Да је оне праве Црне Горе, њене части и витештва, оне слободне Црне Горе којом не владају идеолошке самообмане и титоистички феудализам, да је у њој главара са образом и чојством које ни себични интереси и материјална грамзивост не могу гурнути у мрак светогрђа и гажења по иконама сопствених предака, да је закона који то афирмишу и штите, а не да се силом националистичког сљепила баш њима јуриша на слободу вјере и вишевјековне црногорске православности – онда би прогон црквених великодостојника у Црној Гори био незамислив, кажњив по закону, а још више јавно осуђен по моралној савјести огромне већине грађана.