Дипломатски маскенбал Европе и Црне Горе из искуства једног случајног али независног синдикалца из „јавног сервиса“
1 min read 
Нови Синдикат РТЦГ основан је 15 марта 2007 године. Као заиста независни синдикат – без икаквог „спонзора“ у било ком смислу, са троје активиста рјешених да по сваку законску и демократску цијену и сопствену судбину раскринкају корупцију и безакоње у РТЦГ (који су неуништиви због тијесне спреге с влашћу) и заштите раднике од прикривеног масовног незаконитог отпуштања под притиском на „добровољство“ и за неколикохиљада еура, одмах је дошао под удар владе. Међутим, црногорска диктатура ипак није могла скоро читаву годину схватити рјешеност (или наивност) троје активиста Новог Синдиката веома опасну по њене сумњиве и криминалне интересе. Када се у власти схватило да ће им Нови Синдикат РТЦГ помрсити виталне и недодирљиве интересе, одмах је почетком 2008 дат налог генералном директору РТЦГ, РАДОВАНУ Ј. МИЉАНИЋУ (садашњем амбасадору у Приштини) да се свакако отпусте с посла троје активиста и још један (због звучног имена у Црној Гори). То је урађено у фебруару 2008. Значи 4 активиста добијају отказе у току само једног мјесеца „због неоправданог недоласка на посао дуже од 5 дана у једном мјесецу или 7 дана са прекидима у току 3 мјесеца“!
Поптписнику овог предговора и сљедећег осврта, од самог почетка је било јасно да активистима Новог Синдиката РТЦГ (због намјере непоколебљивог дјеловања) нико у Црној Гори неће хтјети нити смијети помоћи и одмах је преузео синдикалну обавезу комуникације са иностраним организацијама заштите људских права и институцијама ЕУ. Иако нам та комуникација није спасила посао нити донијела очекивана најосновнија, чак законска синдикална права и у оваквој Црној Гори, убијеђен сам да нас је спасила насилне смрти (и)или фашистичког пребијања на улици!
Када власти, чији је државни предсједник у изборној кампањи за себе 2008 године са митинга обећавао улазак Црне Горе у ЕУ до 2010, није успио ниједан подли притисак, опозициони и медијски ембарго на јавност и заштиту Новог Синдиката РТЦГ, она је прибјегла врло рано (за наше сазнање) опробаном франкистичком методу „Пете колоне“ и ових мјесеци, поткупљивањем једног од троје ударних активиста, практилно уништила независни, Нови Синдикат РТЦГ (стаљинистичким „дисциплинским“ поступком и отказом предсједнику Синдиката и проглашењем за „технолошки вишак“ писца ових редова и синдикалног пртпарола).
Текст који слиједи јесте на фону међународне активности Новог Синдиката РТЦГ…
Дипломатски маскенбал Европе и Црне Горе из искуства једног случајног али независног синдикалца из „јавног сервиса“
Након двомјесечне преписке путем електронске поште након врелог подгоричког љета 2009, уз међусобно тактизирање (које мени није својствено), коначно смо договорили сусрет у 13х и 15мин у једном неизвиканом али веома пристојном ресторану у центру Подгорице (који више не постоји).
Амбасадору је било вријеме ручку а мени вријеме прве јутарње кафе! Умјесто кафе (која је дошла на крају ручка) одлучио сам се за лагани микс морских плодова док ме је тај искусни дипломата једне велике европске земље изненадио затраживши, као предјело, „авијар“ што је конобар одмах разумио да се ради о ајвару јер је, очигледно, Амбасадор био чест гост тог ресторана. Мислио сам да ћемо бити сами али је он повео са собом једног симпатичног младог члана своје дипломатске мисије са релативно високим звањем за његових 25 година. Младић је много више слушао него што је причао држећи се,рекло би се, дипломатске дискреције или,како сам ја закључио, своје можда неке незваничне функције коју има свако дипломатско представништво? Пошто ми је управо била потребна сва амбасадорова пажња за оно што имам рећи, одговарало ми је присуство још неког с његове стране који је вјероватно имао задатак да пажљиво слуша што ја имам рећи.
Нови Синдикат РТЦГ основан је у марту 2007 године и сви ми чланови синдикалних органа (које су директори на челу са Радованом Миљанићем буквално истјерали, уз „наврат-нанос“ брљаве и правно неписмене отказе) нисмо имали никаквог претходног искуства у том послу али нас је вртоглави темпо активности и догађаја брзо учио како задавати ударце и како се бранити од осионог али такође неискусног административно-бирократског и намјесничког пословодства Радио и Телевизије Црне Горе са атипичним и НВС (кованица: Невладиним Синдикалцима) који се, зачудо, нису жељели обогатити, продавати (сада је јасно двојици наново истјернаих активиста да то није баш тако било и да се трећи(а) понудио и продао у међувремену) нити пландовати већ су „наивно“ стварно жељели бранити радничка права па,чак, ударити и на корупцију…све до Владе! Знали смо да смо лака „дивљач“ за одстријел ако се што прије не повежемо са међународним, а, мислили смо тада, нарочито европским, организацијама и дипломатским европским мисијама у Подгорици које су онда неко вријеме ипак биле стално на врату овдашње власти и која се због тога сигурно покајала што је уопште, макар званично али и лажно, „заиграла“ на европску карту! Тако је Нови Синдикат за безмало двије године успоставио бројне,честе и садржајне контакте са многим међународним и европским институцијама, тражио заштиту и одбрану легитимних,овдје иначе прокламованих и озакоњених права али које скоро нико из власти и њених теренских и институционалних штурмфирера није уважавао а ни сада (још и више) не поштује.
Тек што смо сјели за сто, Амбасадор је поручио „авијар“ и одличан опори „Вранац“, омирисавши чеп који му је пружио конобар у улози соммелиера, и размјенисмо неколико конвенционалних фраза. Док сам хтио још поразговарати о мојим младалачким успоменама из његове земље па чак и из његовог родног града, чији сам својевремено гост био у једној од група које су се ритуално размјењивале са југословенским градом – побратимом, тај врсни , некомформистички дипломата једноставног понашања,високог образовања и ноблессе али ненаметљивих манира, неочекивано ме прекиде директним и „недипломатским“ питањем (уз претходно извињење што га поставља): “ Да ли сте изашли на Реферндум о независности Црне Горе и како сте гласали?“!
– Веома ми је драго што ме то питате – одговорих му, изненађен али не и неспреман за одговор на његово директно питање упућено као хитац, уз проницљив поглед којим је студирао моју реакцију и искреност! Како бих могао био затечен када имам читаву изграђену теорију о том „Реферандуму“ и када сам и сам мојим домаћинима у погодном тренутку хтио рећи што мислим њему?
-„Не!“, узвратих одлучно, и очигледно запрепастих двојицу странаца не збунивши се.
-“ Био сам за независну Црну Гору још од почетка 90тих када ни Ђукановић то није смио бити – одговорих – али нисам желио гласањем дати легитимитет једном недемократском Референдуму“!
Сада сам имао комплетну њихову пажњу и Амбасадор заборави на „авијар“.
– Знате – наставих – у Црној Гори има пуно људи који знају што су демократија, Европа, људска и синдикална права али их је власт друштвено маргинализовала и те људе вријеђа и дубоко разочарава када свакодневно слушају и читају у домаћим медијима славопојке овој власти вас европских представника зато што,тобоже, Црна Гора чини велике кораке на путу интеграције (до недавно а тих година су заиста сви медији мање-више усхићено тако писали), док ми који смо овдје знамо одлично у каквој „софт“ (често и „хард“) диктатури живимо. Управо хоћу вама европљанима то и да објасним и појасним византијски груб макијавелизам овдашњих властодржаца у комуникацији са вама! Референдум? Знате и сами да сте дуго били одлучни противници Референдума и да сте га преко ноћи одобрили под одређеним условима! Одакле вам баш 55%? Од када су 55% демократија? И ви и ја знамо одлично да је демократија један глас више! Осим тога, зар би Ђукановић ризиковао власт за непуних 1500-2000 гласова колико их је било преко 55% да није унапријед знао да ће га добити…али под одређеним условима и уступцима које не знам али их нагађам? И коначно, нисам хтио изаћи на Референдум који није демократски јер зависи од воље политичке елите и дозволе вас из Европе! Да ли би Хавијер Солана могао у својој Шпанији оспоравати право на било какав референдум?“.
Очекивано, Амбасадор и његов млади високи службеник остадоше без коментара,прихватише се ручка који је даље текао у мирнијим водама уз понеки реторички и симболични отпор с њихове стране када им објашњавах тотално одсуство синдикалних права,демократије и сужене капацитете и менталне видике директора, уредника у „јавном сервису“ и рачуницу оних у власти који их такве држе на таквим мјестима. Тај њихов, сада већ само реторички, слаби отпор лако сам сламао конкретним примјерима. Запрепашћење је било велико када им наведох чињеницу да влада за свој Савез Синдиката одваја 0,2% Бруто Националног Дохотка,плус толико свака фирма и коначно – чланарина!
Потом је дошао ред да и они мени приреде понеко изненађење.
Амбасадор је ипак осјетио потребу да ми оправда ту несхватљиву дневну политику Европе у односу на Црну Гору а која мене (и не само) толико иритира јер су све њихове (европске) оптимистичке изјаве тако жељена подршка недемократским режимима за манипулацију јавношћу, овдје и у околини (на такозваном „Западном Балкану“) који циљају ка Европи само ради сопственог формалног легитимитета и новчане подршке када је год то могуће или предвиђено.
Суштина је тада била у томе да се европске изјаве о Црној Гори одмјеравају зависно од примицања или отклона званичне власти од постављених захтјева али и од тога како се у том смислу поставља околина (прије свих Србија)!
Уколико се политичко клатно Србије примиче Шешељевском национализму онда црногорска власт добија комплименте и обрнуто. У региону је Европи Србија тих година (2009 и пар наредних) најважнија а њена европска орјентација приоритет.
Коначно,када је процјенио да нисам провокатор или намјештени агент, признао ми је Амбасадор да нема потребе да се много трудим у објашњавању да црногорска власт ни на основним захтјевима не задовољава стандарде Европске Уније и да они то веома добро знају и да знају с ким имају посла (употријебио је дословно израз „разбојници“ за особе које се нама иначе представљају страшно великима и моћнима а које су мајушне и снисходљиве у европским канцеларијама) али, политика је компликована ствар или, ако хоћете, као она не баш угледна жена из оног народног израза…
Коначно, када чујемо или прочитамо неку изјаву европских званичника о нама или нашој власти (позитивна или негативна) требамо знати да је свака прошла три филтера: први је сазнање до кога долазе европљани на терену код нас (као што је Амбасадор…), други филтер је у службама које обрађују те информације и доносе закључак о чему се тачно ради и каква рекација треба бити али трећи Филтер је онај који све то процјењује и доноси крајњи став с гледишта да се „не направи каква штета“!
„Знате, када дођем у неку земљу – закључио је Амбасадор наш „политички“ дио сусрета – након упознавања локалних прилика, обавезно поставим себи питање: да ли бих и за кога гласао у тој земљи? У Црној Гори не бих гласао ни за кога !“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
