Дима: Према Србима нисмо имали довољно обзира

Током доношења тешких одлука у време стварања нових држава на тлу бивше Југославије, често сам био у незахвалној ситуацији да заједничка политичка решења супротстављам личним осећањима, истиче у ексклузивном интервјуу за „Новости“ Ролан Дима (91), министар спољних послова Француске у Митераново време, од 1988. до 1993, када су се кројиле нове границе на Балкану.

Дима, који истиче своју велику наклоност према Србима, открива неке појединости о томе како су се одвијали преговори, и на који начин је Берлин претекао Париз у остваривању геополитичких циљева.

– Током преговора у којима сам учествовао, у веома тешким временима, када сте много пропатили, често сам био суочен с много тешким одлукама. Ситуација није била лака. Европски контекст није баш ишао наруку Србима, а треба признати да ни Срби баш нису лаки кад се преговара. С председником Митераном чинили смо велике напоре да бисмо могли да бранимо српску позицију – каже Дима за „Новости“.

Говори се да је Митеран много волео Србе?

– У то време су га, чак, у француској штампи критиковали због тога. Као неко ко га је одлично познавао могу да посведочим о потезима и заузимању ставова с којима сам се слагао и који говоре о просрпским осећањима.

Причало се о његовој одлуци да, док је жив, Француска неће бомбардовати Србе?

– Истина је. И никада на то не би пристао. Храбро је стајао иза те одлуке. Знамо ко је то после урадио.

Одакле долази та ваша наклоност ка Србима?

– Датира то још из времена док сам био дете. Отац ми је препричавао догађаје из Првог светског рата. Сакупљао сам тада фигурице старих ратника. Имао сам колекцију српских војника. Обожавао сам њихову униформу. У младости сам се доста интересовао за српску историју. Импресиониран сам храброшћу и одважношћу Срба. Велике сте патриоте. Гајим снажна осећања према Србима, чак и онда када кажу да имате тежак карактер.

Срби су, међутим, имали осећај да им је званична Француска тада окренула леђа…

– Један догађај, с тим у вези, био је нарочито упечатљив и много тога је променио. Сећам се, као да је било јуче. Седео сам у свом кабинету, када је, у 11 сати, зазвонио телефон. Митеран ме је позвао да одмах дођем код њега. Француска штампа је писала о томе како су Споменик захвалности Француској у Београду, али и други споменици у земљи који сведоче о француско-српском пријатељству, прекривени црним засторима. Био је то импресиван гест, миран протест, директна примедба Француској да је заборавила Србе. Митеран је био потресен. Није био љут на Србе, већ на оне који су створили такву ситуацију да Срби протестују на овај начин. Рекао ми је: „Снађите се, урадите шта је потребно, ово одмах треба да престане.“ Од тада смо почели да мало другачије размишљамо о нашим ставовима у разговорима о будућности бивше Југославије.

Шта сте тада урадили?

– Отишао сам у Србију и срео се с Милошевићем. Имао је јак карактер. Деловао је импресивно. Остао сам с њим у веома добрим односима.

 Како решити проблем Косова?

– Прокламовање независности Косова није у складу с међународним правом. Разумем осећања Срба. Изгледа да се ствари сада решавају. Својевремено су у француски сенат дошли представници Косова. Тражили су оружје. Већ тада смо им рекли да проблем мора да се решава мирним путем.

Које сте конкретне предлоге имали у разговорима с њим?

– Још кад су почели први конфликти предлагао сам, на пример, да се пошаљу европске мировне снаге које би раздвојиле завађене. Отишао сам да о томе разговарам с Милошевићем. Дуго је размишљао и на крају се сложио. Али, додао је и свој услов: да у тим јединицама не буде Немаца. Није желео да се поново врате на српско тло. Рекао сам то Митерану. Пренели смо овај став Немцима. Бранио сам овој пројекат, саветовао да треба схватити менталитет, али није вредело. Немци се нису сложили.

Једном сте били надомак договора?

– Позвали смо Милошевића да дође на разговор у Париз. Био је то 11. март 1993. Знао је наш став, али су постојале тешкоће због позиције Американаца и Немаца. Био је то тежак дијалог, јер смо били везани с Немцима у европским оквирима. Нисмо могли да се издвајамо. Чинили смо тако да изгледа као да постоји јединство погледа. То јединство сам, можда, успео да остварим с Геншером, али тога није било у односима Митерана с Колом када је реч о Србији. После званичних сусрета с Милошевићем у Јелисејској палати код Митерана, увече сам у Ке д’Орсеју организовао вечеру у Милошевићеву част. Мимо обичаја да министар не позива председника, упутио сам позив Митерану да нас посети на крају вечере. Протокол се није сагласио, али је Митеран, ипак, око поноћи дошао, сам с возачем. Остао је с Милошевићем у разговору до два ујутро. Полако су дошли до сагласности и одлучили смо да висока српска делегација оде у Њујорк. Чинило нам се да је решење близу. Мислили смо да смо успели. Међутим, Американци су поново остали тврди.

Дима од суботе неколико дана проводи у Београду.

– Дошао сам на позив драгих пријатеља. Добро познајем Србију. Боравио сам у њој већ неколико пута, и сада ми чини задовољство да у њу дођем као обичан грађанин.

Не чини ли вам се да су Немци у оно време урадили много више за Хрвате него ви за Србе?

– Имали смо изузетно велики притисак од стране Немаца. Непосредно пре Мастрихта, крајем 1991, водио се отворен разговор на радној вечери на европском састанку о политичкој сарадњи. Одржао сам одлучан говор, пред свима.

Ситуација је била напета. Рекао сам да је, у тренутку када желимо да створимо заједничку европску спољну политику, парадоксално да, истовремено, неки од нас доносе једностране одлуке. Критиковао сам став Немаца који су намеравали да први и сами признају Хрватску. Договор је био да земље бивше Југославије признамо касније, заједничким одлукама. Геншер се са тим сагласио.

Али, током вечере, Кол га је непрестано звао телефоном. Геншер би се сваки пут враћао за сто вртећи главом. Кол је од њега тражио да одмах признају Хрватску. Тако је и било.

Било је и других притисака?

– Пре свега, од стране Ватикана. Бивши представник Француске при Светој столици, кардинал Торан, ми се поверио да је све око признавања Хрватске припремила Католичка црква. Инцијативу су покренули хрватски бискупи.

С ове тачке гледишта, јесте ли у оно време могли да урадите више за Србе?

– Могли смо, пре свега, да урадимо мање за остале, када се радило о признавањима других земаља. Требало је да унесемо више осећања у односе са Србима. То нам је тада недостајало. Немци су нас претекли. То је факат, и то је историја.

Може ли Србија сада да очекује помоћ од Француске, кад се спрема да преговара о свом уласку у ЕУ?

– У почетку сам био антиевропејац. Доста сам размишљао и дошао до закључка да, ако већ представљам своју земљу, онда то треба да учиним у контексту сагласности и тражења решења с осталима. Схватио сам да је то боље него изоловати се. Видећете то и сами, јер сте пред вратима ЕУ. Приступни преговори само што нису почели. Свет напредује, релативно мале заједнице не могу саме да опстану у данашњем свету. Увек можемо да страхујемо од коначног резултата, али онај ко не проба не може ни да успе. Иако Европа данас пролази кроз тежак период и кризу, треба све покушати да се овај пројекат развије. На вашем путу ка ЕУ можете да рачунате на нашу помоћ. Браните се. Имајте храбрости, кажите шта мислите. И, можете бити сигурни да ћете на западу имати савезника, Француску и Французе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: