Дил са протувама
1 min read
Зашто власт у Црној Гори атакује на Митрополију црногорско приморску и због чега жели да кроз такозвану аутокефалност црногорске цркве устоличи Мираша Дедејића, распопа Васељенске патријаршије нјсликовитије говори његов дугогодишњи ангажман као сарадника службе државне безбедности
Мишо Вујовић
Мишо Вујовић
Зашто власт у Црној Гори атакује на Митрополију црногорско-приморску и због чега жели да кроз такозвану аутокефалност црногорске цркве устоличи Мираша Дедејића, распопа Васељенске патријаршије нјсликовитије говори његов дугогодишњи ангажман као сарадника службе државне безбедности.
Осим чињенице да ће приватизована држава, имати не само контролу, већ и приватну цркву постоји још један много прагматичнији разлог за мешање државе у црквена питања и брига атеистичког режима за статус цркве. Како српска црква у Црној Гори полаже право на повраћај непроценљиво вредне имовине национализоване и конфисковане од комунистичких власти након Другог светског рата и како је део те имовине већ у поседу неких моћника, ускраћивање права на повраћај правим власницима отвара могућност разних дилова и малверзација са такозваном црногорском црквом која покушава да се наметне као наследник имовинских права Митрополије црногорско приморске до 1918. године.
Сваки дил са протувама и бескућницима је могућ. Они су у свим комбинацијама у плусу. Реченица Мила Ђукановића “српска црква служи да би чувала инвфраструктуру Велике Србије” једна је од најстаријих парола Коминтерне у борби против православља.
Удба је српску цркву маркирала као колевку велико – српског хегемонизма. Ко о чему Мило о великосрпству.
Стога се није на одмет присетити неких детаља из живописне биографије најстаријег протагонисте насиља које власт у Црној Гори спрема над својим народом и његовим светињама.
Давно сам писао о Мирашу сараднику УДБЕ захваљујући којој је у 21 години уписао Богословију у Призрену и касније Богословски факултет одакле је нестао његов досије. Мираш је спреман још седамдесетих да постане митрополит на Цетињу. Томе се супроставља храбри митрополит Данило Дајковић. По задатку, мимо воље митрополита Данила, Свети Синод га поставља за суплента Монашке школе у Острогу. Управитељ и предавач Монашке школе у то време био је јеромонах Иринеј Гавриловић, садашњи српски патријарх.
Млади богослов Дедејић полазницима школе је говорио да само будале иду у монахе.
“Жените се, правите ђецу, живите живот. Црква је архаична и превазиђена. Ко још данас верује у Бога?”, агитовао је Мираш док су у Острогу у то време интезивно боравили припадници Удбе злогласни Ћибо Лубурић и извесни Копривица.
Ни годину дана по доласку Мираша Дедејића Монашка школа је престала да ради. Један од полазника те школе, касније угледни свештеник и теолог, професор Теолошког факултета, нажалост почивши Радован Биговић причао ми jе деведесетих какав је страх владао од кожних кабаница и са каквом ноншаланцијом је наступао Мираш Дедејић самозвани митрополит Михајло.
Његов шеф у операцији затварања Монашке школе био је већ поменути Ћибо Лубурић. Прошле године у причи “ Бријање бркова пред пут у Киншасу”, објавио сам поглавље о том мрачном лику коме је Живко Николић у филму “ У име народа” посветио једну од главних улога:
Међу тим друговима шетачима запажено место у мом сећању имао је мистични Ћибо, стари ознаш и удбаш.
“Ено га Ћибо – шпијун”, шапатом су говорили и покретом главе показивали на проседог човечуљка који је обично седео испред Градске кафане и читао
“ Побједу” или се шеткао сам од капеле до хотела. Проверавао је редовно и оне испред хотела и путнике у градској капели.
Упућени су тврдили да много људи има на души, ако уопште ту димензију поседује човек од чијег имена се многима ледила крв у жилама. У једној фотељи седео је начелник, главни иследник и егзекутор. Када је пензионисан постаје усамљен, за разлику од ђеда Вука који је из разочарења зазирао од људи, код Ћиба је било обрнуто. Људи су га масовно избегавали. У почетку због страха касније из презира, али никада нико није на њега није насрнуо. Увек је био наоружан, сако није скидао ни по највећем жаропеку. Говорило се: “Ко је код Ћиба био на пријемном, тај више није имао шта да полаже ни пред попом ни пред судијом”! Ћибова специјалност биле су младе супруге и сестре заточених.
Неки су без икаквог разлога путовали за Киншасу, како је то лепо по Ћибу, осликао Живко Николић у филму “ У име народа”, да би им начелник Ћибо обљубио жену.
Неке су добровољно пристале на силовање, док су друге напаствоване под оптужбом, напад на службено лице у вршењу службене радње. Крајем осамдесетих, међу првима је табу Голи оток, разбио Владо Дапчевић исповешћу у Ћурувијино перо “Ја ибеовац”. Касније су се још неки окуражили да сведоче о зверствима својих другова и покажу ону засенчену страну народне власти. Једна од жртава је јавно упрла прстом у напасника и џелата друга Ћиба. Оптужила га је за силовање и вишедневно иживљавање.
Тај дан је Ћибов син, узоран и уважен грађанин и сам у зрелим годинама, згрожен донео “Побједу” кући питајући оца да ли је истина то што је објављено!?
“Пишу свашта, у моје вријеме се знало ко шта и како пише”, хладно је одговорио и наставио са ручком и не погледавши новине које су стајале на столу. И пре него се текст појавио, један од његових бивших колега из Подгорице га је назвао да се нађу у Ловачком дому.
“Ово је све пошло по ђаволу”, реферисао му је некадашњи приправник сада самостални инспектор пред пензијом.
“Дошо ђаво по своје мој Душане. Ја сам се наживео и знам како ћу их ућуткати”, одговорио је Ћибо.
Душан је оптужио своје старешине за попустљивост, а старо руководство на челу са другом Марком за опортунизам.
“Ови ће и мајку продати а не државу, онај са Газиместана их је узео под своје. Знаш му оца пратили смо га једно време. Светозар је био чист ко суза. Али га је прогонило самоубиство оног ученика и себи је пресудио. Овај ће да суди свима нама. Поново су четнички синови дигли главу, а попови се размахали па каде по ваздан.
Ти си касније “дужио” калуђере у Острогу”, покушавао је да мало омекша ситуацију Душан. Ћибо је због репресија и бруталности склоњен сместа начелника и пребачен да надзире манастир Острог. Тамо је дочекао младог теолога Мираша, ког и поред противљења митрополита Данила, СИНОД СПЦ поставља за суплента Монашке школе у Острогу.
По инструкцијама друга Крста, некрунисаног патријарха под чијим сталним надзором се налазио патријарх Герман, млади и наочити теолог са више личних докумената, различитих датума и места рођења, одседа у хотелу Оногошт, где упознаје свог новог шефа друга Ћиба. Инструкције су гласиле да се по сваку цену Монашка школа растури. Ћибо је усмено износио карактеристике из досијеа калуђера, наставног кадра на челу са јеромонахом Иринејем, потоњим патријархом српским. Међу полазницима ће се наћи и владика Пахомије тада искушеник Томислав. Мираш је палећи цигарету за цигаретом упијао сваку реч, друга Ћиба, свестан шансе која му је указана и отвара му широм врата столице светог Петра где га је Служба, већ самим уписом на Призренску богословију у 21. години живота, планирала поставити. Најпре као викарног епископа Диоклијанског, а затим за Митрополита црногорско – приморског.
Оно што друг Крсто, рођени Црмничанин и друг Мома номинални отац другарице Мире, жене која је Србију довела до суноврата, нису предвидели, био је жилав отпор митрополита Данила да се овај млади дробњак из Зенице или Рамовиг ждријела, ни сам више нија знао где је рођен, постави за викарног епископа. Другови Крсто и Мома са још пар чланова Савезне верске комисије представљали су Синод у сенци и готово све одлуке црквене владе морале су проћи њихову инквизицију.
Гледајући у Душана навирале су успомене, сећа се када га је примио за приправника у то време само је секретар комитета друг Вељо био “јачи” од њега. Опет му је Мираш, тај проницљиви и препредени теолог пао на памет. Испратио га је на задатак који је беспрекорно обавио.
Када је одлазио поздрављајући се шеретски му је намигнуо:
“ Растурили смо то педерско легло”!
Ћибо је устао, без речи се поздравио са Душаном, купио “Политику” и “Новости”, и отишао на старо место пред Градском кафаном.
Син га је са неверицом посматрао. Јео је лагано као да се ништа битно није догодило у њиховим животима. Устао ћутећи, као и јуче када се нашао са Душаном, ушао у собу, скинуо капут уредно га пребацио преко столице, ставио пиштољ поред главе легао загледан у фотографију из старих новина свог племеника Вјекослава, усташког заповедника Јасеновца и свих логора у НДХ, кога је Удбин агент Илија Станић 1969. године чекићем и штанглом искасапио у сопственој кући у близини Валенсије.
Вјекослав је био Хрват Херцеговац, Ћибо Црногорац – Херцеговац. И један и други Срби. И један и други пореклом су из Бањана од братства Вујичића, слава им је Свети Никола. Вјекославов отац Љубомир отишао је из Бањана и оженио Хрватицу Марију из Љубушког.
Осим презимена заједничко им је порекло и крв на рукама.
Од тог тренутка престао да излази из куће са собом је однео многе тајне о којима се и данас нерадо говори, под лажним изговором повређивања предака и потомака. На Ћибовој сахрани било је више радозналаца него поштовалаца. Многи су ишли да се увере да је заиста умро Ћибо, симбол црвеног терора, злогласни начелник Удбе и свевидеће око у пензији.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Čitao, uživao!
Ђикане, Гаши се звало оно “љуто шиптарче” из Бјеловара. Спремам јавио ми се човек из Француске. Био је заробљен и мучен.Гаши је погинуо у тенку. Тукао се до краја јуначки са усташама. Није био са Тепићем али јесте у касарни у Бјеловару.
Kazu da je cibo stvarni otac jednog bivseg pol i bivseg srbina
Kazu…
Ima i danas Ćiba koloko hoćeš. Šta je recimo ono stvorenje zvano Stevo Vučinić nego Ćibo, šta je onaj vaterpolo golman zvani Pura nego Ćibo, mogao bih pripadnike ove marve da nabrajam do sjutra. Ni kod kardinal i biskupa ne viđeh ljhbičastu odoru kao kod ovog skota anatemisanog te svaštočine što bi i na čoveka naskočila. I ma tu u cijeloj ovoj priči i grad koji se tu uklapa, ne samo što je Ćibo tu ordinirao, tamo su boga sahranjivali. Nijesu kažu one eksplozije po Gornjem Polju praštale same od sebe.,kao što ni Milokliz odatle ne pozva u borbu protiv pravoslavlja i otimačinu svetinja slučajno. Ali neće moći ovoga puta, trag im se utro ako bog da.
Одличан текст! Било би ефектно да малко „прочепркаш“: ко је Мираша лично предложио па га Свети Синод поставио за суплента Монашке школе у Острогу и „потчини“ га управитељу и предавачу те школе јеромонаху Иринеју Гавриловићу, садашњем српском патријарху.
Ни мање државе ни већих несоја.
Феноменолошки гледано најинтересантније је да се тај несојлук највише учитава у негативном односу преема Србији, како код традиционалних тако и код модернија Црногорацах јер,обрни окрени,колико год да су овдје лоши у Србији су по правилу гори.Ако се одмакне од омиљене расне теорије о србијанским циганима лако је разумјети да се код „правих“ Црногораца ради о психолошком механизму санодбране да се не полуди,а код ‘кривих“ Црногораца о класичној мржњи конвертита.
Овогенерацијски засад тикви након обилног наливања сада је у завршној фази цветања .Црна Гора поново очекује рекордан род,а он – само што није.
Спремте се,спремте….
То је тачно Аписе. То Никшићани знају али сви ћуте. Удба је наша судба. Синдром жртве и џелата је данас на сцени. Због тог страха овај зликовац влада.
Na grob tog zlikovca stavili su mrtvo pašče. Tako pričaju, makar. Adekvatno.
Ksda je porodica izasla na trece jutro, imali su sta vidjeti , Çibov grob je bio sav od fekalija
Neko se dobro izas..o
To vam je istina