Ђукановић стао на страну НАТО-а против Русије
1 min read 
Црногорски премијер Мило Ђукановић казао је данас да подржава политику ЕУ и НАТО, упркос вишевјековним међудржавним односима Црне Горе и Русије.
„Желим да кажем да је наша недвосмислена одлука да желимо да будемо дио ЕУ и НАТО-а и о томе смо у раној фази упознали све наше партнере, па тако и Русију. То подразумијева партнерске обавезе“, рекао је Ђукановић након разговора са генералним секретаром НАТО Андерс Фог Расмусеном.
Ђукановић је додао да се залаже и за обнову дијалога на релацији НАТО, ЕУ с једне стране и Русија с друге.
Он је казао и да истраживање јавног мњења показује да 46 одсто грађана Црне Горе подржава улазак у НАТО.
Расмесен казао је да НАТО види Црну Гору у свом окриљу.
„Видимо будућност Црне Горе у евроатланској породици и одлучни смо да јој помогнемо да тамо стигне“, поручио је он.
Расмусен је казао да понашање Русије неће имати утицаја на проширење Алијансе, те да НАТО врата остају отворена.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вид Маливук,
Невесиње
ХЕЛЕНИ СУ БАШ СЛОВЕНСКИ ПРЕЦИ
Моје гусле, моје чаробнице,
Сада ћете гудит’ о витезу,
О витезу каквог данас нема,
Нема таквог под капом небеском.
А тај витез зналац је Божији,
Часно збори, часно књиге пише.
Вредну злата једну је напис’о – .
Нико злата не би прикупио,
Да би мог’о књигу отплатити –
То је књига о древном словенству!
Моје гусле, моје чаробнице,
Прије свега, да се витез знаде.
То је један Италијан часни,
Ђанкарло је име рођено му,
А презиме јсте Томецоли –
Томецоли јоште Тицијано,
Две су речи тога презимена,
Тако му се и ђедови зваше.
Часни витез живи у Минхену,
У Минхену у земљи Немачкој.
Запосли га једна установа,
Установа Европске уније,
Да се бави културном баштином,
А баштином европских народа.
Као такав стиже у Русију,
А до дивног града Петрограда.
То је било у недавно време,
А године двехиљадеосме.
Академик руски га је позв’о,
Академик чувени Валериј,
Чудинов му баш презиме јесте.
Чудинов је позв’о још стотину,
Још стотину најумнијих глава,
А оне су из целога света.
Скупили се у предивној згради,
А у згради руској академској.
Тема беше словенска писменост,
А писменост пре Светог’ Ћирила,
За кога се грех науке веже,
Јер германски научници давно,
Измислише да Словени нису,
Нису знали ни читат’ ни писат’,
Па Ћирило том их научио,
Научио столећа деветог’,
А деветог, нашег Средњег века.
Такве лажи витез не слушаше,
Не слуша их племенит’ Ђанкарло,
Нег’ устаде на ноге лагане,
Те прочита што је изучио,
Изучио о Словеним’ старим,
Који беху умни и писмени
Те писаше прије Нове ере,
Три тисуће до Исуса Христа.
Он описа Ахејску државу
И чувену ахејску културу,
Која ниче на острву Криту.
Ђанкарло је ‘вако беседио:
„Свугде, свугде, у целоме свету,
Професори баш у школи свакој,
А такође и на факултетим’,
Уче младе да Ахејци јесу,
Јесу каже стари преци Грка,
Те да јесу рат водили тешки,
Водили га против Тројанаца,
А то беше у трин’стом веку,
У тринестом прије Нове ере“.
Тад одахну наш дични Ђанкарло,
Марамицом обрис’о је лице,
А сви скупа чудно га гледају,
Те не могу вероват’ у речи,
А у речи стручњака културе,
Баш стручњака Европске уније.
Тад Ђанкарло беседу настави:
„Знате л’ драги сви присутни овде,
Да на Криту стигоше лађама,
А стигоше становници Хелма,
А Хелм јесте баш данашњи Балкан.
На Хелму су живели Словени.
Ти Словени зваху се Ахејци,
Јер државу на острву Криту,
Прозвали су државом Ахејском.
И да знате драги и присутни,
Све што нађох тамо записано,
Писано је језиком словенским –
Све што нађох на камену тврдом,
На оружју и накиту женском,
Све што нађох на посуђу старом,
А у то сам посве и сигуран,
У читању мени је помог’о,
Помого ми Павел Серафимов,
Мој сарадник из земље Бугарске,
Који збори језике Словена“.
Професори сви се запањише,
Јер буде ли ово све истина,
Онда мора учит’ се наново,
А наново историја света.
Тако мисле потпуно збуњени,
А Ђанкарло опет пробеседи:
„И да знате сарадници моји,
Тамо нема записа латинских,
Нема грчких, нема ни јеврејских,
Нит’ записа језика персијског,
Ни језика народа арапског.
Све писано језиком Словена,
А такви су сви записи стари,
Сви од Кине до нашег Лондона,
А наука непоштено данас,
Све убраја у културу грчку,
А Грци су тек на Балкан дошли,
Дошли касно у столећу осмом,
А у осмом пре Исуса Христа“.
Професори опет запањени,
Али брзо тргну их Ђанкарло,
Те прозбори последњи закључак:
„Сви мислимо да хеленско племе,
Које јесте са острва Крита,
Да је оно грчко племе било –
За нуку Грци су Хелени.
Нису, нису, учесници скупа,
Хелени су, како сам и рек’о,
Једно важно баш словенско плоеме,
Са осталим стигло је до Крита,
А стигло је са Балкана нашег.
И да знате, тако су се звали,
Јер заставу имали су своју
И на њојзи слику од јелена,
Од рогатог и дивљег јелена,
Који јесте шуме напунио,
Напунио шуме на Балкану!“
Кад Ђанкарло заврши беседу,
Председник је узео микрофон,
Те је позв’о професоре редом,
Да искажу шта мисле о овом –
Да Хелени нису преци Грка.
Све је мирно нико се не јави,
А наш витез честити Ђанкарло,
Мирно седе на столицу своју.
Гусле моје, моје чаробнице,
Кад сам срео ја гуслара старог,
А срео га у свом Невесињу,
Па сам њега питао о овом –
Да л’ је чуо за Хелене икад,
Да су били српски преци стари.
Гуслар мени ‘вако одговори,
„Ја ти не знам шта ти ‘Хелен’ значи,
Али знадем шта је јелен шумски,
О којем је мој ми деда прич’о,
Прич’о ми је да су Херцеговци,
Кад дигоше буну противтурску,
На заставам’ имали јелена,
И са њоме јунаци су били,
Те у Турке лако јуришали“.
Гусле моје, моје чаробнице,
Надајмо се да ће државници,
Државници словенских земаља,
Прогласити Ђанкарла витеза,
Прогласит’ га првим научником,
Научником историје светске,
Као што је и научник Тесла,
Био први техничке науке!.
Невесиње, 22. јул 7525 (2017)
Вид Маливук
Невесње
О СЛОВЕНИ, САД СЕ ОСВЕСТИТЕ
О Словени, сад се освестите,
Сад кад гусле, знане чаробнице,
Својим звуком истину испрате,
Те ће разум вама пробудити,
Па ћете им и захвални бити,
А захвални докле Сунце сија.
Послушајте шта ће рећи оне,
Баш корисно свим’ Словеним’ скупа,
Од Камчатке и Сибира хладног,
Преко Москве, Петрограда царског,
Те Кијева и Варшаве пољске,
Преко Прага, а и Братиславе,
Све до Минска града белоруског,
До Љубљане, Загреба хрватског,
Онда тамо и до Сарајева,
Те великог града Београда,
А на југу до вардарског Скопља,
Те Софије столице Бугара,
И каменог града Подгорице,
А ти звуци са гусала наших,
Нека стигну у земљу Немачку,
Где нам живе Срби Лужичани.
Све Словене гусле ће споменут’,
Који јесу рода истоветног,
Да им кажу да грех тешки носе,
А тим грехом ранили су себе,
А рана је тешка и дубока,
Уз остало, памет им омела,
А на очи маглу доперјала,
Те не виде завере сотонске,
Уперене против свих Словена –
Због завера умно поклекнули,
Те почели претке подцењиват’ –
И звати их дивљим, неписменим,
Неписменим до Средњега века!
А то су им лажно написали,
Написали злочести Германи,
Потврдили јоште и Романи,
А то беше сотонска подвала,
Да Словени буду убеђени,
Убеђени да им преци беше,
А да беше без умнога знања,
Те да нису ни писати знали,
Да су били руље подивљале,
Те границе римске нападали,
И кочили развој човечанства.
А Германи и с њима Романи,
Вероваше да ће им успети,
Да Словени буду снисходљиви,
Да сматрају себе и ништавним,
Те да жуде послушат’ сотоне,
Јер ће мислит’ да су на Западу,
На Западу копна европскога
Све народи знања великога
И културе коју Словен нема!
Хеј Словени, јадна ли вам мајка,
Јер сотоне циљ су постигнуле,
Те ви сада у књигама својим
Уписасте понајвеће лажи –
Да Словени немају културу,
Пошто ништа ни писали нису,
Ни у древно, ни античко време,
А богами ни у веку Средњем,
Вероваше што сотона тврди,
Да се Словен писму посветио,
Посветио у деветом веку,
Кад га томе браћа научише,
Научише Метод и Ћирило!
О Словени кукала вам мајка,
Сад да знате истину о себи,
Па питајте све словенске вође –
Државнике словенских земаља,
И њихове научнике клете,
Што се никад они не огласе –
Ове лажи никад не спомињу,
Нег’ о њима све школарце уче –
Уче, уче лажима великим,
Да су преци свих Словена били
Били само дивљи, некултурни.
Ој Словени, Бож’ја воља стиже,
Те су многи међ’ Србима нашим,
А, такође, и Словени други,
Сами стали лажи одбациват’,
Те о томе писати и књиге.
Тако они наске упознаше,
Да ђедови свих Словена јесу,
Јесу прва слова написали,
Те људима поделили даре,
Све их скупа писму научили –
У Европи, великој Азији,
Те Африци и тој Америци,
Подучили слову и народе,
У далекој земљи Аустралској.
А та слова старијех Словена
Пронашли су наши витезови,
Све јунаци к’о Обилић Милош,
А пронашли у Лепенском Виру,
Па у Винчи и местима другим,
А још много културних записа,
Пронашли су у Италској земљи.
И записи из те Италије,
На словенском језику су старом,
Сваки запис писали су Срби –
Како су се некад звали скупа,
Скупа звали сви словенски преци.
Ти записи нису на енглеском,
Нису они на језику Немац’,
Нит’ језику Шпанац’, Португалац’,
Нит’ језику велике Француске,
Јер су, браћо, њихови језици,
Сви настали од дван’естог’ века,
Од дван’естог’, па до деветн’естог.
А записи нису ни латински,
Јер латински касно се родио,
Прије Христа – тек у шестом веку.
Ни на грчком написани нису,
Јер тај језик почео се градит’,
Баш почео тек у осмом веку,
Осмом веку пре Исуса Христа.
А све ово записа људина,
А људина земље Италије,
Имена је лепога – Ђанкарло,
Презиме му јете Томацоли.
Томацоли ‘вако је запис’о,
„Све што текста у Европи има,
А тог текста другог миленија,
Миленија прије Нове ере,
Написан је језиком Словена“.
Честита је и госпођа једна,
Родом јесте из земље Индије,
А унука песника Тагоре,
Име њојзи Алокананда је,
А презиме пократко је – Митер.
Она јесте и докторат стекла,
Стекла га је у земљи Србији,
А у нашем лепом Београду.
И тиме је сазнала и чуда,
Те видела песме из Индије,
Што се зову „Ргведама“ оне,
А писане пре година много –
Две хиљаде прије Нове ере,
Да су оне чисто написане,
На словенском старинском језику,
А тај језик европски Германи,
И Германи и с њима Романи –
Назвали га несловенским они,
Те су рекли да је језик САНСКРИТ,
Да то језик јесте аријевски,
А још једну неистину пишу,
Те потпуно погрешно наводе –
Да Германи јесу Аријевци!
Нису нису, него су Словени,
Тако нам је Индускиња рекла
И о томе књигу написала.
Ој Словени, слушали сте гусле,
Оне гуде истину и правду,
Те се надам да их сад цените
И да ћете своје државнике,
И несрећне своје учењаке,
Нагонити да истину пишу –
Да нам преци нису примитивци,
Него творци прве писмености,
Којом јесу темељ ударили,
Ударили баш култури света.
Ви Словени јесте им потомци,
А потомци тих предак’ божанских,
Те се тиме увек поносите
И цените ове гусле наше,
Гусле наше – знане чаробнице!
………………..
Невесиње, 19. јул 7525 (2017)
Вид Маливук
Н е в е с и њ е
МИЛО ПРОТИВ РОДА И РУСИЈЕ
Закукала Вила Равијојла –
Гласом болним на гори Ловћену!
Сузе јој се разлиле по лицу,
А дугу је косу до појаса,
Сву расплела, јер је жалост мучи!
Тешко јој је због српскога рода,
Мука на њег’ смртно усмерена,
Усмерена са свакоје стране,
А ту муку Мило распламсава,
Тај несрећни Ђукановић Мило,
Који седи на владарском трону,
А на трону усред Подгорице,
Подгорице српске престонице.
Он је Србин Српство не признаје,
Одриче се својих прађедова,
Чије сабље одсекле би главу,
Сваком оном ко издаје Српство.
А издаје Мило се не стиди,
Нег’ помаже српске душманине.
Кад Амери, Немци и Французи,
И Енглези безбожници први,
А са њима други Европљани,
Европљани са западне стране
А и Турци удружени с њима,
Крволочну послали су војску,
У хиљаду деветој стотини
Деведесет деветој години –
Против малих српскијех земаља,
Против славне Моравске Србије
И витешке земље Црнoгорац’,
То злочинство Мило подржава,
Против свога српскога народа.
То показа када су душмани,
С војском ушли на Косово равно,
А Срби им то су дозволили,
Јер пред Богом душманин се клео,
Да ће Запад с војском на Косову,
Сачувати Србе од Шиптара
И Шиптаре одмах разоружат’.
Такву реч је Запад погазио,
Злочинце је шиптарске подрж’о
И Косово српско окупир’о,
Те јавио целом свету одмах,
Да Косово у Србији није,
Да на њему српских цркви нема,
Нег’ култура да је сва шиптарска.
Такав злочин над народом српским,
Подржава Мило Ђукановић.
Он признаје ропство над Србима
Окупатор њему омилио,
Па позива шиптарске злочинце,
Да изграде шиптарску државу,
Да је граде на Косову српском,
На којем су шиптарски злочинци
Порушили српске свете цркве
И уз цркве свете манастире,
Каквих нема у земљи Немачкој,
Каквих нема на енглеској Темзи,
Каквих нема на француској Сени,
Каквих нема у папином Риму,
Јер храмови српски на Косову,
Грађени су у столећим’ првим,
А у првим по рођењу Христа,
Кад је Запад био у паганству
И далеко од хришћанске вере.
Мило тражи шиптарску државу,
А државу на Косову српском,
Где злочинци вођени Тачијем,
А злочинци рода шиптарскога,
Живе Србе секли на комаде,
Вадили им срца и бубреге,
Да срцима и бубрезим’ српским,
Болеснике лече на Западу –
Да им српска срца уграђују,
Уграђују у болесне груди.
Е таквим је Мило обећао,
Баш послати своје дипломате,
Да признају Тачија злочинца.
Дипломати српске Подгорице
Баш ће предат’ том Тачију писмо,
А у писму стојаће порука,
Да Косово српско више није.
Уз све ово Мило Ђукановић
Подржава злочине Запада.
А и онај кад се кољу деца,
Српска деца славне Црне Горе.
Запамтите докле сунце сија,
Када Запад Србе нападнуо
У хиљаду деветој стотини
Деведесет деветој години –
Над Мурином кршне Црне Горе,
Немачке се бомбе устремише,
На цивилно српско становништво,
Међу многим бомба је разнела,
А разнело малог Мирослава,
Дете драго куће Кнежевића.
Око тога Милови главари,
А главари без памети своје,
Не кривише државу Немачку,
Што јој војска уби Мирослава,
Него криве српске државнике,
Што сеђаше у Беломе Граду –
Што Косово сами нису дали,
Нису дали душману шиптарском,
Па су Немци зато убијали,
Убијали децу црногорску.
Ту се Мило и његове слуге,
Огрешише пред Господом Богом,
Прећуташе злочине Запада,
Од којих су Срби умирали,
Умирали у великом броју.
Од тог дана кад су Западњаци
Нападали сваку земљу српску,
А од Тисе и Дунава силна,
Па до српског Јадранскога мора.
А тада су осамдесет дана,
Све тровали по земљама српским,
Летилице бацале су отров,
Такав отров нема у Ђавала.
Њим се трује и ваздух и трава,
А и нежне биљке у њивама,
Па и сваки извор воде питке,
Њим се трује киша и мећава,
А и дашак сваког лаког ветра.
Од тог Срби умиру масовно,
На годину десет хиљад душа.
Ти зликовци то нам учинише,
А зликовци са западне стране,
Што столица њима је у Брислу –
И у Брислу и у Вашингтону.
А Мило се поданички јави,
Те обећа да их тужит’ неће,
Нити тражит’ да исплате штету,
Којом многе Србе покопаше,
Ил’ за веке тешко разболеше.
Неће тражит’ да се штета плати,
Што душмани све су разорили,
Порушили школе и болнице,
Уз болнице и храмове свете,
На Косову стотину тридесет.
Порушили пруге и мостове,
Порушили највеће фабрике
И станове, а и куће српске,
Од севера па до крајњег југа.
Е таквим се Мило испоклања,
Те им помоћ свакојаку нуди.
Нуди Мило српску војску њима,
Која ће се ставит’ под команду,
Под команду швапских генерла,
Који ништа друго не спремају,
Нег’ да јурну опет на Русију,
Да Русији Сибир отимају,
Да се тамо злата напљачкају,
А и злата, а и дијаманат’
И великих нафтиних токова,
И још већих извора са гасом.
Ао Мило, зар си тако грешан?
Зар не памтиш речи Његошеве,
Кад је српском роду поручио,
Да су Руси браћа нам старија,
Да се братац поштовати мора,
Јер тај братац Србе је спасав’о!
Спасавао од турскога ножа.
А Србе су Руси заштитили,
Да их Немци претходних столећа
Не претворе у народе друге,
Православну веру не угасе,
Да им српско име не избришу,
Да им српски језик не уклоне –
На којем су песме написане,
А јуначке песме из прошлости,
Кад су Срби витезови били,
Кад су Срби писмо изумели
И из Винче писмо одаслали,
Одаслали свакоме народу,
А на свакој тој земљиној шари,
Од Лондона до Мелбурна града,
До Мелбурна земље аустралске.
А ти Мило данас желиш чинит’
Зло чинити и Србима својим,
А чинити и браћи Русима,
Желиш српско име избрисати,
Желиш српски језик уклонити,
Српске цркве ти затвараш редом,
А монахе српске и прогониш,
Те немачку политику водиш
И немачку и римскога папе,
Који давно кренуше на Србе,
Да истребе Србе на Блакану,
Те их клали у два светска рата,
А у томе двадесетом веку.
Зато кука Вила Равијојла –
Гласом болним на гори Ловћену!
Сузе јој се разлиле по лицу,
А дугу је косу до појаса,
Сву расплела, јер је жалост мучи!
Тешко јој је због српскога рода,
Мука на њег’ смртно усмерена,
Усмерена са свакоје стране,
А ту муку Мило распламсава,
Тај несрећни Ђукановић Мило,
Који седи на владарском трону,
А на трону усред Подгорице,
Подгорице српске престонице.
Он је Србин Српство не признаје,
Одриче се својих прађедова,
Чије сабље одсекле би главу,
Сваком оном ко издаје Српство.
А издаје Мило се не стиди,
Нег’ помаже српске душманине.
Зато Вила гласно подвикнула
И преклиње Србе свеукпно –
Да на трону промену владара,
А на трону усред Подгорице,
Подгорице српске престонице –
Да бирају часнога владара,
Који Српство хоће поштовати,
Поштовати и чувати Србе
И грлити свог рођеног брата,
Свога брата Руса јуначкога,
Који јесте српски брат старији –
Како је то Његош објаснио,
Кад је Српство небу уздизао –
И душманске намере спречав’о,
Спречавао бритком сјајном сабљом
А и својом поруком у песми,
А у оној чувеног наслова,
„Горски вjенaц“ песма му се зове!
Невесиње, 6. април 7522 (2014)
Џаба си Ђукановићу истегао врат и наћулио уши да чујеш што ти фашисти диригују,није ЦГ твоја прћија и твојих криминалаца …ускоро ће ти то бити јасније.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=K_knUCbbdcY
Studenti u Crnoj Gori su rekli ne u Nato!!! Pogledajte snimak i širite dalje!!!
https://www.youtube.com/watch?v=xjNiinwSBu4&feature=share
VLADA I POJEDINCI MOGU BITI ZA KOGA GOD ŽELE . NAROD ZA KOGA JE TO NIKO NE PITA . NAROD JE SAMO OBAVEZAN DA VRAĆA NJIHOVE DUGOVE !