Ђорђевић: Поново сам се родио

И кад не погађа победничке тројке уз звук сирене Александар Ђорђевић вуче кључне потезе на путу ка медаљи. Сребро на Свјетском шампионату у Мадриду, које је освојио као селектор, донијело је више радости љубитељима спорта у нашој земљи него, рецимо, његов кош против Хрвата на „Евробаскету 1997” у Барселони.

Само двојица су прије њега успјела да стигну до свјетског финала и као играчи и као тренери: Сергеј Белов (СССР/Русија) и Жељко Обрадовић (Југославија/Србија).

Послије блиставе играчке каријере, изграђене прјие свега на партијама у репрезентацији, многи су сумњали да такав успјех може да понови као селектор. Довољно је само погледати све оне изјаве стручњака и бивших кошаркаша протеклих мјесеци. Уз његово име као огроман минус уписивали су: неискуство! Он их је демантовао на првом кораку.

Престао је да игра кошарку прије девет година и од тада је до децембра 2013. чекао позив да буде селектор. И дочекао га је од свог саиграча Дејана Бодироге, данас потпредсједника Кошаркашког савеза Србије. Могло је да се чује у спортским круговима да је то њихов заједнички ризик. Али, они су вјеровали један у другог, у своје сараднике и данас уживају у заједничком успеху. Наша репрезентација се послије 12 година вратила са свјетског шампионата са медаљом. Испред нас је само Америка.

Утисак је да се иза овог за многе неочекиваног успеха крије ваша добра комуникација са играчима који истичу да сте велики „мотиватор”?

Мотивација је обострана и зависи од повјерење, јер да бисте некога мотивисали мора да вам вјерује. Од првог дана припрема имао сам свакодневне разговоре са играчима, групне или један на један, много емоција је изашло из мене, много енергије. Мојим сарадницима припадају огромне заслуге за овај успех. Покушавао сам да им пренесем нешто у шта заиста верујем: да имају моћ само као тим. Стално сам им говорио: „Играјмо свим срцем и покажимо колико вриједимо на терену”. Терен је једино мјерило.

Играчи не крију да уживају у вашим говорима на тренинзима и пред важне битке и да их то „подиже”. Шта сте им рекли кад сте се први пут окупили, у тренутку кад је сумња у могућности овог тима била највећа?

Прва порука била је да су у мисији повратка кошаркашког сјаја Србији. Да сваком својом ријечју и поступком морају да доприносе приближавању том циљу. Рекао сам им да наша мисија није медаља, већ да кошарка у Србији добије вриједност коју су јој неки одузели, а да они нису ти који су допринели да паднемо тако ниско. Да се склони маса негативности из српске кошарке, све оно што је вуче у амбис. Рекао сам им: „Само то тражим од вас, то не смијете да сметнете с ума ни у побједама ни у поразима”.

Изгледало је да заиста верујете да је могуће чудо у финалу против Америке?

Увијек вјерујем у оно што радим, у људе с којима радим. На дан финала рекао сам играчима: „Играмо за злато, мене сребро не занима. Не палим вас часна ријеч, стварно мислим да данас нико није непобједив”. Нијесмо успели сада, али ако наставимо овако да радимо ко зна шта ће бити следећег пута…

Делује да сте веома блиски са играчима, али и да сте оштри према њима?

Играчи су од првог дана прихватили један од мојих савјета: „Кад се зезамо, зезамо се, а кад радимо, радимо… Некима сам рекао да умем и боље да се зезам од њих и да радим више од њих, али све у своје вријеме. Ушли смо искрено у овај однос, они су препознали моју енергију, спремност да се бавим њима, и тимски и понаособ.

Приписује вам се да је Милош Теодосић процветао код вас, ушао је и у прву петорку шампионата?

Теодосић јесте лидер овог тима, од њега сам тражио још првог дана припрема да буде мотиватор и критичар саиграча. Рекао сам му: „Твоја похвала њима значи десет пута више него моја, а и твоја критика има већи ефекат”. Мало смо причали, јер Тео зна све о кошарци, велики је мајстор игре, али смо дотицали неке друге теме око односа у тиму и стварања тимског духа. Посветио сам му доста пажње, а он је то вратио десетоструко. Најжалије ми је што двије недеље није могао да стане на ногу, јер у супротном би био најспремнији и најбољи играч на шампионату. Рекао сам му да га видим као „ем-ви-пија”. Сви су причали да је танак у одбрани, чак и неки играчи, али их је он демантовао.

По уговору Светске кошаркашке федерације и НБА играчи из НБА имају посебан третман (није им дозвољено да за вријеме лета учествују у акцијама репрезентације дуже од пет недеља, што укључује утакмице, припреме, путовања…) због чега сте у старту морали да се борите за Мирослава Радуљицу. По општем мишљењу, он је играч који је највише напредовао на овом шампионату.

Био је ван форме кад се појавио. Али, он је НБА играч, постоји разлог зашто је у тој лиги. Бодирога је инсистирао да Радуљица буде дио овог пројекта, стао је из све снаге иза њега. Дошао је на припреме у неком свом фазону, кад се није знало да ли може да тренира или не због прописа НБА. Два дана и две ноћи сам разговарао са генералним менаџером Милвокија, увјеравао људе из тог клуба да је Радуљици управо потребан тренинг, да је то добро за њих, али они су се држали „правила 35 дана”. Радуљица ми је рекао: „Не могу да тренирам због блокаде НБА”, био је ту и његов менаџер. А ја сам на то казао: „Има да идеш с нама на припреме, а ја ћу да нађем начин да тренираш”. И онда је из Америке стигло писмо Милвокија: Нашем играчу се дозвољава да уђе у систем тренинга. Што је одлука да може да тренира с нама. Одмах сам казао нашем тим-менаџеру Неши Илићу да пренесе Радуљици садржину писма. Одлазим на тренинг и видим да је Радуљица први стигао, гледа ме са смешком и оверавамо рукама.

Послије побједа против Бразила и Француске пустили сте и неку сузу?

Сузе су само за репрезентацију. Кад сам у њој сваки успех и сваки пораз имају посебну тежину. Ниједан клуб не може да измами такве емоције

Изгледа као да опет проживљавате спортску бајку која је непоновљива?

Може да се каже да сам се поново родио. Спортистима који се не потврђују кроз резултате увек нешто фали. Више нијесам играч, али имам исти приступ као тренер. Ето, први дан послије Америке већ размишљам како ће да изгледа први дан окупљања за Европско првенство следеће године. Сви једва чекамо да опет будемо заједно. Бићемо сигурно јачи него сада.

Како даље, шта учинити да наша кошарка остане на овим висинама?

Овај замајац треба искористити, треба потврђивати овај успјех. Вратили смо сјај нашој кошарци, а многи ће имати користи од тога, чак и неки који то не заслужују… Смета ми и то што у „Ћиру” нико није желео да уђе, а сад би сви да се угурају у брзи воз.

Стиче се утисак да наредног лета нећете имати проблема са одзивом играча?

Рекао сам играчима да ме не занимају посредници да бих комуницирао с њима. Желим само директан однос. Драго ми је да су се послије финала јавили Мицић, Дангубић, Лучић и Недовић и што знају да су у неку руку део нашег тима. Као што сам рекао док смо били у Гранади, кад многи нијесу вјеровали, да ће овај тим тек да побјеђује, тако и сада кажем да вјерују у нас.

Да ли је било тешких разговора са играчима за време припрема?

Могу да кажем да је било и похвала и критика. Затражио сам од играча само да ме слиједе и казао им да ћу на крају за све лоше ја бити крив. Догађало се да повисим тон, али за два месеца никога нисам опсовао.

Неки страствени љубитељи кошарке, међу њима и неки бивши репрезентативци, изјављују протеклих дана да је „кошарка доказала да је нешто посебно за Србију”?

Могу само да кажем да је кошарка била покретач културе и спорта код нас, јер су је водили културни, одважни и способни људи. И убијеђен сам да ће то опет бити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: