Дионисије Миковић: 82 године од смрти паштровског народнољуба

Пише: Милица Краљ

Драгосни Србин памтилац          

У једном запису уклете српске песникиње Милице Стојадиновић Српкиње стоји“ да човјек је без народне свести као ветром отргнут лист који се свукуда заноси.“

Знаменити паштровски родољуб, архимандрит, песник, оснивач и уредник часописа, етнограф, историчар , а понад свега народни трудољуб – Дионисије Миковић припада плејади  наших значајних предака са високом народном свешћу, и који су не штедећи се своје знање, труд и безмало живот  цели  даровали свом роду.

Дионисије Миковић, пореклом из чувених Паштровића, разлоге свог немерљивог посленичког труда дефинисао је  исказом: “Силан дуг дугујем роду и цркви, па ваља да допринесем и ја бар камичак, на онај олтар јединства српског, основани у сваком племенитом и родољубивом српском срцу; и да по дужности послужим својим скромним силама Богу и народу!“

И послужио је својим делом и радом на ползу рода свога, поучавајући га највишим етичким  узусима, наводећи и остале да га следе у борби за народну добробит у свим животним и културним областима, учећи народ  да сабира, чува и памти драгоцене народне обичаје.

Паштровска свадба

Најпознатије и најраспрострањеније његово дело и то не само у родним Паштровићима, но и шире међ православним светом, свакако је „Паштровска свадба”. Ово дело Дионисије Миковић посветио је паштровској омладини. Дело је објављивано у наставцима у „Босанској вили“ 1891. године, а само захваљујући труду  Уроша Ј. Зеновића, Будванина и трудољубивог следбеника  завичајног претходника Дионисија Миковића,  оно је доспело до нас. Наиме, Урош Ј. Зеновић је ово Миковићево дело пронашао у Градској библиотеци у Сарајеву 1980.године,и као самостално издање приредио га за штампу и  1998.године које је објављено у издању Културно- просвјетне заједнице Подгорице.

Уз прву народну песму Ђевојка бор садила која је објављена 16. октобра 1887.године сачинио је и објавио напомену“из непечатане збирке српскијех народнијех пјесама Дионисија Миковића. Ова се пјесма пјева у српској Боки которској. Обично је пјевају женске двије по двије.“

Пишући о сакупљању песама које се певају приликом свадбених обичаја, Вук Ст. Караџић је записао и ово: „Свадбени обичаји су у српском народу тако многобројни и по различнијем крајевима тако разнолики да би се о њима читава књига могла написати(…) Али држим да морам познати читатеље с црногорскијем сусједима Паштровићима зато што ћу при писањи свадбенијех и другијех обичаја морати помињати нека знатнија одступања од њих.“ О Паштровићима пише „И они су понајвише лијепи и пријатни, властелинског држања, тешко је одлучити да ли су ут ом бољи људи или жене…“

Негујући народно стваралаштво, „наше народне обичаје које морамо чувати као зеницу ока свог“(како је писао још један родољуб из Паштровића – Стефан Митров Љубиша) Миковић је спознао колико заправо колективна свест значи у очувању темељне духовне основе.

Знајући све то, али и пословичну врсту небриге нашег народа, а пре свега мукотрпно стање у коме се вековима налази,  он се обраћа свом роду речима:

„Србине, драгосни брате, Српкињо драгосна секо! Ево ме к вашој љубави и с „паштровском свадбом“. И она је једно свијетло обиљежје Српства; винограда од кога сам јагода, мога отечества, мога блага над благама.

Србине, раскомадани паћениче, Српкињо, племенита сестро! Тумарајући по родољубној пустињи; у коју ми показа пут мајчинска пјесма и очине гусле – „Бог им душу помиловао!“ – надахнух се оне љубави, која твој понос освијешћава, оне блажене искре, што над облацима твој карактер узвисује:кад се на вагу меће образ, вјера и слобода.“

Свијетли лик Српства

Дионисије Миковић, знаменита личност не само Паштровића и Боке, већ и васцелог српског рода, рођен је 1861.године у селу Челобрду у Паштрoвићима,  у сиромашној породици. Световно име му је било Димитрије. У трећој години разболео се од парализе ноге и неко време провео у постељи непокретан. Како би га развеселио отац Ђуро му је уз гусле певао народне епске песме. Његова мајка Стана желећи да јој дете оздрави одлази у манастир Прасквицу где се заветује да ће сина дати манстиру ако му молитве Свевишњем помогну да оздрави. И мали Димитрије у петој години одлази у манастир.  Шестогодишњу основну школу завршио је са одличним успехом у Режевићима 1879.године.

У манастиру Режевићи замонашио се 18.фебруара 1879. године са  17 година, а мало потом добија и чин јериђакона а затим и презвитера.

Исте те године постаје и помоћник архимандрита Василија Перазића и старешнина  манастира Прасквица, обављајући ту дужност у манастиру Дуљево. Три године касније постаје старешина манастира Градиште и учитељ у манастирској школи. Сопственим трудом и својим новцима оправља манастир и гради манастирски водовод.

Његов рад је стално под будном пажњом аустроугарских власти, а нарочито након Другог бокељског устанка.

Постоји један поучни запис о његовом сукобу са полицијом када се враћао са Светог Стефана и када га је један аустријски официр зауставио и бацио му с главе капу у прашину. Не часећи ни часа, Дионисије је скинуо с главе аустријског официра  капу са иницијалима F.J.I(Фрањо Јосиф Први) и и свом снагом бацио је.

Страхујући од хапшења, Дионисије је прешао у Црну Гору. Залагањем тадашњег митрополита Висариона код аусторугарских власти да му се дозволи повратак у Паштровиће обрео се поново у манастиру Градиште. Касније је премештен у манастир  Бању код Рисна где је примио манастирске кључеве и трошну имовину.

Постаје игуман 6. децембра  1891. године, а тај свечани чин одржан је у которској катедралној цркви Свети Никола. Високо звање  архимандрита добија  1921. године.

Манастири у којима је несебично вршио не само монашко послушање, већ „дворбу и угодбу високијем идеалима: Српству и православљу“(како у детаљној биографији пише о њему Богдан Р. Милановић) били су Прасквица, Градиште, Дуљево и Бања изнад Котор.

После победе српске војске код Куманова 1912.године, наредио је да се изнад царских двери у Бањи црвеним словима испише.“Слава Богу што Срби осветише Косово.“

Но аустроугарска полиција наређује да се тај натпис избрише.

Краљ Александар Обреновић доделио му је Орден Светог Саве III реда 1899. године; а добитник је и новчаних награда и признања Српске краљевске академије из Београда, Београдског универзитета, Београдског Светосавског друштва.

Одбија да прими  Златну медаљу за заслуге у раду Црвеног крста јер је долазила из“окупаторских  руку.“

Због свог слободоумља и непристајања на окупаторске захтеве, почетком Првог светског рата ухапшен је у Котору од стране аустроугарских власти и осуђен на пет година затвора.  Због болести затвор му  је замењен кућним притвором.  Прогони ће се наставити и италијанском окупацијом 1941. године када му је наређено да напусти Рисан и манастир Бању. И против новог окупатора он се са несмањеном жестином бори.

Дионисије Миковић умро је 2. јуна 1942. године.

Пођи збогом бљеђани мјесече

Детаљно описавши све радње које чине свадбене обичаје у паштровском крају и наводећи их поступно: Просидба, Вјеридба, Углава, Нови зет,Свекрва у походе невјести, Позив на свадбу, Мијешање хљеба и развијање барјака, Свадба, Нова невјеста, Погузијељи или добродошљани, Упрвичје, Невјеста у цркву( У Рисну приносе новој невјести сребрни тањир и на њему свијећу, на којој је слика храма – а она на њ стави златни или сребрни новац. Овако приносе свијем путницима кад се с пута кући поврате. Странцима не приносе)  и Част – и наменивши их паштровској младежи,  Дионисије Миковић овимделом  представљанапредну, веселу и здраву слику  породичног огњишта, слику која  се доласком невесте у дом обогаћује и проширује и на потомство.

Песме које се том приликом певају припадају самим врховима наше народне лирске поезије. Једна из мноштва таквих је и „Пођи збогом бљеђани мјесече“:

                „Пођи збогом бљеђани мјесече!/Огрија нас сунце са истока/И гријаће од јутра до вече,/ А од вече до гроба дубока!/Гроб далеко а срећа велика,/Од овога дома и свакога/ А браћа ни здраво свеколика/Од нашега рода србињскога!“

Дело игумана Дионисија Миковића

Богат стваралачки опус архимандрита Дионисија Миковиће чине лирске и епске песме, путописни записи, приповетке, критички осврти, чланци, студије, есеји из области етнографије и историје. Вредно и приљежно је скупљао и чувао стара документа, и архивску грађу која се односила на прошлост  краја у коме је рођен  и у коме је живео. Бројна драгоцена документа које је сакупио налазе се у манастирској ризници у Бањи.

Српска краљевска академија наградила га је за дело“Српско – православно бококоторско владичанство“ из фонда Нићифора Дучића*. Новчани део награде износио је 30 000 златних динара.

Сарадник је бројних листова, магазина и часописа. Уредник је великог  илустрованог календара Бока, уређивао је „Српски магазин“ – годишњак за“поуку, забаву и књижевност.“ Најистакнутија књижевна имена  не само  тих времена већ до данашњег дана – Алекса Шантић, Стеван Сремац и Бранислав Нушић , прикупљали су претпалту за календар „Боку“, што довољно говори  о просветитељској улози и квалитету часописа.

Архимандрит Миковић осим етнографског рада,писао је и приповетке и објављивао их је у најпознатијим тадашњим листовима и часописима:“Јавор“, „Глас истине“ „Просвјета““Босанско- херецговачки источник“, „Дубровник“…

Објавио је дела:  Иларион Рогановић, црногорско- брдски митрополит(Нови Сад, 1891), Чудеса пресвете Богородице с кратким поукама, (књига 1, 1894; књига 2, Сарајево, 1907; књига 3, Сремска Митровица, 1931;)Српско-православно бококоторско владичанство,  Дубровник 1907; Одабране пјесме, Никшић, 1930; Жалопојка бокељског гуслара, Рисан 1935-године.

Никола Т. Кашиковић, књижевник, етнограф, фељтонист, новинар, оснивач и уредник, а од 1887. до 1914.године и власник  „Босанске виле“ у Сарајеву уписао је име Дионисија Миковића у „Вилин поменик“  уврстивши га у знамените Србе- потомцима за незаборав.

Могу ли у овим данашњим временима драгосна браћа Срби и драгосне секе Српкиње, замислити колика је била снага вере овог народног посленика, док је у даноноћним обраћањима СвеТројици молио за опстанак и напредак свог  рода, за народ од царске старине, загледан у време које ће тек доћи, док су га са манастирских зидова будно пратиле благе светитељске очи?!

Једна од песама коју је Дионисије записао је и Паштровска пјесма:

                „Минух гору, минух другу,/Зелен` зелену,/А у трећој зачух вилу,/Ђе пјесан поје;/

Ја сустегох врана коња,/Да љепше чујем;/А подигох бјео клобук,/Да љепше виђу;/Вргох око у дубраву,/Зазрех јој круну –/И вилену русу косу,/Пуну бисера:/Ја јој рекох:“дођ до мене,/

Жуђење моје!“/Брже ми је долећела/Но стр`јела перла!/Рукама ме загрлила,/Вила гиздава –/

И слађи ми цјелив дала,/Слађи од меда./А ја њојзи вас мој живот,/Вас мој весели./

Поведох је у џардине/Рајске љубави./Дође други иза мене,/Преграби ми је!/Учиње ли иђе ико што учињех ја?/Набавих се рајске виле,/Па је другом дах!/Што не градих нове дворе,/

Да је затварам?/И несковах златне кључе,да је закључам?“

Било би корисно, „на ползу рода“ усвојити и овај савет који нам је свесрдно наменио драгосни Србини памтилац :

 СРБИНЕ, СРПКИЊО, ВЕСЕЛА ВИ МАТ

Ми и данас живимо у врло мучном времену, па ако хоћете да се утопимо у море, чију би дубину, Боже сачувај, закључао над нама кључ вјечности…Не гријешимо душе о узвишену заповијед, што ни пише на застави која је небројено пута окупана у витешкој људској крви за свету и спасоносну српску идеју, а означује се са четири лијепас Ћирилова слова  „Сама слога Србина спасава!

Радимо браћо, радимо сестре, као Тацит, који је шћео да умре радећи; радимо на напретку, како ће нас одликовати признање страних народа, а наша света црква благосиљати, историја величати и гусле славити:као што славе наше претке – мир пепелу њиховом, и радост душама!Њиховим именом злтоворске љубе плашаху дјецу. А у исто вријеме заклињаху их млијеком из прсију да буду јунаци као Срби.(…)Чувајмо своје као на рамену главу, а поштујмо туђе као свој образ. А будемо ли његовали своје лепе обичаје  и с њима се оправдано дичили и поносили пред образом и поносом свијета, обранили смо се од свачијег оружја, како не би ни с каквим оружјем…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: