„Ђекна још није умрла а ка’ ће не знамо“, или Како сам постао „народни непријатељ“

Пише Горан Киковић, историчар

Позната вам је југословенска телевизијска серија „Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо“, снимљена у продукцији Радио-телевизије Титоград, 1988. г., режисера Живка Николића и сценариста Живка Николића и Миодрага Караџића. Серија има 12 епизода у трајању од по 55 минута. Радња је смјештена у црногорском селу у околини Шавника, у којем се прати живот једне породице у кући и у сеоском окружењу. Од самог почетка серија стиче култни статус у свим републикама тадашње СФРЈ, јер су јој незаборавни утисак својим непоновљивим креацијама дали глумци: Драго Маловић – Радосав, Љиљана Контић – Љепосава, Вељко Мандић – Миладин, Љиљана Крстић – Јока, Аријана Чулина – Милијана, Весна Пећанац – Јека, Зеф Дедивановић – Јоксим, Боро Беговић – Петко.

Зашто вас на ово подсјећам? Да бих вам илустровао „црно на бијело“ како је ова бриљантна умјетничка антиципација не само „ухваћени тренутак“ у историјској хронологији Црне Горе, већ ће још дуго бити парадигма живота у њој, упркос цивилизацијском напретку који се мјери монтенегринским уласком међу најпрогресивније народе свијета, како власт једаманице хвали и види своју државу.

Да је то тако свједочи овај детаљ, чланак из „Побједе“ од 17. јануара 2017. године, у којој фотографијом „разоткривају“ моје присуство коментаром да „има један народни непријатељ, који се фотографише са ‘терористом’ Богићевићем“. Рече Јоксим, приликом повратка са Конгреса: „Чуће се, чуће се, биће сјутра у новине“! И би, али у новинама – билтену Агенције за националну безбједност, пандану некадашње УДБЕ.

У једанаестој епизоди ове серије, која носи наслов „Народни непријатељ“, говор држи Јоксим, па у својој „бесједи“ истиче улогу „Партије“ и критикује „мрачне снаге“ односно „непријатеље“ односно „поражене снаге“ и остале „елементе“ и „милитантне групе“. Подсјетио је да непријатељ не мирује и да је лоциран. „Ја ћу му овдје отворено рећи име“, истиче између осталог Јоксим. Све то слуша Радосав, будућа жртва и „народни непријатељ“. И сагласи се да све зна, но само би још да зна име тог „народног непријатеља“ и сâм себе пита: „Има ли непријатеља, забога? Каки је ови народ који нема непријатеља? Има, има, ја ћу га створит…“

Тако ти је то у Црној Гори, а последњих година голим оком видљиво, да власт свакога, ко слободно мисли, прогласи за „народног непријатеља“ па што не би и мене, кад сам увијек и на сваком мјесту јасно и недвосмислено исказивао свој став. Ишао сам и ићи ћу увијек тамо, гдје ја мислим да треба да идем и мислићу слободно, без обзира што ме маркираше за непријатеља. Јоксим за „народног непријатеља“ прогласи невиног Радосава, а мене црногорска „Побједа“ прогласи за „народног непријатеља“, јер сам се фотографисао са „терористом“ Предрагом Богићевићем, који је прошле године долазио у Горње Заостро код Берана, као човјек, ни крив ни дужан. Радосав саопштава мајци Јоки и жени Љепосави, да му је Јоксим причао да „има неки народни непријатељ“.

У овој епизоди се, баш као и у оптужби „Побједе“, ствара неки „народни непријатељ“. У дијалогу између мајке Јоке и Радосава у „Ђекни“ истиче се да је Радосав „крив“ зато што је „мислио“. Како је недопуштено мислити слободно, посебно ако није у сагласју са званичном режимском религијом, саобразно је бити окривљен и за слободно мишљење.

У Црној Гори, данас, зна се ко мисли умјесто народа. Његов предсједник државе је, након три године тешке контемплације, устврдио како народ није зрео да се бави референдумским питањима, а и није то народни посао. Треба сачувати здравље нацији, посебно духовно, па изабрани представници народа преузимају на себе тај големи терет, да не би ризиковали у народу појаву куге или које друге заразне болести, која им може заокупити памет и главу им испоручит на пањ. Забрањено је зато слободно мислити и говорити, слободно се окупљати у „слободним српским планинама“ као што је Горње Заосторо код Берана, гдје се сваке године одржава „народни сабор“ на којем може свако слободан да дође па и „жбири и шпијуни“ под „маском четничких војвода“, какав је несрећни Паја Велимировић, који је тада био у Заостру и који је дочекан онако како у овијем крајевима дочекују и знанца и незванца. Криви смо што је код нас дошао „по задатку“ (а како друкчије?) па власт текстом на насловној страни даје „доказ“ in flagranti да смо „народни непријатељи“. Кâ и мнозина што је, ни кривих ни дужних, који само “мисле“ кâ им Радосав у серији.

Ај’ сад, послије овога, мисли, ако ти бастâ! Ај’ се сликај, мајчин сине, било с ким! Знаш ли да наредне године мош бит „терориста“, јад те нашао кâ што ће те?! Утуви: „Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: