Дивља хорда

Пише: Дарко Прелевић

Ко се одрекне животног комфора или чак самог живота због племенитог увјерења, принципа, па чак и неке само своје истине или идеала, није баш за фолдер “Обични људи”. Такви, из оправданих разлога остају тема за сва покољења.

Галилео Галилеј и Ђордано Бруно су примјери за поменути фолдер. Обојица су бесмртни, али је Ђордано Бруно “бесмртнији”.

Петнаестог фебруара 1564. године рођен је Галилео Галилеј. Био је италијански астроном, физичар, математичар и филозоф, чија су истраживања поставила темеље модерној физици. Галилеј је био први човјек који је успио да докаже да Аристотел није био у праву.

За подсјећање, Аристотел је, иако је доказао да је округла, сматрао да је Земља непомична и да се око ње окрећу и Сунце, Мјесец, планете и звијезде. Вјеровао је да је Земља центар цијелог Универзума. За оно вријеме и толико спознаје је величанствени подвиг великог ума.

Галилео Галилеј је схватио и прихватио научну истину, односно хелиоцентрични систем Николе Коперника. Како би спасао живот од Инквизиције, морао је да порекне тврдње које је изнио, а легенда каже да је на самрти изговорио чувено „Ипак се окреће!“ Ко би се само усудио да осуди опортунизам којим спасаваш сопствени живот а да не наудиш никоме.

На готово исти датум, 17. фебруара, само 36 година касније, јавно је на ломачи, жив спаљен Ђордано Бруно, јер је за њега свемир био бесконачан, што се није уклапало са учењем Католичке цркве.

У завршном пасусу пресуде, Инквизиција је наложила: “Казнити брата Ђордана благо и без проливања крви”. Поштено, нема што, како је то само Инквизиција знала. Понуђена му је слобода ако оповргне оно што је рекао. Избором да буде жив спаљен тако што је одбио ову понуду и уз ријечи: “Са већим страхом ви мени изричете пресуду него што је ја примам”, овјековјечио је један од најзнаменитијих сусрета одбране научних истина тј. личних увјерења и несхватљиве храбрости.

Један од највећих и најзначајнијих грчких философа, Сократ, такође је мученички изгубио живот. Био је оптужен за измишљена дјела. Проглашен је кривим за „богохуљење“ и „кварење атинске омладине“.

Када је дошло вријеме суђењу, Сократова пркосна одбрана је утицала на доношење смртне пресуде. Наиме, Сократ је умјесто казне предложио да му порота ода највеће почасти и признања јер је успио да просвијетли народ. Пороти оваква врста одбране није била симпатична, па су га по кратком поступку осудили на смрт а казну је морао да изведе над самим собом тако што је попио отров од кукуте. Пријатељи су му нудили помоћ и предлагали да побјегне, али их је Сократ одбио рекавши да се не боји смрти и да је он и даље узоран грађанин Атине који поштује њене законе, чак и ако га они осуђују на смрт.

Ниједно друго суђење, осим суђење Исусу , није оставило такав историјски печат. Чини се чак да никад нико није ни разапет због лажи, већ напротив.

Кад би се данас поновило судило Сину Божјем, опет би разбојник Варава био пуштен а Исус Христ разапет. Нарочито у Црној Гори. Опет би и неки Понтије Пилат данашњих дана прао руке, узмицавши од преузимања кривице.

Понтије Пилат је био римски прокуратор Јудеје од 26. до 36. године. Он је на мјесту Христовог распећа написао: „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Дан Христовог распећа је поприлично занимљив за цјелокупну историју човјечанства. Пилат није препознао Исусову кривицу по било ком основу па је јеврејском првосвештенику Кајафи и окупљеној пучини оставио избор, питавши кога да пусти, Исуса или убицу и злочинца Вараву.

Избор је био какав је био.

Не заборавимо Кајафу, чија је кривица за распеће Христово највећа,иако је незаслужено остала у сјенци Пилатове, не само зато што је подмитио Јуду Искариотског да изда Исуса Христа, већ што га је према Јовановом и Матејевом јеванђељу саслушао и осудио и пресудно утицао да буде разапет на крст.

Конкурс за данашњег првосвештеника би био врло занимљив. Кандидата за “ововременог Кајафу” би било више него икад. Било би ту различитих психолошких профила, од психопата, хладнокрвних убица, острашћених богобораца до корумпираних, интересом везаних дјелиоца правде.

Неки би са страшћу испратили саму егзекуцију, други довољно уживали у самом осјећају сопственој “моћи”. Било би наравно и оних који би хладно и прорачунато калкулисали колико су “добри” из овог послића… техничко је питање да ли је то стан за љубавницу, кафић за сина или нека концесија.Понеко би можда и лицитирао на ситно, дај што даш.

Филм “Дивља хорда” је најљепша посвета пробуђеном чојству и јунаштву.

Пајк, вођа најлегендарније банде од кад је филма, кратко саопштава компањонима: “Идемо”. Неколико тренутака влада тајац и слиједи одговор: “Зашто не”. Сваки пут ме прођу жмарци кад наиђе ова сцена. Чланови Дивље хорде почињу да јашу према утврђењу генерала Мапачеа. Он је људска ништица, олош без скрупула, у нечасној служби код мексичке владе која преживљава тежак период због револуције која траје.

Пајк тражи од Мапачеа да пусти Анхела, члана њихове банде из пограничног села. Пијани Мапаче пред њима убија Мексиканца. Пајк и његови људи истог тренутка убијају генерала Мапачеа и тако, иако су могли једноставно одјахати, започињу епски обрачун са његовом војском. Слиједе минути антологијске филмске поезије, много пута “цитиране” у касније направљеним филмовима.

Окрњена банда прави ирационални избор и иде у бој са неупоредиво бројнијим непријатељем чији је исход лишен сваке неизвјесности.

Умјесто да одјашу са бисагама пуним долара, зарађених продајом отетог оружја, које би брзо потрошили на оно што осим пљачки једино знају да раде, нове сеансе са курвама и бесомучно испијање вискија, они с пробуђеним поносом и потпуно свјесни са каквим изгледима, бирају да помогну сиромашним сељацима у борби која ни најмање није њихова, чиме се искупљују за профане и промашене животе.

Штета што Пекинпо није неким чудом чуо за причу Марка Миљанова о Ђуљи и Ивези. Ко може да наслути у што се могао такав “материјал” претворити кроз камеру редитељског генија.

Иако смо склони чојкању и мистификовању, морамо да признамо да нису сви наши преци били часни и јунаци, као што смо нисмо ни ми. Зато Марко Миљанов каже да неће набрајати Србе који су мито од Турака примили и са Турцима на Куче војевали. “За издајнике је неђе друго речено, а ођен да речем за неиздајнике”.

Везир скадарски је тражио од Ђуље Јованова и Ивезе Вукова да носе турски барјак на своје племенике, браћу и пријатеље.

»Узми, Ђуља, барјак пред војском, али конопац на грло!«
Ђуља:
»Помози боже, хоћу конопац на грло, а не барјак на Куче!«
»Још једном, Ђуља, вељу: узми барјак царски да ти не мичу штицу испод ногу!«
»Сам ћу ја, пашо, маћ штицу да се не муче твоји Турци.«

Ђуља је тако одабрао царство небеско а Ивези је везир, на молбу Ивезиног рођака који је примио “турску вјеру”, поштедио живот. Марко Миљанов је на свој начин изградио споменик људима који бирају смрт умјесто трајне срамоте. Није мало ни чојство њиховог крвника који је на крају поклонио један живот.

Прочитајте још:

„Ерскурзије“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: