Динкић у Црној Гори

Честитам. У Црну Гору ће, према писању новина, стићи Млађан Динкић и то у својству консултатнта УНДП-а (Програм Уједињених нација за развој). Млађан Динкић је до прије кратког времена био предсједник странке Уједињени региони Србије, а од 2000. до 2012. већином је водио и суштински оличавао српске државне финансије и привреду.

Чињеница да је Динкић конкурисао за ово мјесто за мене је много занимљивија од свих коментара о његовом избору и улози у будућности. Разумије се, Динкић је приватно лице, у сваком случају има право да ради шта жели и УНДП свакако у њему има консултанта са ријетким способностима и искуством које је тешко наћи у Србији, српским земљама и на Балкану…

На другој страни, Динкић је јавна и некада истакнута политичка личност па је његов рад свакако значајнији грађанима и подложнији занимању и суду политичке јавности. Млађан Динкић је водио невладину организацију и затим странку која је углавном осмислила и већином водила српску транзицију. Тај сложени и недовршени процес реформи тешко је данас оцијенити, али неки од исхода су већ познати. Србија је данас међу презадуженим државама, а то није била 2001. нити 2008. године. Србија данас производи далеко мање него што увози и тренд повећања разлике је сталан. Србија је држава највеће регионалне неједнакости. У Србији царују привредни и трговачки монополи. У Србији током деценије транзиције нису реформисана јавна предузећа, пензиони фонд, здравство…

Није успио нити један велики капитални пројекат. Код нас је од идеје демократије остао Вучић, а од идеје рефоми Европска унија. У Србији, гдје је стотине хиљада грађана успјело да на изборима и побуном свргну недемократски режим, данас демократију подржава свега 30 одсто грађана, а идеје „Петог октобра“ (које узгред буди речено данас спроводи влада СНС-а и СПС-а и оличава Александар Вучић) добрим и исправним сматра свега 15 одсто народа..

У нашој земљи у политичком смислу није више било мјеста за Млађана Динкића. На изборима је још прије шест година Динкићев УРС/Г17 изгубио мјесто у парламенту Београда упоришта демократа и реформиста. Прије двије године је по трећи пут најурен из владе по први пут није успио да је повуче са собома на овогодишњим изборима УРС је пао далеко испод цензуса. Динкић је поднио оставку, а његова странка се распала.

Од политичара који је од вођа демократске опозиције најдуже остао популаран, чудотворца који је осмислио конвертибилност динара, враћање старе девизне штедње и економску стабилност, постепено је, борећи се за власт и останак у политици, постао популиста који је напустио идеје обнове државности, умјесто непопуларних реформи обећавао је подјелу бесплатних акција грађанима, равномјерни регионални развој разумио је као издашно државно финансирање општинама у којима народ гласа за УРС, потцијенио је глобалну кризу и тврдио је да је Србија већ почетком 2009. из ње изашла. Од политичара иза кога је читав ДОС желио да се сакрије уздајући се у његову популарност, постао је предсједник странке који се не слика за билборде већ их препушта страначким апаратчицима… Пао је са власти и изашао из страначке политике да се у њу, по свему судећи, више никада не врати. Омражен и презрен на начин који гарантује брзи народни заборав.

Сигуран сам да је УНДП исправно учинио ангажујући Динкића. Ријеч је о паметном и вриједном човјеку великог искуства. Ипак, Динкићева одлука да конкурише како би спроводио програме у Црној Гори, држави која нема статус Бјелорусије само зато што тако желе владе САД и неколико европских држава, представља континуитет његове досадашње политике. Мислим да Динкић никада није вјеровао у демократију. Он је прихватао идеју да страначка вођства смјењују народне посланике (!), а да страначко руководство његове странке бира лично препоруком страначкој скупштини. Искрени демократа никад не би отишао да ради на програмима везаним за државу у којој су предсједнички избори и чак попис под озбиљном сумњом да су фалсификовани.

Добар грађанин једне државе не би никада отишао у другу државу у којој је народ коме припада обесправљен и мета многобројних кампања мржње. Стручњак који није политичар тешко би прихватио да има неке везе са несолидним и исквареним режимом какав је црногорски.

Динкић, међутим, изгледа нема проблем са свим тим.

Управо су та неосјетљивост за принципе, посвећеност личном, увјерење да је успјех важнији од циља, а побједа вриједна и срамоте обиљежили транзицију у Србији. Зато је она суштински пропала. Тај аутистични приступ слиједили су већином демократски политичари у Србији и зато су првом приликом и пропали. Данас могу да лутају земљом и Балканом, као кондотијери они ренесансни војници-најамници који су нудили услуге своје храбрости и ратничке вјештине локалним владарима и околним силама, у нади да ће бити добро плаћени и можда једном освојити неку земљу, имање или замак за себе.

Аутор је Чедомир Антић, историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: