Димитрије Панфилов, лик и дело

Недавно је Вештачка интелигенција (AI) била упитана – који град је у Србији најбољи за живот? Одговор је био: Сремски Карловци. Не само зато што је ту најстарија Гимназија на Балкану, после оне кијевске друга најстарија Духовна академија у православном свету, ту је 1734. Емануел Козачински  извео прву позоришну представу у Срба, ту је од XVII столећа до пред  Други светски рат билo седиште Српске Патријаршије, а у овом градићу постоје Горња, Саборна и Доња црква (где је хиротонисан Свети Петар Цетињски). Ту са пет звоника звечи, као да сте у Фиренци.

У Карловцима постоји 10-ак винарија и ту, још од пре Првог српског устанка, функционише најстарија крчма на Балкану „Четири лава“ пред истоименом чесмом-фонтаном. Стражилово је српски Монпарнас, са гробом Бранка Радичевића – српског Пушкина, Рилкеа или Бајрона. Овамо ходочасте српски песници свих узраста. И не само српски.

Ту је и музеј пчеларства, јер је у том градићу постојала друга најстарија катедра пчеларства  на свету. Карловци узгајају пчеле и песнике, умивају се Дунавом, а најстарији „житељ“ овог бајковитог градића је црни дуд  „морус нигра“, стар преко 225 година. Због свега овог су Сремски Карловци успоредљиви са Хајделбергом, Сорбоном, Кембриџом, Оксфордом, Бостоном.

У Карловцима живи Димитрије панфилов, необична личност, лекар са четири специјализације, Микеланђело скалпела, Вински витез, козачки атаман, бонвиван, публициста и либрофил са супругом Сањом, професорком књижевности, с којом годинама организује мини-фестивал под називом АВА, што подразумева славље афоризма, вица и анегдоте. Фестивал АВА су њих двоје отпочели 21. 12. 2012. са Свечаним дочеком смака света по Мајанском календару. У позивници је писало: „Ништа се не бојте: у овој земљи све пропада, па ће пропасти и Пропаст света!“ Обично крајем маја, у препуном карловачком Магистрату – за микрофоном су се до сада појављивале многе перјанице духа и духовитости – Матија Бећковић, Душко Ковачевић, Раша Попов, Сања Домазет, Љубивоје Ршумовић, Аца Баљак, Саша Чотрић, Карло Минић…

Панфилов је за немачки Плејбој годинама у рубрици „Party-jokes“ писао вицеве. За своју хумористчку делатност му је Удружење књижевника Србије, чији је члан, доделило диплому „Радоје Домановић“.

За Сању Панфилов, Димитрије тврди да је она његова „муза и мамуза“. И сама либрофил, од Виде Огњеновић, тада председнице ПЕН-а, добила је на једног књизи посвету: „Сањи – највећем познаваоцу књижевности од свих нас“. Сања Панфилов оранизовала је пет Академија Српско – руског братимљења уз учешће преко 100 уметника, који су сви наступали бесплатно. Сваког пута напунила је Руски дом у Београду до последњег места.

Сања је са Димитријем годинама водила у Бону, тада главном граду Немачке, приватну клинику за естетску хирургију НЕФЕРТИТИ.  У Немачкој постоји Удружење потрошача. Они шаљу своје анонимне инспекторе као „шпијуне“, па испитују све што тржиште нуди: лап-топове, фото-апарате, банке, туристичке агенције, а резултате својих истраживања објављују у свом часопису „ТЕСТ“. Публика много верује тим истраживањима, јер су инспектори анонимни – значи непоткупљиви! У октобру 2002. су испитали 30 најпознатијих клиника за естетску хирургију широм Немачке.  Клиника Панфилових „Нефертити“ из Бона је имала од 12 могућих, девет позитивних поена, а ниједан негативан. Следећа је била једна приватна клиника из Минхена са 7 плус-поена, а све остале државне и универзитетске клинике су имале 50% и мање. Балканци су, дакле, победили на том тесту!

АНТРФИЛЕ

Необични поклони

Сањина маштовитост се пита и када бира свом мужу рођенданске поклоне: то нису шал, кошуља или кравата. Не! Она у Швајцарској пронађе фирму „Star registry“, где се могу закупити неке, до тада још неименоване звезде. За један рођендан је мужу поклонила звезду са именом Димитрије Панфилов уз космичку мапу и координате те звезде. Дакле, „скинула му је звезду с неба!“ Или: може се закупити квадратна стопа (33 пута 33 центиметра) у шкотском Висикогорју, уз чије поседовање се стиче и титула Laird  (Шкотски Лорд), дакле титула „Лорд“ уместо џемпера! За тако шта се добије и диплома, па Сања постаје Лејди! Ту бива и поклона, као – андалузијска коза од чијег се млека справљени козји сир годину дана поштом шаље Димитрију.

КРАЈ АНТРФИЛЕА

Године 2008. је Димитрије био са делегацијом Сремских Карловаца у посети Новочеркаску, престоници Донских козака. На аеродрому у Ростову дочекао их је лично градоначелник козачке престолнице, Атаман свих Козака и генерал Руске армије Анатолиј Панфилович Волков. На свечаном ручку поводом дочека карловачке делегације, Панфилов је рекао у својој здравици, како је чудо да је овај ресторан само 100 метара удаљен од Кадетског корпуса – те козачке гимназије. Ту је 101 годину пре тога његов деда живео, учио и дисао па је дигао „воткицу-мајчицу“  да се испије  за кисеоник из плућа његовог деде, који још није „потрошен“ да буде инспирација данашњим козацима за нове успехе и победе. На крају двонедељне посете, атаман Волков је Панфилову уручио од њега сигнирану челичну козачку сабљу 18. 8. 2008.

Удружење Винских Витезова Европе је основано 1.333, реанимирано 1468. и 1984-те. Имају хијерархију чланства: приправник, конзилијаријус, судија и Витез – Еквес, који постаје члан Хабзбуршког племства. У 26 земаља има 4800 чланова. Земље са најбројнијим чланством су Аустрија, Мађарска и Србија. Церемонијалмајстор је витез (еквес) има и титулу Маршал. Наш Димитрије је Маршал, који је „под старе дане постао и ненаследни племић!

Као одличан студент треће године Медицинског факултета, пријавио се за летњу праксу у Хајделбергу, али су му дали Глазгов, а он је у вуковарској Гимназији учио немачки. Услов је био положени испит енглеског. Остало му је времена од 01. 10. до идућег 13. 01.када су се полагали страни језици Он учи по 6 сати и 400 речи дневно. За 104 дана је научио енглески. На испиту средином јануара од 15 кандидата положило их је шесторо он је био други са оценом осам.

С тим и таквим знањем енглеског језика он је 6 година јуришао на „бастион“  ШПРИНГЕР – један од пет највећих издавача медицинске литературе на свету. Када му је уредница тог светског издавача Габриела Шроедер 22. Фебруара 2004.показала зелено светло, он је 2,5 године у „алфа-фази“ (кад још нисмо сасвим заспали или нисмо још сасвим будни) молио Бога, кога он од миља зове Богица, да му да снаге и талента да напише књигу над књигама.  Сан се испунио: та књига „ЕСТЕТСКА ХИРУРГИЈА МОЗАИКА ЛИЦА“ проглашена је од светских стручњака за најбољи уџбеник те врсте на свету, новом Библијом за Фејслифтинг! А лифтинг лица је краљевска дисциплина у естетској хирургији.

Пет година је писао 105 молби и, на крају, домогао се жељене, а најкреативније, жељене пластичне хирургије. Завршио је не једну, него четири специјализације: општу хирургију, пластичну и естетску хирургију, хирургију шаке са микрохирургијом и спортску медицину. Неко скупља поштанске марке или лептирове, а неко дипломе. Као хирург лиценциран је у Немачкој, Аустрији, Србији и Катару. Одржао је 205 позивних предавања на свим континентима, уз демонстрације операција у Ст. Петербургу, Мумбају, Дохи. Најбројнију публику је имао на Светском конгресу 2003. у сиднејској Опери, кад је његово излагање, као представника Европе на „округлом столу“ под називом „Модерни трендови подмлађивања лица“ пратило 2.800 пластичних хирурга из целог света!

Извршио је у току живота 16.000 великих операција у општој анестезији и око 30.000 операија у локалној анестезији, које неки погрешно називају „малим“. „Малих операција нема“, тврди Панфилов. За пацијента је његова тзв. „мала операција“ – тог дана најважнији догађај на свету.

Панфилов је пети носилац  Сусрутине медаље на свету, коју му је 26. 11. 2004. у Џајпуру око врата ставила тадашња председница Индије Г-ђа Пратиба Патил. Сусрута је први пластични хирург у историји човечанства, који је те операције вршио у древној Индији у праскозорје цивилизације, 600 година пре Христа. То је најзначајније, најпрестижније одличје које пластични хирург може да добије. Два пута је на позив САНУ имао презентације у нашој највишој академској установи, која га је одредила и да за „ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ СРБИЈЕ“ напише одредницу „ЕСТЕТСКА ХИРУРГИЈА“. ИСАПС је Интернационално Друштво Естетско-Пластичних Хирурга, а Панфилов је једини у југоисточној Европи (цела бивша Југославија, Мађарска, Румунија, Бугарска, Грчка) проглашен за Доживотног члана (Life Member).

Члан је четири научне академије. IAAПС (Inernational Academy for Aesthetic-Plastic Surgery), издаје часопис „AESTHETIC NEWS“, чији је он био главни уредник и колумниста, лиценцирао је и патентирао GESAPS – Global Expert Service Aesthetic.Plastic Surgery у чијем борду седи 40 најзначајнијих ауторитета данашњице. То је „инфо-пул“ информација о савременим достигнућима у пластичној хирургији директно од експерата, а не да новинари (које је Сергије Лукач назвао „универзалним незналицама“) нагађају и решерширају.

Своје журналистичке афинитете је реализовао као глобтротер: два пута је обишао свет са Запада на Исток, посетио је 82 земље све европсе (изузев Малте), све океане, многа мора. 54 пута је прелетео Атлантик, 18 пута екватор, два пута датумску границу, четири пута је прешао Северни поларни круг.  О својим облетањима глобуса емитовао је у Образовном програму ЈРТ-мреже емисије: Од Сингапура до Тахитија и Од Хаваја до Рио де Жанеира. Те емисије је гледала у свом осијечком поткровљу Сања и већ тада је “вештица“ знала да ће се удати за тог волшебног илузионисту, а упознала га је тек шест година касније! Све путописе је снимао камером сам. Камеру је полагао у Академском Кино-Клубу Београд код чувеног Томислава Пинтера.

За принт-медије је дао преко 400 интервјуа Појавио се и на насловној страни лондонског Тајмса, одговарајући Роџеру Бојсу на питања, тада актуелна, о Милошевићу, с којим Димитрије није био истомишљеник, али га није блатио! Са Тајмсовим дописником из Бона – Роџером Бојсом и његовом супругом Фаридом Куликовском, дописницом варшавске „Политике“ су он и Сања били кућни пријатељи. Замислите кад лондонски „Тајмс“ ожени варшавску „Политику“!?!

Хорст Лозе је био најчешћи РТЛ-камерман с којим се Панфилов спријатељио, па га је приватно ангажовао да му сними „ауто-соно-липосукцију“! Панфилов је, наиме, сам себи пред огледалом уз помоћ ултразвука усисао 120 милилитара масти из подвољка, испод браде. Питали су га – „јеси ли ти луд?“  Уместо одговора цитирао је Салвадора Далија: „Једина разлика између лудака и мене је у томе, да ја – нисам луд!“ Властиту липосукцију на себи је после извршила и једна колегиница из Париза и Боб Ерзек из Хјустона у Тексасу, али је Панфилов био први. Његов филмски  материјал је после објављен као ТВ-прилог и у Риплијевом серијалу „Веровали или не“, чак је Панфилов је чактај материјал продао и јапанским сниматељима „Нипон ТВ“ који су га у Бону интервјуисали!“

Бивало је Димитрија и у нашим медијима: НИН, Вечерње Новости, Политика, Хелоу, Глорија, Еликсир… Миљенко Смоје га је у „Слободној Далмацији“ прогласио „Деканом панонске Академије за боеме и доајене“, Хрватски Плејбој је прилог о њему објавио под насловом „Микеланђело скалпела“, сарајевски „Ас“ га је позвао да учествује као члан жирија за  Мис-избор! Мила Милосављевић је лепа, симпатична, а и поред тога паметна и виспрена новинарка. Она је у „Печату“ пре пар година објавила опширан интервју са Панфиловом. Наслов је преузела из контекста: „ИМАМ ВЕЛИКЕ ПЛАНОВЕ ЗА СВОЈУ ПРОШЛОСТ“. На РТС-у је гостовао у емисији „Тако стоје ствари“  и „Галаксија“, а са Миломиром Марићем је на Хеппију“ преко 2 сата разговарао у емисији „Голи живот“.

До сада је објавио 24 књиге, од чега 10 из своје професије, а 14 „ванбрачних“. И њему и Сањи је Чехов најомиљенији писац, те он парафразира тог чудесног руског  литерату, кад каже да му је „Хирургија законита жена, а литература – љубавница“. У 16. години му је отац рекао да је прерано да чита „Браћу Карамазове“ од  Достојевског на 800 страна. Није га послушао, јер му је то изгледало као романи  X-100 пута осам! Онда је сваких 16 година читао тај роман. Са 32 године то је већ била – озбиљна психологија, са 48 – чиста метафизика (Отац Зосима, Велики Инквизитор), са 64 – музика (говор Аљоше после сахране Иљушичке као Рилкеова „Ода радости“ или Бетовенова девета симфонија) – иста књига, а увек другачији читалац – Хераклитов: „Панта реи“ – све тече, све се мења! Димитрије је управо навршио осамдесету годину живота, па му следује пето читање „Браће“…

Панфилов тврди да он више воли поезију, него поезија њега! Издао је збирку од 49 песама под називом „ИСПОВЕСТ ЦВРЧКА“.

За 30 година сакупио је Димитрије 3.500 мудрих мисли и афоризама (међу којима и стотињак властитих) и уз 101 туђих стихова, који су му се „залепили за душу“, објавио код „Прометеја“ под насловом „КРИСТАЛИ УМА И ДУШЕ“. Код истог издавача припрема серију од осам књига „Ретровизор“. Прве три „АРХИПЕЛАГ ВУКОВАР“, „ХИПОКРАТОВО ЦАРСТВО“ и „МОЈА ГАЛАКСИЈА – Људи…од којих се састојим“ већ су објављене. Управо ради на четвртој, која је трипл-трилогија: Боеми-Доајени-Витезови/Карневали-Кабареи-Каламбури/Ходољубља-Ходочашћа Хаџилуци. Вероватно ће се звати „ЖИВОТНИ ТОБОГАН“ или „КАРУСЕЛ“. Зашто осам књига питамо се? Објашњава Панфилов: Дејан Медаковић је свој „Ефемерис“ објавио у пет књига, Борислав Пекић своје „Златно руно“ у седам, па да их бар по броју надмашим. Осим тога, то ће потрајати још око две године, па је задатак „оном горе“ да бар толико још поживим! Остају му још пета књига („Цик-Цак по глобусу“), шеста је филозофски преглед („Мисао и Смисао“) а седма и осма су „Књиге отисака 1 и 2“.

Са једног путовања у француску Провансу, Панфилов је директорима Илочког подрума донео, тада овде непознату, лозу шардоне. Рекао им је да се њему то вино јако свидело. Након четири године зову они њега и кажу да им је то вино сјајно успело. Доктор, као „вински кум“ има право да из бачве број 8 годишње оточи 150 литара тог вина.

Сви његови гости имају прилику да се на крају посете упишу у те „Књиге отисака“. Велика је разлика између  „Књиге утисака“  и „Књиге отисака“. Гости треба да оставе неки отисак своје душе – неку мисао, стих, виц, вербалну пируету…Три даме су оставиле отисак ружа својих усана пољубивши страницу те књиге! Значи, констатација да је храна била укусна, а вино добро темперирано – то се подразумева. Такав коментар није био потребан! Домаћини су били и кувари и пекари и конобари. Како би се реванширали, гости би одрецитовали неку своју или туђу песму, извадили из гепека инструмент па засвирали, запевали. То су били фестивитети за тело и душу!

Димитрије има своје мишљење и о актуелним студентским демонстрацијама: Студенти су наивна бића која више нису деца, а још нису постали људи. Био је и он студент, па можда још жешћи од ових данас. Тада се цела Европа дигла на ноге: Париз, Берлин, па и ми београдски студенти „дигли ноге да нас поткују“. Централна места су били Филозофски и Медицински факултет. Панфилов је тада био на путу да направи најгору могућу каријеру – наиме политичку! 700 студената је њега изабрало за председника, за чијим ће звоном испод грла цело крдо да нахрупи!

Тандем Панфилових осмислио је недавно пројекат „СТАЗА ПЕСНИКА“ или „ПЕСНИЧКО ШЕТАЛИШТЕ“ Та замисао је аналогна са „ШЕТАЛИШТЕМ СЛАВЕ“ пред Кинеским театром у Лос Анђелесу. Тамо су у тротоару угравирана у месинганим „звездама“ имена Клерк Гебла, Елизабет Тејлор, Френк Синатре, Чарли Чаплина, Софије Лорен, Вудија Алена и осталих ведета Холивуда. У оквиру њихове „дијареје идеја“ замислили су Сања и Димитрије да се на путу од краја Карловаца према Стражилову где је гроб Бранка Радичевића, који је дуг око 4,5 км, на сваких 250-300 метара постави бетонска клупа.

Каменоресци би могли на наслон таквих клупа да уграде мраморну плочу са кроки-ликом неког песника и карактеристичним стихом истог. То би могли бити песници Мика Антић, Змај, Десанка Максимовић, Његош, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Бранко Миљковић, Дучић…Тих 15–20 имена и њихових стихова би требала да одреди Матица Српска, као врхунски ауторитет у овој земљи! Ако би се на полеђини такве клупе поставила плочица са именом донатора те клупе, и самофинансирање би било могуће. Многи би могли желети да се са „својим“ песником на такав начин „овековече“. Сремски Карловци су проглашени градом посебног статуса у Србији, па зато потпадају под ингеренције државе. То значи да се одлуке о финансирању инфраструктуре повлаче од републике до покрајине и назад. Отимају се за Карловце к’о за усран штап! Покушавали су Панфилови покуцати на многа врата, али им се није отворило!

Ако је Нови Сад „српска Атина“ – онда су Карловци њезина Агора!

Глиго Бјелица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: