„Ђе год да се борави, нек се не заборави 4. август 1995“

Пише: Милош Ћујић

На данашњи дан прије 21 годину почела је „Олуја“, општи напад војно-полицијских и паравојних снага Републике Хрватске, те снага босанско-херцеговачких Хрвата (ХВО) и Муслимана (Армија БиХ) на подручје Републике Српске Крајине. Овој злочиначкој акцији претходило је бомбардовање одређених циљева од стране НАТО авијације. Претходио јој је и чувени брионски састанак хрватског војно-полицијско- политичког врха на коме је Фрањо Туђман изговорио чувену реченицу „Морамо им задати такве ударце да Срби пракрично – Нестану“.

У једној од најнехуманијих ратних операција у историји, као и послије ње, убијено је око 2000, са својих огњишта протјерано је (углавном у Србију и Републику Српску) око 250.000, док се сматра да је нестало око 2.000 Срба. Готово комплетна покретна имовина прогнаних је опљачкана, а непокретна махом уништена спаљивањем. Авијацијом су, код Босанског Петровца, Хрвати тада дејствовали и по избјегличкој колони пуној жена, дјеце и стараца.

Резултат највећег етничког чишћења у Европи након II свјетског рата је свођење Срба са око 12% укупног броја становника Хрватске по попису из 1991. (580.000) на око 4% по попису из 2011. (186.000). 1991. Срби су већински настањивали нешто више од 1/5 територије Хрватске, док су данас већина у тек неколико општина махом економски уништених. Бројни српски крајеви, претходно масовно насељавани Хрватима избјеглим из Босне и Херцеговине, расцјепкани су између новоформираних општина како би се Срби повратници до краја маргинализовали и затрли.

Злочин без казне, који траје…

„Олуја“ траје и дан данас, јер ни након 21 године, упркос недавном уласку Хрватске у Европску Унију, у већем дијелу Крајине готово да нема елементарних услова за масовнији повратак прогнаних.

Повратници се готово свакодневно суочавају с бројним тешкоћама, почев од оних имовинско-правне природе, преко онемогућавања уживања најосновнијих права, закључно са шиканирањима и малтретирањима од стране појединих локалних Хрвата. Иста готово увијек пролазе некажњено, а неријетки су и физички напади од стране најострашћенијих. Сем неких (ријетких) изузетака, нема конкретне осуде злочина прије, током и послије „Олује“, како од хрватске јавности, тако ни од тамошњег правосуђа.

У модерној, европској Хрватској Срби су маргинализована национална мањина, колективно обиљежена жигом агресора и злочинца. Сем горе побројаним проблемима изложени су и тихој асимилацији. Злочиначки круг који су започели 1941. Анте Павелић и Алојзије Степинац, затворио је 1995. Фрањо Туђман. Унутар њега тихо и полако покушава се, од стране васколиких хрватских „европејаца“, „демократа“ и „реформисаних“ туђмановаца спровести и дефинитивно затирање српског имена на том простору. Ситуација на просторима источне Славонија, Барање и западног Срема и није баш трагична, има чак и помака напријед, али на просторима книнске Крајине све је то јако лоше.

Упркос чињеници да је прогласио „Олују“ удруженим злочиначким подухватом и два њена важна актера осудио на дугогодишње затворске казне, међународни „суд“ за ратне злочине у Хагу исте је, недуго затим, ослободио и „рехабилитовао“ одмах и саму „Олују“, пљунувши у лице свим њеним жртвама. О суђењима и пресудама у Хрватској сувишно је и говорити јер се тај злочин и дан данас тамо обиљежава као државни празник, потпуно једнако од стране јавности окупљене око ХДЗ-а и оне друге око СДП-а. Око много чега су се пљували и брутално нападали, али кад је по сриједи однос према ратовима 90-их и српском питању… Ту су јединствени и потпуно сагласни. Сувишно је говорити и о дугогодишњем срамном односу према судбини прогнаних, несталих и убијених у „Олуји“, те према њиховим породицама, оних људи (многи су и дан данас на власти) из Србије и Црне Горе који су их својевремено хушкали у рат. Они су се нарочито обрукали и брукају се и дан данас.

Нека је вјечна слава и покој души недужним жртвама „Олује“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: