Диоптрија носа: (Не) пуцај брате

Пише: Мишо Вујовић

“Како сте овде сви дуговеки?”, питао је давно Владета Јеротић, сељака на обронцима Галичице која се протеже између два бисера, Преспанског и Охридског језера.

“Нема богатства нема зависти. Нико никоме не завиди. Зависимо од Бога и од сопствених снага. Ако не помажемо једни другима и Бог ће од нас окренути главу”, одговорио је мирно времешни горштак.

Немоћ савременог човека да се одупре амбицији да доминира још више да граби, газећи око, испред и испод себе, пузећи пред јачим и униформисаним макар били и вратари власника моћи, је опијат са којим се рађамо и обично нам околности погодују да се разгоропадимо у доказивању своје снаге.

Завидном човеку тесно је свако одело, ма колико било елегантно и удобно. На што височију столицу седео пукотина је видљивија.

Зависност од зависти је најпогубнији облик зависности.

Зависник од моћи је немоћан да живи без моћи. Беспомоћан је као глиста досадан ко стеница. Не чује се а сврби. Глад за моћи је јача од неутољиве жеђи за влашћу. А једно тражи друго.

“Чаша меда иште чашу жучи…”, само што о жучи не размишљамо док преврћемо дрвене чиније са медоносним саћем.

И никада се ништа не дешава само од себе. Све је од нас и у нама. Ми и сва наша стремљења и узлети. А да смо се као цивилизација винули до ивице провалије више је него јасно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: