Дино Рађа и Владе Дивац – пријатељи од дјетињства до Куће славних

Постоји нешто посебно у односу Влада Дивца и Дина Рађе.

И када је током говора пред инаугурацију за новог члана Куће славних Дивац говорио о томе да је љубав побиједила мржњу коју су многи жељели да импутирају у односе њега и његових пријатеља, то се вјероватно, највећим дијелом, односило управо на Рађу. Јер он је био ту, у публици, у част свог пријатеља који је и званично проглашен кошаркашким свецем.

Дино је такође члан Куће славних, а прије него што је то постао, међу бројним блоговима о људима који су обиљежили његову каријеру, Рађа је у тексту посвећеном Дивцу предвидио да ће његов саиграч из репрезентације Југославије, да му се придружи у вјечном кошаркашком дому.

“Од првих контролних окупљања перспективних играча под вођством Русмира Халиловића кликнули смо он и ја, а тако је остало до данас. Увијек ми је био неко мјерило од кога морам бити бољи и због њега између осталог сам себе гурао напред…

На крају баладе, мислим да смо обојица направили величанствене каријере и да му је мјесто у Кући славних. Само је питање које ће године он и Тони доћи на своје мјесто, а ја ћу се веселити највише иза њих самих”, предвидио је тада Рађа.

Он је уз најљепше епитете тада писао о Дивцу као играчу.

“Велики таленат за којег су се сви тукли. Доласком у Партизан настају легендарни дуели с нама у Сплиту. Иначе је увек био велико дијете и само су му зајебанције биле на памети. Провели смо на припремама мјесеце и мјесеце сваке године. Од 1986. до 1991. сам више времена провео са њиме него са својима код куће…

Фамозни Бормио – бриљирали смо у финалу. У ствари, све шта смо играли скупа је било врх. Знали смо се у душу. Један скаче, а други трчи. У комбинацији с Тонијем и Драженом, назакуцавали смо се до миле воље. Обојица смо били прототипи модерних центара који трче као бекови. Утакмице као противници су увијек биле без милости, али фер. Једино смо у НБА знали један другоме прогледати кроз прсте…”

И уз још лепше о Дивцу као пријатељу.

“Први је међу нама имао ауто. Фамозни ‘југо 45’. Кад год бих дошао да играм у Београду, оставио би ми га испред хотела са кључем у брави да имам. Једном смо на припреме у Пирот каснили нас двојица из неког разлога, 18-19 година. Ауто шкрипи за попиздити и ја га питам шта је, а он каже да нема појма. Возимо тако пар сати до Пирота и ја га наговорим да оде у неки сервис (читај прву гаражу) и да неко то погледа.

Дође мајстор до нас и каже ви нисте нормални. Кочнице уопште не постоје. Могли сте погинути.

А шта смо ми знали тада? Горе на припремама на Старој планини након ручка и оде он у ВЦ и запали цигару. Ја нешто читам на кревету и улети Пешић у контролу. Пита љут као пас: Ко пуши овде? Очекивао је ваљда нисам ја, нисам ја. Овај из ВЦ-а виче: Ја сам. Пешић ваљда шокиран окрене се, оде и никад није споменуо ни слово.

Дики хвала на свему. Уживао сам играти заједно са тобом и због тебе сам био бољи играч.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: