Дјечак из „Олује“: Напиши ми, мама, шта се десило!
1 min read
Дјечак, жртва ‘Олује’, Бојан Арбутина као научник историчар истражује геноцид у НДХ и његов наставак, како назива прогон Срба са својих вјековних огњишта 4-5. августа 1995. године.
У ове прве августовске дане не тако давне 1995. године, у бескрајној колони Срба прогнаних са својих вековних огњишта на подручју данашње Хрватске, ка Србији, која је представљала спас од смрти, глади, неизвесности и страха, кретало се на десетине хиљада недужних и прогоњених.
Међу њима налазио се и двогодишњи Бојан Арбутина чији су се најмилији, скупа са својим бројни сународницима, отиснули из својих домова бежећи пред насиљем, мржњом и сигурном смрћу.
Свој нови дом Бојан и његови најмилији изнова су створили у Србији.
Данас, двадесет шест година касније, некада мали дечачић Бојан припада тиму врхунских стручњака Музеја жртава геноцида.
Овај млади, даровити историчар наредне године постаће доктор историјских наука тако што ће одбранити тезу посвећену страдању Срба на подручју Срема у време Другог светског рата.
На тај начин биће окончано Бојаново вишегодишње темељно и приљежно истраживање једног од посебно трагичних сегмената геноцида почињеног над Србима на подручју Независне Државе Хрватске.
Ових дана историчар Бојан Арбутина биће представник Музеја жртава геноцида у Пребиловцима где ће бити обележена тужна 80. годишњица усташког масакра над Србима почињеног у том херцеговачком селу.
Младић који је за многе од нас преживео непојмљиву трагедију, одлази да искаже пијетет и поштовање својим сународницима брутално мученим и убијеним у Другом светском рату.
Бојан је свој професионални ангажман посветио историјској науци, а посебно изучавању бројних аспеката геноцида почињеног над припадницима његовог народа на подручју Независне Државе Хрватске.
Не тако давно двогодишњи дечак-избеглица, а данас историчар којим се поноси Музеј жртава геноцида, Бојан Арбутина представља диван пример племенитог, образованог и одговорног младог стручњака који љубав и оданост према своме народу показује истражујући неке од најтрагичнијих епоха његове многовековне прошлости.
Данас, на овај дан сећања и туге, са вама делимо текст који је пре неколико година, на молбу свога сина, написала Бојанова мајка.
Ово дирљиво и емотивно сведочанство о трагичним догађајима и ,,Олуји“ која је изазвала непојмљиво страдање недужних позив је свима нама да никада не заборавимо невине жртве свога народа.
…
У недељу, 30. јула 2017. године, на дан Огњене Марије, после Литургије служене у Храму Светог Саве у Паризу, срео сам старог познаника, Банијца, мога земљака, великог човека, учесника у Крајишком и рату на Косову, кога је судбина одвела у далеки свет да заради динар. И како то обично бива, сели смо, и уз ракијицу, отпочели причу.
Теме су се као и увек кретале око политике, културе, Цркве, друштва, живота. Али прича се завршила Крајином, као и свака прича коју воде две земљака Крајишника. И у томе неравноправном разговору, свестан свога незнања и незрелости, ја сам био тај који је ћутао и упијао сваку реч, трудећи се да и коцкицу судбине мога земљака уклопим у Крајишки мозаик који годинама градим у мислима.
Пожелећи један другоме снаге и храбрости да истрајемо у сопственим биткама, опростили смо се и кренули својим путем. И на томе путу до стана, улазећи у метро, гледајући лица случајних пролазника и размишљајући о судбинама, како њиховим, тако и о судбини мога земљака, скупио сам храбрости да сазнам и оне судбине од којих бежим годинама. Одлучио сам да онај делић судбинске коцкице Крајишког мозаика коначно осветлим.
Свестан да отварање старих рана није лако и да човек увек настоји да зацели бол и своју прошлост учини лепшом но што јесте, свестан да су поједине људске судбине оптерећене злом, свестан својих страхова и слабости, узео сам телефон, позвао сам је и упитао „Да ли можеш да ми напишеш шта се десило?“.
„Почетак августа 2017 године, врео дан, 40 степени, седим на тераси, у руци ми је истовремено цигара и оловка, мисли ми лутају по прошлости. Двадесет и две године, као да је јуче било. Двадесет и две године су довољне да од мале мрвице детета израсте човек.
Били су то наизглед срећни дани те давне 95-те године, исто почетком августа, и без обзира што је око нас беснео рат, били смо срећни јер смо били своји на своме и са својима. Мој Бојан, увек насмејана беба, својим сићушним ножицама је возио бицикл по дворишту. У зраку се осетила тежина ваздуха, летња жега, мирис рата, и невоља.
Субота, 4. августа, 1995. година. Одједном на цести, испред нашег дворишта, настаде гужва. Колона прљавих аутомобила, трактора са приколицама, старци, мајке, деца, неки свет преплашен на смрт налазио се тик испред мене. Имала сам тада 25 година, живела са супругом и сином у Топуском, малом бањском месту пуног духа и љубави.
Тог дана, око 5 сати ујутру, почело је да грува са свих страна. Туче ли, туче.. Одзвања. Раније, када се тако чуло, имали смо обичај да изађемо у двориште и одређујемо одакле је допирао звук. „Ово је пред Карловцем“; „Овај мора бити негде код Кладуше“, били су само неки од коментара. Међутим, сада није било ни покрај Карловца, ни покрај Кладуше, тутњило је са свих страна. Људи на улици уплашени, збуњени.
Бранко, супруг, већ неколико дана није код куће. Налази се негде на положају, у Босни. Међутим, одједном, између колоне возила појави се и његов лик, прекривен знојем. Безглаво утрча у двориште и поче викати „Пакуј све што можеш и бежите!“. „Куда?“ – упитала сам. „Куда и сви! Ја идем са војском да вам чувам одступницу!“.
Тежак је тренутак када схватиш да ти је једини задатак спаковати живот у путну торбу. Али и то се морало. Бојан, онако мали, трчкара око мене, хвала Богу па се не сећа готово ничега. Радује се препуној цести, мисли да је у питању велика свадба.
Спакујући на брзину све што сам могла, узимам Бокија у наручје, претрчавам преко цесте до млекаре, и узимам картоне јогурта и хлеба. Крећем редом уз колону и дајем их мајкама са дјецама које су се ту затекле. Трајало је то целу ноћ.
Надолазили су непрестано, колоне су пролазиле поред куће, трчала сам горе – доле делећи хлеб и јогурт, а да још нисам била ни свесна да моје спаковане ствари значе да би ја требало да кренем пут колоне.
Недеља, 5. август, подне.
Прошла је и задња приколица из Книна, а Бојан и ја само и даље остали сами. Бранко тамо негде чува Крајину. Чува народ док се повлачи.
Комшије вичу на мене да крећем и ја. Узимам Бокија, стављам га на задње седиште аута заједно са његовим „великим“ медом, и крећемо. Не знамо где. У колима испред наших се налази моја сестра Жељка са својом ћеркицом Дином. „Крећите, крећите…“ чују се повици, терају нас. Нисмо прошли на километар, срели смо Милана, мога тату, који нас је исто тако пожуривао, гледајући своје две ћерке и своје унуке како одлазе. У непознато.
Не знамо више ништа, ни где идемо, ни где су нам вољени… Бранко нам је остао тамо негде, тата у Топуском, маму нисам видела данима, ни бабу, дједа, старог ђеду.. О никоме ништа не знамо. Свако је кренуо на путовање понасоб. Колоне, три колоне у две траке, и миц по миц. А гранате падају, све нешто близу, одјекује. „Куд ћу ја без Бранка? Где је он?“ – само се та мисао мотала.
У колони хиљаду прича. „Погинуо Перо“ једни вичу, „Стану разнела граната“ плачући говори једна бака.
Нико није знао где идемо. Нико не спомиње Србију. Мислилисмо да се склонимо на пар дана и да се вратимо.
Дванаест сати у колони а прешли смо свега неколико километара. Ушли смо у Глину. По улицама остављени трактори, пуне приколице, народ искочио и тражи склониште. Да сачува живу главу. Пустош. Померам кола по мало, излазим напоље и шетам да не бих заспала за воланом. Настављамо тако, и негде у дубокој ноћи, стали смо на брду више Двора.
Опет шетам цестом да не заспим, не осећам страх од граната, само не желим да заспим. Морам да наставим даље. Грува са свих страна, са десне из правца Босне, са леве из правца Загреба. Мало ниже, у Двору, гори полицијска станица. Пламен обасјава небо над нашом „великом свадбом“.
Пред свитање се полако спуштамо у Двор. Три колоне одједном постају једна. Све постаје убрзано. Нешто се дешава а није ми јасно. Знам само да треба да дођемо на мост и пређемо у Босански Нови, у Републику Српску, тамо смо сигурни. Пред мостом је све чисто, дајем гас и крећем. Гледам у ретровизор. Иза мене више нема кола. Неки војници су из зауставили. Од умора у први мах нисам схватила. Али. То су биле „Зенге“. Видим их да цепају српску заставу. У том бунилу, испред мене, на сред моста видим Бранка. Четири дана је ишао пешке из Босне, извлачио се са војском.
Прешао је у Боснаски Нови и на мосту са те стране је чекао у нади да ће нас видети. Када је видео да су пресекли колону, свесно је кренуо ка нама, мислећи да нисмо успели да се извучемо. Није имао шта да изгуби, хтео је само да буде са нама. Трчи ка нама. Зенге и он на истом мосту. Неколико метара удаљени једни од других. Нисам смела да станем, скочио је и ухватио се за куку од аута и викао „Гас! Гас! Гас!“.
Чим смо прешли мост скренули смо иза неке зграде да се сакријемо од бомбардовања. Огребан, крвав, преплашен, дошао је себи, и био је уз нас, што је најважније. Авиони су тукли колону од Приједора до Двора. Није било задржавања. Идемо даље! До Бања Луке.
У Бања Луци одлазимо до пријатеља и на Дневнику гледамо наш егзодус. У неком делу колоне лежи човек, старији, инвалид, мртав. А нашег Ђеде нема нигде, исто инвалид из Другог рата. Црне мисли лутају у нама.
Понедељак, 6. август, јутро.
Свануло је. Морамо кренути даље. Пустош која је остала иза нас била је довољан знак да нема враћања. Тада схватам да одлазимо заувек. До колоне још увек допиру трагичне вести. Код Глине су исто пресекли колону и заробили избеглице. Чујемо свашта. А ништа не знамо о својима. Погинуо, мучен, осакаћен, силована. Ништа нам не преостаје осим да стиснемо зубе и наставимо напред. Гледам Бојана. За шест дана је појео три паштетице и попио мало воде. Али још увек сам јака. Морамо напред.
Полако се приближавамо Србији, Лозница. Претресају нас. Морамо предати све оружје које имамо. Људи плачу, не одваја им се од оружја са којим су четири године. Бранко тешком муком гледа свој пушкомитраљез и предаје га на пункту одређеном за то. Тежак је то тренутак. Крајишнику је судбина борба, а оружје.. Оружје је светиња.
Прелазимо у Србију.
Аутопут.
Крај њега стоје људи и деле нам лубенице. Ми не можемо више ни да једемо. Још у Лозници нас питали где идемо и испишу нам потврду да идемо у Београд.
Србија.
Са свих страна море људи и превозних средстава. Стојим у колони из војног камиона. У њему наших војници. Гледам у дечака који је на крају седео али не реагујем. Пуче нешто у мени, искочим из аута и кренем ка дечаку. „Перо, јел знаш где ми је тата?“ упитах га. Перо, брат, мора да зна нешто од ујака, мога тате. Перо ћути, не познаје ме, гледа кроза ме. „Ујак?“ одједном прозбори.“Ево га овде, у камиону“. Нигде краја мојој срећи када сам га угледала. Прешао је код сестре у кола и испричао нам шта се десило.
Да је последњи је кренуо из Топуског, да се нашао у делу колоне који је био опкољен три дана у Глини, да су их после пустили да аутопутем крену за Србију. За једног члана смо богатији, помислих. Идемо даље.
Бојан, који није проговарао у Крајини, ћутао је све време, али је разумео и реаговао на свој начин. Мушко, лењо за причу. Након неког времена стигли смо пред таблу „Београд“. Учинило ми се да видим „Живот“.
Возећи се, прошавши Сава Центар, дошли смо на Мостар. Угедајући Саву, иза мојих леђа, промилиле су се прве речи „МОРЕ! Овде ћемо се сви купати“. То су биле прве његове речи. О олујним временима у његовом новом граду.
Колону су слали за Косово, излази ка Београду су били блокирани. Ми смо се, безобразно и скоро прегазивши полицајца, искључили ка Сајму и кренули пут Петловог брда.
У наредним данима су пристизали сви. Ђедо наш, на једној нози, кренуо пешке, повезли га људи. Свекрва са једним ћебетом преко руке звони. Звоно се чује, долазе један по један, окупљамо се. Само још моје маме нема. Данима је нема. Ипак, преко ВЕРИТАСА сазнајемо да је заробљена.
Остала је наредна три месеца у заробљеништву после чега нам се придружила. Олујно невреме нас је разбацало на све стране али снага породице нас је поново окупила. Хвала Богу, живе и здраве.
И ево… 22 године…
Мислила сам од „Београд“ да пише „Живот“, али сада, након 22 године схватам и знам да је мој живот прекинут и да је остао у Крајини, тога августа 1995-те године.
Пожело си да напишем ово, а да ниси свестан колико је све ово тешко описати. Исто као и онда када си од Саве мислио да је море. Али као што сам морала да спакујем свој живот у кофере тако и ове редове морам исписати. Због тебе. И због твоје деце.
Да не заборавите никада!“
Хвала ти!
Текст и фотографија преузети са ФБ странице „Музеј жртава геноцида“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
“ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА, ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК ДА НАС ГРЕБЕ, НЕГ СТОЈАДИН ДА НАС Ј..Е”
Тако је певала Удружена опозиција у Србији уочи Другог св. рата.
Ради историјске истине ваља рећи да су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти инсталирали и учврстили колонијалнy управу у Београду уочи Другог св. рата преко извесних домаћих и туђинских окултних и идолатриских структура, које су усмеравали и контролисали на челу са енглеским лакејом кнезом Павлом Карађорђевићем, који „није био ни војник ни Србин“, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет у књизи коју је објавио под насловом “Hitler’s spy chief”, где стоји: “Paul was neither a soldier nor a Serb…” (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210).
Такође, између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), Павловог и Брозовог „експерта“ за „федералистичко уређење“, који је рођен Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. Завршио je Правни факултет у Београду и докторат наука у Паризу (1935) са тезом: Les rapports entre la notion d’etat et la notion des classes socials. Крајем 1935. године изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939. године 9
месеци. У Енглеској, поглавито у Лондону, радио је на упознавању енглеске политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А, нарочито, на испитивању шта се све у Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.
Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и у Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи. Ђорђевић је био присталица југословенског федерализма на аустроугарски, фабијански, интермариумски и коминтерновски начин.
Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.
Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам. Дошао је у додир 1939/40 године и са извесним фабијанско-коминтерновским бечко-берлинским марксистима баљезгарима тзв. „великим кадровима“ и „великим изабраницима“ великохрватске, србофобичне, колонијалне и рајетинске Комунистичке Партије Југославије, која је осакатила српски народ и лишила супстанце стварајући нове нације.
Такође, имајући на уму закулисни, подривачки и потпаљивачки рад фабијанског естаблишмента у Лондону, енглеског интелиџенс сервиса и Форињ офиса у којем су седели „најбољи експерти“ за федералистичко уређење у свету “ – “World federalist”, њихов утицај почео је да се осећа и на Балкану у извесним закулисним збивањима деветнаестог и двадесетог столећа. Посебно 1903. године када су Енглези створили Балкански комитет – “Balkan Committee”, чији је центар био у Лондону. По њиховом пројекту настала је „Млада Босна“, „Црна Рука“, „Бугарска Балканска Лига“ и „Млада Турска“ – “Young Turks” and as the “Young Ottomans”, која је основана у Паризу 1865/67 у склопу „Мацинијевог Европског Револуционарног Комитета“ – “Mazzinini’s European Revolutionary Committee”. Лидер „Младе Турске“ је био Emmanuel Carasso, који је био велики мајстор у македонској масонској ложи у Солуну „Македонија Ускрсла“ – “Macedonia Risorta”, која је била тесно повезана са „Великим Оријентом“ Италије и Француске, као и са „Сједињеном Великом Ложом“ у Лондону.
У тзв. „Балканском комитету“ који је основан 1903. године седели су људи који нам нису били пријатељи: „Prime Minister William Gladstone, Sir Edward Grey, Aubrey Herbert, Noel Buxton, James David Bourcher, Arthur Evans, R. W. Seton-Watson, Henry Wickham Steed, William Miller, Aubrey Herbert, Mark Sykes, Esme Howard, Propaganda chief John Buchan (Lord Tweedsmuir), James D. Bourchier, Correspondent for the London Time, M. Poncare, Combes, Delcasse, Briand, Viviani, Millerande, Miss Durham, Edward Boyle…“ ( Види: E. N. How the British Started World War I, U.S.A., 1999).
Додајмо овоме, да је проф. др Јован Ђорђевић, рокфелеровац био познат као левичар у структури колонијалног, предратног, монархистичког, београдског, рајетинског, интернационалистичког и масонско-комунистичког естаблишмента и као уставотворац у Брозовој послератној, трулој, робовласничкој, великохрватској, фабијанско-бундистичкој, интермариумској и коминтерновској београдизованој-јосипградизованој комунистичкој НАТО – Југославији и данашњој рајетинизованој и развратничкој Србији са извиканом фараонском могилом тзв. „кућом цвећа“ аустроугарског фелдвебела, буржоаског најамника, великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, где му се извесни „српски“ полтрони-идолатристи, комунисти-интернационалисти и данас клањају на срамоту јуначке Србије.
На крају да видимо шта о Брозовом великохрватском најамнику проф. Јовану Ђорђевићу каже Рад П. Рашанин и о срамном споразуму Цветковић-Мачек у значајној расправи која је објављена у „Американском Србобрану“ под насловом „Комунистичка Партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената“, где између осталог стоји:
„Ради се о томе да видимо какво је мишљење имао о споразуму Цветковић-Мачек и у вези са њим са делимичним решењем Хрватског питања и успоставом из њега проистекле и формиране Бановине Хрватске, један од главних владиних експерата и саветника који су на њему радили. Иначе комунистички сарадник, шпијун, дугогодишњеи симпатизер и заштитник, за време окупације њихов партијски радник, чланкописац и саветник. као строги илегалац у окупираном Београду др. Јован Ђорђевић, бивши предратни доцент београдског правног факултета, данас редовни професор истог и високи државни и партијски функционер, као што ћемо даље видети. Ово је важно утолико, што се кроз његово мишљење може скоро стопроцентно назрети и партијско мишљење по овоме најважнијем делу Националног питања Југославије, које и поред вечитог и празног истицања комунистичког братства и јединства доживљава баш у нашим садашњим данима своју најакутнију форму ( Да потсетимо на тзв. „Хрватско Пролеће“, Усташки покушај устанка у централној Босни 1973, Карађорђево и даље у вези са тим). Ђорђевић је у чију се детаљну биографију ми овога пута нећемо ближе упуштати, ухапшен августа месеца 1944 од стране српске Специјалне полиције у Београду ( радило се је о великој провали у комунистички техничко-пропагандни форум и апарат у Београду) као строги илегалац који је живео и скривао се пд лажним именима др. Марко Петровић и др. Зоран Јовановић на која је наравно имао и све могуће најсавршеније фалсификоване исправе. Под истрагом и у притвору код српске полиције остао је све до 3 октобра 1944. Тада је од стране исте на њен захтев пре него што је Специјална полиција пред предсојећом Совјетском најездом напустила Београд одведен у Бели Поток под Авалом и тамо предат Михаиловићевој Команди Београда. Тамо се је како смо касније у емиграцији од извесних преживелих функционера те команде приватно сазнали, позвао на неко строго поверљиво наређење и тајну шифру за ту Команду надлежне владе Сл. Јовановића из Лондона. Према овом наређењу он је од владе и њеног претседника лично пок. Сл. Јовановића одређен и наређено му је да одржава везу и сарадњу са КПЈ ( Како би према Ђорђевићевој изјави на сасалушању код српске полиције Јовановићева влада имала при партији свога поузданог човека и како приликом коначног решавања статуса и будуће судбине државе Југославије не би
пречани Србијанце надгласали и т. д. Ово су наводно били савети Сл, Јовановића његовом доценту, предратном ужем сараднику и пријатељу и некадашњем одличном ученику Ђорђевићу, када су се 1941 године последњи пут видели и још пре Јовановићевог напуштања земље опраштали). Било како било тек препредени, покварени и довитљиви Ђорђевић успео је да са овим убеди надлежне у команди Београда и да пре њиховог повлачења за Босну буде пуштен на слободу. Он се је
одмах по совјетско-партизанском заузећу Београда, убрзо после 20 октобра 1944 године, пријавио надлежним факторима и одлично уновчио своју дугогодишњу а у првом реду ратну сарадњу са партијом. А партији су тада приликом формирања и преузимања нове власти били и те како потребни стручњаци Ђорђевићевих – способности, кова и карактера. Убрзо је постао помоћник министра за Конституанту, скупштински и правни саветник, законописац и заједно са својим шефом и пријатељем Мошом Пијаде доносилац свих њихових првих правилника и уредаба. Специјално оних из домена организовања нове власти и државне администрације и управе, коју су они заводили. Касније је постао и председник Врховног Законодавног Савета Југославије, задржавајући стално своју катедру редовног професора Правног факултета, постаје и редовни члан њихове назови академије наука, дипломатски и правни саветник при многим међународним комисијама и делегацијама. При томе најревноснији уживалац свих материјалних и политичких привилегија у вези да овим и носилац највећих комунистичких одликовања, поред предратног Св. Саве III степена са којим га је заобилазећи надлежног министра просвете, на своју руку и своју одговпрност Драгиша Цветковић одликовао…
Конкректно у вези са питањем о споразуму Цветковић-Мачек, формирању Бановине хрватске и његовом личном мишљењу у вези са тим с обзиром да је он био поред пок. др. Михаила Илића и др. Ђорђа Тасића један о његових техничких и правних редактора изјавио је и својеручно написао следеће:
‘Познато је да је после т. зв. Споразума Цветковић Мачек парламент укинут и да је законодавна функција прешла на владу. Влада је постала законодавни орган. Крајем 1939 године и у првој половини 1940 године, док је ранија ситуација била стагнирала на западу, влада је намеравала да оствари обећање дато народу при доласку на власт кабинета Цветковић-Мачек и да изврши демократизацију земље. Отуда је она позвала као стручњаке државног права професоре: др. Михаила Илића, др. Ђорђа Тасића и мене и замолила нас да израдимо пројекте закона о демократизацији јавног живота. Ми смо израдили ове пројекте: Изборног Закона, Закона о штампи, Закона о удружењима и Закон о збору и договору.
Пројекат Изборног закона је претрпео знатне измене у Министарском Савету и то у недемократском смислу, односно по жељи сваке партије да своје идеје спроведе. Овај пројекат је објављен, и као што се зна, никада није постао закон у правом смислу, управо није се применио. Остали пројекти су остали у пројектима. Као стручњак за федерализам давао сам своје мишљење у замршеним и тешким споровима по питању уређења Бановине Хрватске и њених односа као федералне јединице, са државом односно централном владом у Београду.
Услед брзог и више политичког него уставно-правног формулисања основне уредбе о Бановини Хрватској као и услед недовољних познавања механизма и суштине федерације, а нарочито услед слабе и несигурне политичке базе споразума Цветковић-Мачек, сукоби и несугласице између Владе у Београду, управо њеног српског дела и Бановине у Загребу били су чести и сложени. Ми смо покушавали да у ову материју унесемо извесна правна правила и известан логични ред. Наравно оно што је политика кварила нису могли правници да поправе. У једном моменту услед недовршене структуре Федерације у Југославији и услед притиска српског јавног мњења, поверено нам је да израдимо и дефинитивно уобличавање државног преуређења. Ми смо израдили пројекат Словенске Јединице, и Српске Савезне Јединице. Српска Савезна Јединица, колико се сећам, имала се звати СРПСКЕ
ЗЕМЉЕ, и предвиђала је широке самоуправе за извесне области у оквиру оног дела Југославије који је остао издавајањем Хрватске и Словеначке у засебне бановине. Као што се зна тај пројекат је остао пројекат. Као што се види тенденција т. зв. политичког законодавства имала је бити демократска, обогаћена модерним тековинама законодавства овога времена у демократским земљама. Тежња Уредбе о дефинитивном преуређењу земље је била да се, према постављеним начелима у Уредби о Бановини Хрватској изведе коначно федерално уређење, задовољавајући при томе интересе српског народа и тежње за аутономијом. Све то у перспективи тадашњих могућности, установа, владајућих схватања и политичких оквира…” (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, “Американски Србобран”, 29. март 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.).
Имајући у виду, да је са срамним споразумом Цветковић- Мачек, који је направљен у аугусту 1939. године, преварен, осакаћен и угрожен део српског народа, који је препуштен новоформираној Бановини Хрватској и стављен под хрватску власт и доминацију, што најбоље одсликава овај цитат проф. др Мирка М. Косића, који је објављен у значајној расправи “Заблуде и замагљивања у нашој политици”, где између осталог, стоји:
„Они који 1918 године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941 године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било моћи имати не само председника владе којег не би хтео Загреб ( а Др. Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује једино – Гилету из Ниш…“) него да ли би владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др. Мачек и 1939 преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске (Види: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front, 2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство владаоца…“ (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“, год. I I, број 14, октобар 1953, San Fernando, California, U.S.A).
Што се тиче Уредбе о Бановини Хрватској нарочито је интересантна расправа Јована Пејина, коју је објавио под насловом „Српски отпор Мачековом сепаратизму 1940”, где дословно стоји:
„Уредба о Бановини Хрватској објављена је 29. августа 1939. у Службеним новинама Краљевине Југославије. Мачек је 29. августа дао изјаву у Хрватском сабору да питање територија није дато дефинитивно и да је остало отворено.
Да би постигао што већи успех у комадању Југославије одмах после потписивања споразума и објављивања указа 26. августа о образовању Бановине Хрватске, организације ХСС приступиле су растурању Соколског друштва у новоствореној бановини због његовог општејугословенског карактера, а затим је извршен притисак на српске организације које су једна за другом распуштане.
Растурање српских родољубивих организација био је први корак ка предстојећем прогон Срба. Чиновници, просветни радници и виђенији Срби били су изложени малтретирањима на радним местима, а почела су и малтретирања њихових породица.
Овај прогон бановинских власти који је спроводила ХСС окренуо се и ка Хрватима југословенске оријентације, што је довело до исељавања из Хрватске у правцу Београда и Србије из разлога личне сигурности и егзистенције…
Немачки подаци, у којима се анализирају тадашња збивања, забележили су сукобе између Срба и Хрвата и последице преношења државних послова из министарства у Београду
на бановинске органе, затим, око 1500 службеника, инжењера, трговачких и индустријскиј службеника, 800 наставника, све Срби, били су отпуштени из службе у Хрватској са забраном да се било чиме баве, што је изазвало незадовољство у Србији и међу Србима у Хрватској.
У овом малтретирању грађана, Мачекова Грађанска заштита одиграла је виду улогу. Поједини њени чланови, са или без вођа, слали су истакнутим Србима и Хрватима-Југословенима анонимна писма у којима им се прети смртном казном уколико не напусте Бановину. Убиства су била доказ да писма нису празна претња.
Бојкотоване су радње које су држали трговци Срби, као и производи из Србије. Поред тога, поједина гласила ХСС јавно су износила мишљења да је Бановина тек почетак остваривања хрватског народног програма.
Разне вести о намерама хаесесоваца према суседним територијама Босне и Херцеговине, Војводине и Црне Горе, а затим претња онима који сумњају у Бановину Хрватску и ХСС, узнемириле су Србе. Нарочито у крајевима где је уочи пада Хабсбуршке Монархије пружен снажан отпор властима и из чији средина је потекао велик број добровољаца у српској војсци у време ослободилачких ратова 1912-1918. Врхунац осећања несигурности за Србе био је када су проглашени за мањину у Хрватској.
Због тога су Срби у Книнској крајини приступили мерама да се заштите.
Први корак учинила је Српска православвна црква. Епархијски савјет епархије Далматинске 7. марта 1940. донео је резолуцију којом је подржао Светосавску посланицу епископа Иринеја „која је истински став народа Епархије далматинске“, а која се односи на будућност оног дела српског живља који се нашао у границама новостворене бановине. Посланица је истовремено значила и програм рад за будућност Срба у Далмацији.
Поред тога, епископ далматински Иринеј обратио се писмом др Федору Никићу, професору универзитета, у којем га моли да му се пошаље што већи број књига које је издало Министарство просвете поводом 550. годишњице Косовске битке. „Молим да што већи број примерака буде послат мени за овај грешни народ, чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво избацује из школа“.
Поред црквеним власти Далматинске епархије Српске православне цркве, сам народ је почео да се самоорганизује. Разлог овом самоорганизовању, после многих зборова у лето и јесен 1940. у Книну, Косову, Ђеврскама, Кистањама, Жегару, Грчком Исламу, Бенковцу и Жагровићу и организовања посебног тела „Комисија спаса Срба Сјеверне Далмације“, треба тражити у чињеници да су око 1400 наоружаних припадника ХСС-овске Сељачке заштите постали опасни по живот и сигурност појединаца, у првом реду Срба.
Свој рад Комисија је започела прикупљањем потписа са зах да се срез Книн и Бенковац прикључе Врбаској бановини. Захтев почиње:
Ми Срби Книна, општине Кинн, среза Книн, бивше Бановине приморске сад Хрватске желимо одвајање из Бановине Хрватске и присаједињење Бановини врбаској, односно Србији (Напонена: Докуменат су потписали између осталих Срба северне Далмације, Берић Ј. Бранко, Ненад С. Синобад, Јово Милинчић, Сава Ђ. Омчикус, Владан Ј. Берић, Петар Ј. Бјеговић, Анте Монти, Александар Јовић, Владимир Кусовац, Васо Маглов, Марко Мијаковац, Јован Миливојевић, Ђуро Пуповац, Владе Шибић, Рајко Синобад-Јанковић, Симо Чолаковић, Душан Ћурувија, Лука Д. Кабић, Миле С. Медаковић, Илија Маглов пок. Ђурђа, Миле Ожеговић, Андрија Убавић, Пава И. Петковић, Ђуро Костић, Милојко Бркић, Др. Тоде Новаковић, Др. Чедомил Новаковић, Симо Поповић, Проф. Перо Шегота, Јово Ђ. Војновић, Јандре Јелић, Душан Ј. Сунајко, Јово Сунајко пок Илије, Миле Ћурувија, Лука Н. Новаковић, Јово Марјановић, Раде Деспот, Ђуро Радуловић, Милош Пуповац, Ђуро Марић пок. Тодора, Стеван Маглов, Цимо Цвијетић, Ђуро Ожеговић, Миле Ожеговић пок. Стевана, Раде Радуловић п. Милутина, Милан Бједов, Милан Шолаја, Симо Радић, Душан Чеко, Марко Амановић, Јован Јарамаз Стеванов, Стево Рађеновић Милин, Јово Берић, Милан Гламочлија, Милан Бујатовић, Бранко Јелић, Богдан Бандић, Душан-Божо Петковић, Јандрија Букоровић пок. Јована Никола С. Растовић…
Докуменат се налази у Архиву Југославије/Србије у Београду, – п.п).
Затим следе потписи старешина породица. Захтев је рађен за свако насеље посебно. У срезу Книн укупно је потписало захтев 4537 старешина породица из 23 насеља и то: Книн 74, Отон 98, Оћестово 116, Жагровић 222, Радучић 103, Марковац 87, Рамљане 124, Орлић, Голубић 377, Звијеринац 71, Турић 75, Полача 254, Уздоље 212, Бишкупија 291, Ковачић 184, Книнско поље 81, Стрмица 363, Плавно 559, Пађене 175, Врбник 208, Риђане 100, Мокро Поље 456, и Радљевац 123.
Да би се добила права слика захтева и воље становништва Книнске крајине, потписе старешина породице треба помножити са броје чланова породица, а према попису становништва из 1931. он је износио 6,6. За присаједињење Врбаској бановини изјаснило се око 30.000 становника Книнске крајине (Види: Јован Пејин, Српски отпор Мачековом сепаратизм 1940, „Интервју“, бр. 242, Београд, 14. септембар 1990, стр. 24-26).
С обзиром да је проф. др Јован Ђорђевић, Рокфелеров стипендиста, Брозов великохрватски најамник био аутор „Организационог питања Комунистичке Партије Југославије“ на којем је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог светског рата, где између осталог стоји:
„Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…
На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…
Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“
„Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.
Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:
Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:
За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.
Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).
У овом контексту бисмо напоменули да се коминтерновски пројекат у односу на српски народ у потпуности поклапао са Maчековим, Павелићевим и Брозовим великохрватским, усташко-комунистичким, западноевропским и америчким пројектом што сведочи између осталог и србофобична Четврта конференција Комунистичке Партије Југославије, где дословно стоји:
„ПИСМА ЦК КПЈ ПОКРАЈИНСКИМ КОМИТЕТИМА ЗА ХРВАТСКУ И ДАЛМАЦИЈУ О УКЉУЧИВАНЈУ БАЊАЛУЧКЕ И НЕКИХ ДРУГИХ ПАРТИЈСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У КП ХРВАТСКЕ
5. фебруар 1935. „Драги другови! IV Конференција наше партије донијела је између осталих, веома важну одлуку о реорганизацији наше партије, односно оснивању комунистичких партија Хрватске и Словеније…
Питање разграничења. У КП Словеније ући ће организације на територију наставаном Словенцима у Југославији, тј. на територију данашњег ПК Словеније. У КП Хрватске ући ће све организације у Хрватској и Славонији, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације у Далмацији, укључивши Дубровник, и напокон Бањалука, Ливно, Дувно, десна обала Херцеговине искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине, насељене хрватским становништвом, које граничи са Далмацијом. Ако евентуално накнадно искрсне питање припадности којег мјеста односно организације у тим пограничним областима ЦК КПЈ ће донијети специјално рјешење о томе…“
(Види: Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 10, 1973; према: У. Даниловић, Сјећања, II, На партијском раду у Босни и Херцеговини, приредио: З. Антоние, Београд, 1987, 200—202).
Имајмо пак на уму, да смо крајем трагичног ХХ столећа навукли глев због тога што смо стали у одбану наших хуманих права, као Срби и људи, од белосветског талога, извесних представника западноевропсих и америчких империјалиста-тријалиста, који стоје иза злогласног програма тзв. „Светске Федералне Владе“ (“World Fereration” – “Democratic World Federalist” – “World Constitution ana Parlament Association”), чије се седиште налази у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама (Види: Democratic World Federalist, “Gallery of World Government Visionaries,” htt://www.dwfed.org/gallery… Paul McGuire
and Troy Anderson, The Babylon code, New York-Boston-Nashville, 2015, стр. 234-35).
Узгред бисмо цитирали Питера Jyстинова (Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника тзв. „Светског федералистичког покрета“ („He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који се јавно изјасно деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:
„Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“ (овде)
Још бисмо указали да је Јосип Броз тзв „Тито“, Павелићев агент од утицаја, укључио у „Светску Федералну Владу“ са седиштем у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама југословенске представнике др. Алексу (Алоша) Беблера и др. Лазара Мојсова (World Federal Government, United World Federalist, World Constitution and Parlament Assocation ) да би се уклопио у виталне интерсе западно-еврпских и америчких империјалиста-тријалиста , који су по цену атомског рата бранили границе Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије (Види: Olivia Marie O’Grady, The beast of the apocalypse, Benicia, California, 1959, стр. 397; Gary H. Kah, En route to global occupation – A high ranking Government Liaison exposes the secret agenda for world unification, Lafayette, Louisiana, 1992, стр. 189).
Odrastao je Srpski Djecak….
Sa Rijecima, Suzama, i Tugom Majke Svoje…
Ponijese Citav Zivot koji Znadose u Koferima….
I Nastavise Zivot u Zamjeni ZNANOG Zivota….
GOSPODE, KOJI SVE GLEDAS….
TESKA JE I DUGOVJECNA SRPSKA SUZA….
PRKOSNI SMO U SVOJOJ VJERi….
NOSIMO PONOSNO SVOJ KRST….
Pripao Nas je Najveci i Najtezi Dio….
Воли вас Србија, праштајте јој!
Дивна прича!
Сви прво да научимо породичну, па да се бавимо широм историјом!
Живио млади човјече и нека те Бог чува!
ХВАЛА теби и твојој мајки, што не дате, да се заборави!
Патња, муке и несрећа, која прати РОД НАШ, НИКАДА НЕ СМИЈЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ!
Због наше и будућности наших потомака, истина о страдању нашег рода,
НИКАДА НЕ СМИЈЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ!!!
Uh zalosti. Uvjek me rasplace sudbina Krajusnika.