Ђукановићева изјава о српској анексији Црне Горе је класично фалсификовање историје

Мило ко Мило – рекли би многи након што чују посљедњу изјаву црногорског предсједника да је та земља „трагично анектирана прије 100 година од Србије, која ју је, како је рекао, увукла у Први свјетски рат. Рекли би то зато што, заправо, и није чудно да његове изјаве, које су неријетко и малициозне, у својој коначници имају само један циљ – удаљавање, подјеле и заваду два народа – српског и црногорског.

Ипак, ова изјава Мила Ђукановића је више од тога. Она је нескривени покушај да се фалсификује историја и да се на „леђима“ тог покушаја ојачају темељи његовог пројекта „личне државе“, којој је, ако је судити по јавно изреченим ставовима, све прихватљиво осим пријатељског односа са Србима, који чине и значајан дио становништа те државе.

Отуда и црногорски официри на Косову*, војни аташе на прослави „Олује“, поруке црногорског министра о „сувереном Косову“, искреном пријатељу Црне Горе…

Међутим, пошто историја не трпи фалсификовање и произвољна, острашћена и политички прилагођена тумачења, у разговору са историчарима „Блиц“ подсјећа на чињенице које су у изјави црногорског предсједника искривљене и злоупотријебљене.

Али, кренимо од онога што је Ђукановић заправо изрекао у Паризу, на свечаности поводом обиљежавања стогодишњице од завршетка Првог свјетског рата:

„Црна Гора је као независна и суверена међу партнерима, и то у граду у којем је црногорска столица остала празна пошто је као земља побједница изашла из Првог свјетског рата и после трагичне анексије од Србије, због које је Краљевина Црна Гора и ушла у рат“, рекао је он.

Иако ова тврдња предсједника Црне Горе у први мах пријети да подигне тензије, треба је схватити као повод да данашње генерације науче или да се подсјете како су Србија и Црна Гора прије 100 година имале братске односе.

Црна Гора је капитулирала након славне побједе на Мојковицу

Историчар Дејан Ристић подвлачи да је Краљевина Црна Гора ушла почетком августа 1914. године у рат на страни савезника, изражавајући отворену подршку Краљевини Србији.

„Значајнијих борби на црногорском фронту није било све до октобра 1915. године, када су Аустро-Угарска, Њемачка и Бугарска покренуле здружени напад на Србију. Врхунац борби на црногорском фронту представља славна битка на Мојковцу, до које је дошло 6. јануара 1916. године. Храбро бранећи своју домовину, као и одступницу српској војсци и цивилима који су се налазили у повлачењу, храбра црногорска војска остварила је свој велики, али нажалост, и посљедњи подвиг на бојном пољу. Крајем тог мјесеца услиједило је најприје официјелно распуштање црногорске војске, а потом и званична капитулација“, наглашава Ристић.

Како каже, историја је егзактна наука која не трпи фалсификовање и произвољно тумачење Ђукановића.

„Црна Гора, нажалост, упркос изузетном хероизму своје оружане силе, није имала нити може имати статус државе побједнице у Првом свјетском рату, будући да је из њега иступила 25. јануара 1916. године потписивањем капитулације. Сличне документе потписивале су и неке друге европске државе, попут Белгије или Руског царства, које је из рата иступило на основу сепаратног Брест-Литовског мира, који је потписан 3. марта 1918“, објашњава Ристић.

Теза о анексији не стоји јер је одлуку о прикључењу донела Подгоричка скупштина

Такође, све популарнија теза о анексији Црне Горе од стране Србије вишеструко не одговара историјским чињеницама.

„Одлуку о томе да се Црна Гора прикључи заједничкој јужнословенској држави нису донијели органи Краљевине Србије. У том случају би се са правом могло говорити о анексији. Ту одлуку су донијели посланици Подгоричке скупштине“, истиче Ристић.

Историчарка и дописни члан САНУ Мира Радојевић такође апострофира да је већи дио изјаве предсједника Црне Горе конструкција фалсификовања историје.

„Једино је истина да је Црна Гора имала савезнички уговор са Србијом због чега је ушла у Први свјетски рат, али то не значи да не би била нападнута. Све остало је фалсификовање историје. Црна Гора није могла да буде побједница у Првом свјетском рату јер је капитулирала у јануару 1916. године.

Црногорски краљ Никола је потписао капитулацију недуго након велике побједе у Мојковачкој бици јер војска није имала снаге да настави борбу. Многи у Црној Гори су капитулацију схватили као увреду за цио народ Црне Горе. С друге стране, Србија јесте доживјела војни слом 1915. године, али није капитулирала, већ је тада донијета историјска одлука о повлачењу војске преко Албаније“, објашњава Радојевић.

„Српска Спарта“: О „трагичној анексији“ нема говора, а историјски разлози уједињења са Србијом то потврђују

Како каже, и Ђукановићева изјава о анексији Црне Горе од стране Србије не одговара историјским чињеницама.

„Ђукановић би морао да се подсјети Декларације о уједињену са Србијом, коју је у новембру 1918. године донијела Велика подгоричка скупштина. Та декларација је донијета због три групе разлога. Прво, историјско-националних разлога, јер је народ у Црној Гори и Србији говорио истим језиком, имао исту вјероисповијест и дијелио исту судбину. Други разлози су политички, јер Црна Гора као мала држава у то вријеме није могла да опстане без Србије, а трећи разлози су економски. У декларацији стоји да је Црна Гора један од најсиромашнијих и најзаосталијих дјелова Европе. У то вријеме чак и најтврдокорнији федералисти нису спорили да су Срби. Штавише, величали су Црну Гору као српску Спарту“, истиче Радојевић.

Историчар Предраг Марковић тврди да Мило Ђукановић наставља да гради своју државу на удаљавању од Србије. Већина Црногораца би се од 1918. наовамо изненадила да сазнају да су били жртве Србијанаца.

Можда да се сјетио ријечи Михаила Петровића Његоша о уједињењу…

Деманти Ђукановићеве изјаве може се наћи и у аутобиографском дјелу црногорског принца престолонасљедника, Михаила Петровића Његоша, који је у аутобиографском дјелу „Из мојих мемоара“ записао:

„Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила… Како је био без дјеце, сва своја права пренио је на мене, још малољетног… Кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумио сам у којој мјери је било праведно и неопозиво то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину. Црна Гора – која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, није имала разлога да постоји као цјелина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика“.

Извор: Блиц

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: