Дисиденти

Пише: Небојша Јеврић

Септембар осамдесеттреће. Окружни затвор Падинска скела. Анекс прекршајно. Собни Бранко Роловић, Бранко Бољшевик.

У соби шездесет робова. Сви су отишли на рад осим нас четворице „политичких“.

Бранко Бољшевик, Миле Мафија, Мртви дим и ја, писац овдашњи.

Овде леже они који су добили до шездесет дана.

Остали робијаши нас презиру и ретко се мешају са нама.

Бранко Бољшевик је робијао као комуниста још у време Краљевине.

Послали су га на Голи оток четрдесетосме, први пут. После поново.

Двомоторац.

Никад му нису дали пасош,никад није добио шару да види Русију. Постојала је само у његовим сновима.

Хапсили су га често и после тога.

Кад год би се напио,а пио је често,и почео да велича Сташењку Висарионовича Брку.

Осуђен на два месеца јер је рекао да прави социјализам постоји само у Русији.

А био је један од најбољих људи које сам упознао. Топлих плавих очију, седе косе, намучена лица.

Он се, као предратни робијаш, успео да избори да ми „политички“ не идемо на рад.

Миле Мафија је имао комби у којем је спавао на плацу крај Аеро-фара.

Имао је и козу и кокошке.

Знала га је читава Сава. Продавао је први по сплавовима прецвалим стјуардесама ЈАТ-а танге боје меса.

Тога дана нашао, чистећи неки подрум, Титов портрет, уље на лесониту.

Понео га је, паушално, можда и за њега муштерију нађе.

„Оће ли неко да купи Титов портрет? Цена по договору.“

„Даћу ти ја хиљаду динара да га бациш у Саву!“ закукурека један дежурни.

„Продато !“, зарадова се, закратко. Смота лову и наручи пиће, а Тито лагано потону у реку.

Исте вечери дошли су по њега.

Ујутру му је судија одрезао два месеца затвора.

Трећи је био Циганин, Мртви Дим, из Маринкове Баре,ситан и мршав. Ишао у школу месец дана. Најмањег у разреду сви су га тукли. Није био писмен.

Живео је од онога што би гости оставили непоједено у ресторану на самопослуживање “Загреб“. Садашњем и некадашњем „Руском цару“.

Облачио се у контејнерима.

Негде на Дедињу, јер је ту било најбоље робе, нашао је белу мајицу на којој је црвеним словима писало Тито!

Неписмени Цига није знао да прочита оно што је црвеним маркером на некој дедињској журци дописано. А на мајици је писало ЈЕБО ВАС ТИТО!

Обукао је чисту мајицу, бацио своју прљаву и ушао у тролејбус.

Ни до Кнез Михаилове није стигао, већ су га покупили.

Узалуд се на суђењу бранио да је неписмен,да ништа није дописао, да ни то што пише не уме да прочита.

Ни Тито.

Ни Тито.

Због тога је добио још десет дана приде.

Четврти сам био ја. Писац овдашњи. Брат ми је био у војсци и ја осетљив на војску. Ушао сам у „Кики“ у Кнезу. Целе ноћи сам банчио. Стигле паре од тате. Још је, грешник, мислио да студирам. Ујутру сам отао сам. Била је недеља.

Двојица војника су скупљали новац за једно пиво. Наручио им два пива и они су ме позвали да седенем са њима. Пијан, почео сам да вређам лик и дело мртвог али још живог председника.

Један се изгубио.

Вратио се са патролом.

Личну карту сам оставио на портирници „Москве“ где сам пре неки дан провео ноћ са једном дамом из високог друштва и испразнио собни бифе. А пријаву стана нисам ни имао.

Добио сам месец дана плус пет због личне карте.

Кад би остали отишли да раде, ми „политички“ би смо се купили око Бранка Бољшевика који је једини имао цигара.

Бранко би извадио цигару и ритуално запалио.

„Безец!“ први би завапио Миле Мафија.

(У језику ратника, војника, робова то је значило пола цигаре је моје.)

„Контра!“ огласио би се и писац грешни.

(Контра значи да од Милетове половине ја имам право на пола.)

„Мртви дим“, зацијукао би последњи Цига.

Остављао сам му пикавац капиталац који би он са пуним плућима увлачио.

Јутрос у клубу независних пензионера “Забрањено старење“ седи Миле Мафија.

Двадестшест година се нисмо видели.

Одавно се ником више нисам обрадовао.

Поручим две кафе и запалим цигару.

„Мени мртви дим, без цигара сам!“, огласи се Миле Мафија, који је у животу био све сем Мафија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: