Дижимо руке

Пише: Јанко Јелић 

Кажу да су Сократ и Платон имали отворено негативно мишљење о демократији, а касније им се придружио и Аристотел. Први међу њима је своје антидемократско расположење платио одузимањем друштвеног угледа и на крају животом. Занимљиво је из Сократовог примјера како је та категорија коју доживљавамо најправеднијим и најсавршенијим системом уређења заједнице у коме је основни принцип слобода избора још на својим почецима била суштински супротстављена истинској људској слободи мишљења и говорења. Колико сам могао да појмим из тумачења поменутих филозофа свака демократија непосредно води у диктатуру и тиранију. Зато што се у њој истиче слобода као стање које ни по чему не зависи од врлине.

И у таквом систему се врло брзо деси да се из самог система који би по свом имену требало да буде владавина народа искључи сам народ, а његова преовлађујућа воља постане флуид за манипулацију и средство за легитимисање насиља. Једноставно, кроз системско одсуство врлине власт и моћ преузму људи који личе на описани систем по томе што се не руководе врлином, већ поривом за још већом моћи и још већим уживањем, али и бескрупулозној спремности да своје пориве задовоље. Зато су, драги читаоче, данас у демократији на власти углавном бескрупулозне силеџије, или типови који силеџијама служе и сањају да и сами постану силеџије умјесто силеџија. У таквом систему су подсистеми јавне осуде, кастигања и бесконачне спекулације кроз „независне“ медије и још независније НВО значајнији и учинковитији од сваког званичног закона. Зато су у таквом систему учени и честити људи углавном прегласани, монтирано компромитовани, проглашени за непријатеље и назадне којих се ваља ослободити. Зато се данас честити људи и плаше и клоне сваке политике и друштвене одговорности, док се башибозук осили и прихвати свега што му се понуди.
Да не би било забуне, моја маленкост није антидемократски настројена, али нијесам луд да не видим да је ово у чему живимо чак и горе од онога што су нам као резултат демократије пројектовали антички филозофи. Врло вјероватно то има везе и са тиме што ова наша псеудодемократија није наш производ већ наметнути окупациони институт, средство за управљање и слуђивање ионако слуђеног појединца и дезорјентисане заједнице. Отуда је тиранија која је дошла након комунистичке једнопартијске и самим тим недемократске власти двоструко већа, јер смо ми у Црној Гори доживјели дуплу тиранију. Тиранију једног човјека и њему одане групе људи, а потом и тиранију мишљења која пријети да буде гора и бескрупулознија од бахатости кроз коју препознајемо власт Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. У тиранији ДПС-а тирани су ипак били лако препознатљиви, у овој другој тиранији круг потенцијалних злостављача се шири и увећава манијакалном жељом неостварених и незадовољних да се докажу у општем кастигању и злостављању понајвише оних људи које бисмо још увијек могли назвати нормалним и обичним, а посебно према онима који се још увијек нескривено позивају на наслијеђене вриједности и кроз њих теже истини.
Прича о бесмислицама, апсурдима и изопаченостима црногорског „демократског“ система уведеног путем меке окупационе силе је предуга прича. Тешко да би и једна позамашна књига могла све то да обухвати, тако да се ни моја маленкост неће превише упуштати у описивање и упоређивање појединости. Чини се да оно што све наше „демократске“ приче обједињује јесте да се у њима готово све своди на голо насиље под шареним плаштом нејасних и најчешће лажних грађанских вриједности и ругање свакоме ономе ко на насиље бар понекад не пристаје. И поријекло тог насиља је лако уочљиво, окупатор је својим „демократским“ методама рекао овдашњим присталицама најједноставнији начин да се потчине и уподобе новом систему:
„Немате шта да мислите, понашајте се према потчињенима и противницима исто онако како се ми понашамо према вама!“
Тако је било на почетку окупације и окупационе демократије. Сад окупатор више ништа не мора да говори. Сад његов систем сам говори за себе живећи у нама и кроз нас као што болест живи кроз намученог, али опет живог, човјека. Садашњи поборници окупационих вриједности свој идеолошко-политички принцип имају и без школе, науке и поуке, у малом прсту. А први и основни принцип јесте не мислити о истини као о цјелини која има своје узроке и своје последице и не тежити људскости, дакле лишити се врлине. И отуда дођосмо до одговора на питање откуд порив и енергија на оволику хајку на човјека због тога што му се прст испружио у пресветом тренутку интонирања химне исто тако пресвете и приде вјечне државе. Замислимо се мало и сјетимо се референдума о независности који је личио на све осим на демократско прегласавање. То је, уствари, било демократско батинање мозга из кога је и израсла још једна батина која се данас зове званичном црногорском химном. Тој батини нико не гледа у коријен, у ону жилу која је везује за фашистичку компромитацију, музичко унакарађивање и текстуално кривотворење једне народне пјесме. Многи су погрешно тада закључили да је циљ био приватна држава, али главни циљ нам се свакодневно открива од маја 2006, или од мало раније. То је антисрпска држава.

Већ тада се могло наслутити да и над криминалом и криминалцима постоји нешто горе и лицемјерније. Да, драги читаоче, то горе станује управо у овој данашњој демократији и то је оно што управо рађа и подржава криминал као константа система. Сад би се тог истог криминала радо ослободило замијенивши га неким другим криминалом. Није чак ни битно којим типом, битно је да и тај криминал има идеолошку потку и подобност.
2020. године прекаљени криминалци су бројчано изгубили изборе, и наставили су да их губе, али нико нема одговор на питање ко је у тој бици побиједио. Здрав разум и поштено промишљање сигурно нијесу. Јер ово је земља у којој је права слика изборне демократије Општина Шавник у којој избори трају вјечно и вјечно се краду. А права слика представничког демократског система станује у неколико мандата мањинских партија који руше сваку, па и најпримитивнију демократску логику. Уствари, те такозване мањине су они наши прави сурови пријатељи и откривачи истине да се овдје и данас као и раније пита само бахата и бескрупулозна мањина. Мањина која управо својим избором руши номинални грађански карактер заједнице, јер ако су сви грађани исти и равноправни, зашто су онда неки орвеловски ипак мало, или много, равноправнији? Није битно како се зову, мада се увијек зову исто, битно је да задовољавају основну идеолошку и концепцијску линију. А основна идеолошка линија у званичној црногорској политици је још увијек антисрпство, а основна концепција је дисфункционалност, или народски речено, празно тандарање и прегањање самозванаца о цивилизацијским достигнућима, евроатланским путевима, усвајањима стандарда и затварањима поглавља. Нигдје ни ријечи ни мисли о човјеку и његовој истини. И ту се савршено уклапа згражавајућа представа о испруженом прсту једнога Марка. Јер и то је цивилизацијско достигнуће да се у земљи која пуца по свим шавовима због наметнутих стега које никако не пристају овдашњем пуку, највиши полицијски и судски органи, као и главни медији и приде политичари, баве утврђивањем истине да ли је крив прст или његов ималац. Да ли се ради о неопрезности једнога уда или о намјери његовог носиоца. Вјероватно би у складу са истим тим цивилизацијским нивоима Марко могао да на суду окриви сопствени прст, па да свједочи против њега.

И да онда Марко буде ослобођен кривице, а да прст буде најстрожије осуђен. Запрепашћујуће јесте и дјелује бесмислено, али је и запањујуће и застрашујуће колико је могуће.
Нико, наравно, не доводи у питање намјеру онога који је комплетан циркус око извођења химне поставио у жижу друштвених проблема. Нико не пита ове који су се толико цивилизацијски уздигли, да је то већини непојмљиво и недостижно, да ли је цивилизацијско достигнуће и то да један Ервин или Генци могу да нареде да један Јанко или Марко не могу да буду министри, без обзира на то како држа прсте. Успут су и Јанко и Марко бар формално образованији и популарнији типови. Кроз овај мали оглед изгледа опет дођосмо до Сократа, Платона и до тираније бескрупулозне мањине. А преко мањине до онога који нам је ту мањину на власт и на главу попео, а то је окупатор лично, прекривен истим шареним плаштом, огрезао у ничим заслуженом богатству и угледу и ђаволисан опсјеном да ће живјети и бити моћан вјечно, као и ова наша вјечна држава.
За крај бих само у складу са осјећајем благог презира рекао да би најбоље било да званичну црногорску химну слушамо подигнутих руку у знак предаје и немоћи. Мислим да то приличи и нашем статусу поробљеног народа и њој као средству и симболу поробљивача.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: