Ђукановићев пут од Јосипа Броза до Секуле Дрљевића

Пише: Чедомир Антић

Намјеравам да Мила Ђукановића предложим за Нобелову награду. Учинио бих то као појединац. Да се једном догоди да неко то учини једном политичару, а да није мотивисан полтронством и удвориштвом.

Нисам само још одлучио да ли да Нобеловом комитету скренем пажњу на овог човјека-феномен као заслужног за мир или као важног за науку конкретно физику. Вјероватно ћу се коначно опредијелити за кандидатуру за мир, пошто нисам до сада чуо да феномен сам по себи, па макар се радило и о човјеку, може да добије ово високо признање.

Наиме, Ђукановић је током свог дугог и метаморфозичног политичког живота толико често мијењао идеологије, програме, увјерења, али и агрегатна стања… да их је, мислим, открио још бар два-три нова. Кад је ријеч о миру, Ђукановић је свијету показао колико је растегљива људска спремност да трпе и одржавају мир упркос неморалном, безумном и безочном режиму. Дакле, код Ђукановића треба да на обуку долазе разни амерички штићеници, понекад у ствари чисти и несумњиви зликовци, које би немоћни народ свакако оборио само када не би били онолико подржавани из Вашингтона или Лондона.

Ђукановићев режим је посвађао народе Црне Горе, обесправио већину грађана, опљачкао их и оставио на дну, Црна Гора предњачи само над државама које су биле под дугогодишњим санкцијама и растрзане ратом. Црна Гора је једина европска држава у којој власт није мијењана седамдесет година. Једино су у Црној Гори под сумњом избори и попис грађана…

Хајка на Цркву

Ђукановић је једини вођа неке социјалистичке партије у Европи, вјерујем током протеклих стотину година, који је као партијски циљ јавно изнио стварање националне цркве. Па још је Свети Сава својевремено историјски мало био чак и закаснио са стварањем српске архиепископије… Али ко ће то објаснити Милу Високом, кога хвали и старо и младо широм Европске уније… Тачније хвали га све што се предсједником зове… А хвале га што је демократски, модерни политичар, посвећен модернизацији и миру, а не зато што им његова себична и недемократска политика одговара у њиховим империјалним интересима. Људи који су се лизали са Садамом Хусеином и братимили са Гадафијем могу много тога да цијене Ђукановића и да мисле да је она вода испред Бара у ствари Охридско језеро.

Најновија активност Ђукановићевог режима ујединила је православље и католичанство. Нажалост само у црногорским оквирима и искључиво у непристајању. Нацрт закона о слободи вјероисповијести предвиђа власт државе у црногорском елучају режима над вјерским заједницама. Замисао о томе да и традиционалне вјерске организације треба да се накандано региструју, као и да је сва имовина створена прије 1918. у ствари државна не потврђује да су цркве и држава раздвојене, већ напротив оспорава самосталност цркава и слободу вјероисповијести.

И ко је подржао овакав закон, макар посредно? Па наравно, невладина организација која се назива православном црногорском црквом, чији прешједник (да тако назовем лице које противно канонском праву носи архијерејску митру) рече како дио црногорске опозиције гаји лојалност према другој држави.

То је најважније однос према „држави“, тачније према влади пошто је Ђукановићев режим бар показао да је пут од Броза до Дрљевића кратак и одржив. Али, ако дозволите да вам ово раде, онда сте такав третман и заслужили. Сигуран сам да се Ђукановић у приватном кругу понекад сјети свог некадашњег ментора Слободана Милошевића. Можда се присјети великих дана доласка на власт, ратова, санкција, учвршћивања… Онда не би погријешио ако би рекао: „Добар је био… Колико смо само од њега научили… Само… Није знао када је доста, гдје треба стати, са ким се не свадити…“ И Милошевић се сукобљавао са црквом. Тако је 1997. због подршке грађанским и студентским протестима забранио слављење Св. Саве у школама ! Узалуд. Ничија није горела до зоре…

Протести руше режим

Да ли неко озбиљно мисли да ће се Ђукановићев режим повиновати народној вољи на изборима уколико му та воља макар и најмање не одговара? Можда, али само под условом да на изборима опозицију подрже САД и ЕУ у мјери у којој су прије петнаест година подржали ДОС у Србији. Тада су опозицији омогућена средства да буде равноправна и ефективно контролише изборни процес који је био под основаном сумњом.

Такође, велике силе су својим притиском учиниле да се побједа опозиције не претвори у сукоб народа и војске. Нису велике силе у оно вријеме имале посебан интерес да оборе Милошевића, јер све што су жељеле већ су му биле одузеле и наметнуле. Општи бунт и народна непоколебљивост у протестима омогућиле су да режим падне тада, а не касније по много скупљој цени.

Ако у Црној Гори Слобода једном „пронађе“ довољно људи, велики протести донијеће и Вама једно ново и боље доба.

Тада ће и црква бити слободна и самостална, а можда се уз главу Махмуд-паше нађе и један симбол модерне самовласти и безочности онај сат (скупљи од стана у коме живим у Београду). „Бниге Турбијон -Бруге Турбион“ какав назив за реликвију побједничке демократије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: