Дивљи плач за песником
Пише: Слободан Милић
Ранку Јововићу
Ако смо за живота смрт оплакивали,
Зидали куле и, градове и, песме, Песниче,
Ако смо у крв и мастило перо умакали,
Вапили, маштали и записивали дивље приче,
Као Емпедокле у Везув метафорички скакали,
Зар није то разлог да свету опростимо,
Који даде Прошлост, Време и све остало,
А у недоумици живота не знамо шта чинимо,
Зар вечност и друго није са човеком пало,
Растанком са смрћу други живот и градимо.
Као зрак сунчани што хита свом крају,
Поново се рађају доносећ зоре,
На исти начин наше песме и настају,
Тако и животи који кроз песме и говоре,
Сунце и земља због тога опстају.
Песник као Бог кује Речи свете,
Шаље их тамо где их Смрт уздиже,
Док чекамо Смрт правимо преокрете
Песник ка Вечности степеништа ниже,
Са последњим даном биће му најближе.
Ако за живота ми тражисмо славу
За све што нас после смрти чека,
У свакој песми залагасмо главу,
Да би направили божанство од човека.
Песниче, бисмо ли свесни да нам нема лека,
Песниче, Дивљег плача во вјеки вјека.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Predivno