Дис – псеудоним о којем се највише писало

Поводом пола века књижевне манифестације „Дисово пролеће”, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” из Чачка, која постоји 165 година, објавила је књигу најзнаменитијег чачанског песника, под насловом „Са заклопљеним очима”, с предговором проф. Радивоја Микића, и опсежним поговором Данице Оташевић.

Данас је, истиче Микић, општеприхваћено уверење да је Владислав Петковић Дис унео најважније промене у песнички израз на почетку 20. века и да су оне биле непосредни узрок за отпор на који је песник наишао, посебно после објављивања књиге „Утопљене душе”.

У књизи „Са заклопљеним очима”, објашњава Даница Оташевић, исправљени су многи подаци из биографије великог српског песника, на основу новопронађених докумената до којих су дошли истраживачи из његовог завичаја. Сада се са сигурношћу може рећи да је Дис рођен 27. фебруара по старом, односно 10. марта по новом календару, 1880. године. Тако говоре књиге рођених и крштених из Цркве Светог архангела Гаврила у селу Заблаћу, где је песник рођен.

Димитрије и Марија Петковић имали су тринаесторо деце. Владислав Петковић Дис (1880–1917), био је девето дете. Дисов брат Радослав, деда је данас познатог писца Радослава Ваве Петковића (1953).

У Београд, Дис долази 1903. године и убрзо објављује прве песме. „Српски књижевни гласник”, познати часопис за књижевност, који уређује Богдан Поповић (1863–1944), објављује његову песму „Идила”, потписану псеудонимом – Dis, а песму после десетак дана преноси и „Цариградски весник”.Београдским песничким и боемским круговима кружила је посетница са три латинична слова – Dis, изазивајући знатижељу и полемику. Према сведочењу самог песника била су то само три слова извучена из његовог имена: (Вла)дис(лав) Петковић.

Диса магијски привлачи „скадарлијско друштво” и боемски круг око кафане „Дарданели” и „Позоришне кафане”. Осим са Пандуровићем и Јанком Веселиновићем, дружи са социјалистом Душаном Поповићем, Миланом Симићем, Луком Смодлаком, Савом Поповићем, Браниславом Нушићем, Матошем…

Како је Пандуровић у својим сећањима записао: „Дис је кафану сматрао најхуманијом установом и у њој проводио и дан и ноћ. Није био гурман ни пијанац, јео је ретко и мало и то мрљаво и без воље. Волео је да попије чашу доброг вина, али се никад није опијао. Његова песма „Оргије” више је продукт фантазије, него стварног доживљаја. Иако је био сиромах имао је неку склоност према господству и аверзију према простаклуку. Никада није псовао нити био развратан, разуздан и бучан… ”.

За Владислава Петковића Диса, тврди Даница Оташевић, 1911. година била је пресудна: у априлу пријатељица Смиљка Ђаковић, упознаје песника са младом службеницом „Дневног листа” Христином Тинком Павловић (1892–1968), кћерком пропалог земунског трговца, са којом ће се он венчати већ 7. септембра у старој Цркви Светог Марка у Београду.

У мају 1911. године, о ауторовом трошку, објављена је књига „Утопљене душе”. На танким корицама стајао је само назив збирке, а у левом горњем углу латинични псеудоним – Dis. Песник има 31 годину и његова прва књига од мага књижевне критике, Јована Скерлића, дочекана је на нож, поготово што су „Утопљене душе” постале програмска књига нове уметности – српске модерне. Према Скерлићевом мишљењу Дис је неталентован, његове „песничке способности су незнатне”. Скерлић Дисову поезију проглашава декадентном, болесном, неуком имитацијом француских песника сплина, чија је муза „дивна блудница”, за разлику од романтичара који су величали Косовку девојку.

Остало је мање-више познато. Бранко Лазаревић је у „Крфском зборнику” објавио да су „француски морнари нашли тело и у џепу утопљеника наочари, једну драхму и педесет лепти”. По правилима морнарске службе тело је враћено у таласе Јонског мора које му је постало гробница без обележја.

Дисово венчање

Сватови су се окупили код Саборне цркве и трамвајем дошли до Ташмајдана. Венчање је обављено скоро у цик зоре, у шест часова, пре службе, прохладног, кишовитог јутра, а младенци су, као и кум Милан Гавриловић, чиновник Министарства иностраних послова, и стари сват Радоје Јанковић, подофицир и песников школски друг из Чачка, после судбоносног „да”, отишли на посао. Како су младенци заборавили бурме, а свештеник одбио да их венча са импровизованим прстеном од жице кишобрана, претило је да се одложи склапање брака. Непријатну ситуацију разрешила је случајна пролазница кроз ташмајдански парк која је Христини привремено позајмила прстен.

Зоран Радисављевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: