Дјечак Ристо Радовић прије него што је постао Митрополит Амфилохије

Дође Ристо у школу, и учитељ, одмах с врата то опази, па му нареди да устане:
– Име и презиме?
– Ристо Радовић, други разред.
– Шта си научио за данас?
– Оче наш.
– То у школи нисмо радили, ајде испричај.
Ристо изрецитова: „Оче наш иже јеси на небесјех…”
– Где си то научио?
– У Манастиру, кад нас је отац водио на службу, да гледамо свеце и краљеве.
– А код куће, шта си научио?
– Код куће „Кад се жени српски цар Стјепане, надалеко запроси ђевојку…”
– Знаш ли читаву?
– Знам, ево да чујете.
– Ти пређи у трећи разред.
*
– Дјецо, из Министарства просвјете јавили су нам да Бога нема. Реците то својим укућанима, да знају, да поповима не вјерују. Нема више потребе да се иде у цркву. (…) Шта оћеш, Радовићу, шта ти није јасно?
– Моја мајка сваки дан каже: „Боже, помози!”
– Твоја мајка је сељанка, није ишла у школу и није имала гдје да научи да Бога нема.
Тада руку диже ученик Миодраг:
– Мој стриц ради у Удбу. Он каже да Бога нема, јер да га има Удба би га сигурно ухапсила.
Рисо сједе.
– Што си сјео, Ристо?
– Ја знам да Бога има, гледа ме, гледа све нас и смијеши се.
– Како гледа, одакле гледа, ко ти је рекао да гледа?
– Гледа, мило му је што нас гледа, кад Бог гледа он је весео.
– Није то из твоје главе, дијете. – намршти се учитељ и нареди му да му сјутра дође отац у школу.
*
– Мали је добар у свему, одлично учи пјесмице, зна земљопис, али запео Бога има па Бога има. Звао сам те да видимо што ћемо с њим. Одозго је стигла наредба да Бога нема. То је партија утврдила на научној основи и сад ја не могу да дозволим да ми један Ристо Радовић квари осталу дјецу.
– Друже учитељу, Бог никога није покварио па неће ни Риста ни друге ђаке. Нека он вјерује у шта вјерује. Дијете је искреније од партије.
– (…) Онда идите код калуђера, и ти и он.
– Ићи ћемо и код калуђера. Тамо смо сви крштени, и ти си тамо крштен него ти се слабо примило.
– Вријеђаш друже Ћиро, мислиш ако си Радовић да си најпаметнији и најјачи! Јеси ли му ти отац или нијеси?
– Ја сам му отац, и Господ му је Отац. Мога Риста испитуј из свих предмета, нека учи све као и други, али му Бога не дирај. Кад би бирао између мене и Господа, он би изабрао Господа.
– Онда он није за ову школу!
– Сам ће он ићи у школу за њега. Послушај ме: није Бог да о њему одлучујемо ти и ја.
– Одлучује партија!
– Партија је од јуче, а манастир има седам стотина година… Треба учити свега онолико колико то траје. Довиђења.

Драган Лакићевић, „Морача: земља река и манастир” у „Ђедо – шта нам је значио митрополит Амфилохије?”, 2020; 99 – 101.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: