови пак купци – та наша земља вриједи стопут више?

И док официјелни Монтенегро диже ногу и уринира на све што је српско, руско, канонски православно, лингвистички неупитно, изворно бокељско и црногорско („санкције“ Русији“, прогон свештенства, силовање лингвистике као науке, признавање Косова*…), Приморци опажају како је Руса све мање, те како вансезонски пазари не покривају издатке за кирију, воду, струју, некмоли за раднике.

Енглеза са Крушевица још нисам упознао, али не сумњам да би се порадовао када би се, у складу с новом доктрином, НАТО üбер аллес, псеудодржавна честица Монтенегро окренула још очигледније против Русије. Тада би хиљадама некретнина у руском власништву на Бокељском приморју драстично опала цијена. И ко би, за ситне паре могао да их купи?

Пријатељи са запада, наравно. И још би објаснили да тиме помажу држави Црној Гори.

Нека ми буде допуштено да оглед назван Дијељење карата завршим анегдотском причом у чијем се финалу на поучан начин казује како је могуће да будемо различити, а да опет живимо у миру…

Сви бокељски карташи традиционално играју италијанским, не француским картама. Из руке избацују, тако – не херц, треф, пик и каро – него ове четири боје: баштуне, шпаде, купе и динаре.

Из свег искуства никлог око партије карата, остао је израз у народу, по коме је неко заувијек у купе, а неко довијека у шпаде. А да се људи посвађају, посвађају се! – И око нације, вјере и језика, и жене, и барке, и подјеле добитка…

Него, ријетко се бију, Бокељи. Једноставно кажу: Ти си у купе! А ја сам у шпаде. И мирно море.

 Никола Маловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: