Djeca Orahovca, junaci našeg vremena: Najljepša poezija nastaje u najtežim vremenima (VIDEO)

Piše: Vesna Smiljanić Rangelov

Ako te bar jednom put nanese… videćeš srećne, dobre ljude kako ti beskrajnu ljubav nude

„Enklava – to ti je kad ljudi žive na jednom malom prostoru i ne smeju da mrdnu jer ih sa svih strana okružuju neprijatelji. Kad kažem ljudi, mislim na male i velike. U ovoj enklavi živi – znam tačno – 70 dece. Evo zadatka: ako 49 ide u predškolsko i osnovnu školu, a 12 u gimnaziju, koliko ima beba i ovih baš malih?“ – prepričavam deci dogodovštine sa retkih putovanja na koja ne idemo zajedno i uzgred proveravam je li nadribanda vežbala matematiku. Ovo je drugi put da im govorim o Gračanici, Prizrenu, Dečanima, Velikoj Hoči, Orahovcu…

Ah Orahovcu!!

„Znaš kakve fudbalerke imaju! Kada smo ušli u enklavu, na tom trgiću koji je minijaturan, sedelo je njih petoro, igrali fudbal pa se umorili. I pazi, pitam ja ko je najbolji golgeter, a dečaci svi pokažu na jednu devojčicu. Opa, kažem, bravo, gogleterko! A ko je najbolji golman? A oni sad pokažu na onu drugu devojčicu. I stvarno, od svih njih, ona u dresu. I tako, onda sam ih pitala ko je koji razred. Ko koga nervira… pa ko je u koga zaljubljen… znaš već kojim pitanjima odrasli smaraju decu…

„I onda?“

„Onda sam ih zamolila da se slikam s njima jer kada oni jednom porastu i budu neke strašne svetske face, da ja mogu da se hvalim da su baš meni davali golove kroz noge.“

„A čekaj, gde oni igraju fudbal?“

„Igraju tu, u ulici ili u jednom dvorištu. Imaju na vrhu ulice igralište, ali ne igraju tamo, ne smeju da idu, gađaju ih kamenjem, pa da ne bi dobili batine od brže, jače i starije dece. To ti je enklava. Dvesta metara gore-dole i kraj. Shvataš da je to kao kad biste vi samo mogli da odete do škole i nazad. I da budete ispred zgrade na parkingu. Znači nema skitnje, nema deda, baba, nema muzička, nema treninga, ništa bioskop, Ada, Kalemegdan, Taš, proslava rođendana… ma ne možeš da odeš do našeg maksija… samo štrafta do škole i nazad, s tim što nipošto ne može preko parka. Razumeš?

„Kako je to strašno. Ja to ne bih izdržao… da ne vozim biciklu s drugarima, znaš koliko mi daleko odemo…“

„Imaju li makar internet, igraju li oni ponekad igrice?“ – evo ga ovaj što za sve ima utešno rešenje.

„Šta ti misliš, da se samo vaši roditelji s vama nadmudruju oko igrica? Imaju, i mogu ti reći odlično se razumeju u konfiguraciju kompjutera, to je tako in… Da, jeste strašno. Ali izdržao bi. Evo da vam pokažem.“

Na snimku vidimo petnaestak dece; kad bi se poređala u vrstu, sve jedno drugom do uveta. Iza njih je harmonikaš, njihov čika Gavra. Ori se porta orahovačke crkve od orahovačke himne, koju je on napisao i komponovao i koja pevajući o lepoti, sreći i dobroti – na najpotresniji način svedoči o zlu i nepravdi koje ni u jednom uzdahu, a nekmoli stihu, ne pominje. I to je ono što izbezumljuje i zbog čega se publika nekontrolisano umiva suzama.

„Zašto ovaj čika plače? Vidi, i ovaj, i ovaj…“

Kome fali katarza, nek posluša ovaj hor koji ne ide na probe, ne gostuje po televizijama, nema naziv, ne putuje na takmičenja – ništa od toga jer je njihovo pevanje njihov život, a život se ne trenira i nema generalnu probu, to samo uzmeš i živiš. U dvesta metara? U dvesta metara. Između hitaca kamenjem? Uz svakodnevne verbalne uvrede i pretnje? Bez poštovanja osnovnih ljudskih i dečjih prava?

https://www.facebook.com/detinjarije/videos/2436195679944979/

Nek dakle posluša hor, ali na licu mesta.

Nedavno je mrežama kružila fotografija snimljena na sirijskim ruševinama – ona kada su dvojica glumaca postavila kulise i priređuju lutkarsko pozorište na pustom kamenju pred decom koja usrdno prate predstavu. Emocija koju taj prizor izaziva sažela bih, bez imalo cinizma, u komentar „uff, od ovoga ne može da se ne rikne“. Pozorište je važno da se preživi. Umetnost održava u životu. To zna i čika Gavra i zato je pesma orahovačke dece uvek duža od našeg plača. Posle raspamećujuće Orahovcu, bašto rajska, čika Gavra odmah prelazi na sledeću uz koju se osećanja umiruju i produbljuju.

Mnoga su pitanja bez odgovora. Najteže i najveće je među njima, zašto deca pate.

Ali ne! Zoki, student kome iz očiju blista detinja naivnost a iz reči britka pamet seva, zaverenički došaptava da ne treba plakati, da zbunjujemo decu, ona pevaju i gledaju u nas čudeći se šta nam je, pa pesma je lepa… I ti njihovi glasovi, mili, čisti, naivni i nepokolebljivi njemu daju uverenje da će doći bolji dani. Ne provaljuju oni našu katarzu, to su bića čistih duša, ne treba im pročišćenje. Slažem se da mi njih zbunjujemo, ali kada odrastu i bude gde god da budu (a biće) – neka imaju tu uspomenu. Jednom je neko dolazio da ih sluša, i oni su pevali, a ovi su plakali, oni ništa nisu razumeli, no sad im je jasno…

Orahovac je mesto gde sve maske, antičkog i svakog drugog teatra, padaju. Ko vodi brigu o ljudskim pravima i uzda se u solidarnost, a ne zna ili ne haje za decu Orahovca, neka me se prođe. O vremenskoj prognozi, pak, uvek ćemo moći voditi dijalog.

„Ako oni tako dobro igraju fudbal a vidiš kako dobro pevaju, onda bismo mogli, pošto sam ja fudbaler a ti sviraš, da idemo zajedno kod njih?“ – iz misli me prenu njihovo domunđavanje.

„Ja bih više voleo da oni dođu kod nas. Ali oni ne smeju da mrdnu.“

„Smeju oni da mrdnu kad ih neko ko ih voli pozove u goste… Smislićemo nešto, deco, smislićemo…“

Ali najpre da naučimo pesmu.

Dok je čitate, imajte na umu da ova deca žive u gradu kojim za svog života još nikada nisu prošetala, da je njihov zavičaj prostran dvesta metara, da ljudsku dobrotu izuzev među najrođenijima nisu još spoznala, da njihovi roditelji veliki deo svojih najplodorodnijih vinograda godinama ne mogu da obrađuju, da je najlepša poezija nastala u najtežim vremenima i – da će lepota spasiti svet…

Izvor: Detinjarije

Pročitajte još:

Vladika Joanikije