Ђукић за ИН4С: Mорална корупција вуче Црну Гору на дно

Политички аналитичар Стефан Ђукић сматра да будућност Црне Горе није у споменицима, већ у економском напретку, додајући da je морална корупција већи проблем од организованог криминала.

Он је, у интервју за ИН4С, казао да је вријеме показало да је чланство у НАТО било непотребно и да само представља доадтни финансијски трошак за ионако осиромашени буџет Црне Горе.

-Ми смо, суочени са аутократијом ДПС-а, тамо гдје су неки европски народи били почетком деветнаестог вијека, али не можемо због тога очајавати, такав нам је историјски усуд. Навео је Ђукић.

Свједоци смо инфлације подјела у Црној Гори. Истовремено, затварају се фабрике, а отварају споменици. Каква је онда будућност Црне Горе?

-Будућност Црне Горе је, ако је судећи по 2018 годину, непрестано позивање на прошлост. Онај ко се крије у прошлости очигледно нема шта да понуди за будућност. Откривање споменика није ништа необично ни за једно друштво. Али, ако су споменици једино што је „отворено“ ове године, ако те свечаности представљају највећа достигнућа једне државе, онда нешто дубоко није у реду са политичким и економским здрављем државе. Негативни економски резултати, грешке око аутопута, нови кредити, нижи животни стандард могу истина бити заглушени мермерним таблама и статуама, али ни то не може трајати довијека. Марија Антоанета није рекла „нека једу колаче“ али чини се да нам наши властодршци говоре – једите споменике и скупштинске резолуције.

Како се борити против моралне корупције и да ли она представља већу опасност по Црну Гору од организованог криминала?

–Наравно да је морална корупција већи проблем од организованог криминала, јер организованог криминала не би било без корупције. Он је на свим нивоима, од министра и премијера до најнижег чиновника. Ово је бољка коју вучемо из комунистичких времена (а можда и од раније) која је сад метастазирала. Партитократија је начин нашег владања и партије су (оне власти и опозиције такође) предузећа која служе да запосле своје чланове, а не да буду представници грађана који су их бирали. Наравно, нису сви подједнако корумпирани, већ зависно од тога ко има колике могућности.

Сматрам да је грешка што ми овом проблему приступамо партикуларно, на појединачном нивоу – шта је корупција међу љекарима рецимо. Проблем је што ми нисмо свјесни шта је корупција уопште, шта су партије уопште, шта је политика. Ми нисмо савладали основе политичког друштва, а покушавамо да ријешимо појединости. Зато је едукација оно што је неопходно, и та едукација мора да почне од темеља политичке теорије, колико год је то могуће приближити обичном човјеку, како би уопште могли да сањамо о грађанском друштву.

Политичка криза у Црној Гори је трајна категорија. Сматрате ли да опозиција треба да учествује у раду парламента, односно узме учешћа у радној групи за побољшање изборних закона?

-Опозиција је морала да истраје у бојкоту, не само парламента, већ свих њених инстутиција имајући у виду да су последњи парламентарни избори одржани у атмосфери ванредног стања. Било да је теза о покушају државног удара тачна или исконструисана, нико не може рећи да је изборни дан који је протекао у таквој атмосфери легитиман, да су резултати таквих избора легитимни. Опозиција је имала моралну и политичку предност док се држала бојкота и да је у њему истрајала, могла је остварити одређену политичку корист. Али, првим изласком на изборе (локални у Херцег Новом) те онда уласком у парламент око појединачних питања (прво СДП око гласања за НАТО, онда ДФ за питања која су они сматрали важним) опозиција је изгубила легимитет бојкота јер је принцип подредила неком партикуларном интересу – не може парламент бити нелегитиман за све, сем за гласање о НАТО савезу, не могу локални избори бити легитимни ако је парламент нелегитиман. Шанса за овај вид политичке борбе је пропуштена још почетком 2017 године и сада говорити о бојкоту је излишно. С друге стране, велико је питање шта опозиција постиже уласком у „радне групе“ – она је тамо увијек у мањини је више је декор за одлуке које ће власт донијети по свом нахођењу у сваком смислу. Али, ако је пристала да учествује на изборима у атмосфери какву имамо у Црној Гори (којег год нивоа да су избори), онда не може да се жали на своје резултате нити да избјегава оно што су преузете обавезе.

Црна Гора је за 120 година имала само три „господара“ Краља Николу, Тита и Мила Ђукановић. Како тумачите овај феномен несмјењивости власти

-Као судионици историје, ми политичку историју нисмо стварали, већ увозили (или су нам је други извозили) и самим тим ни промјене које су нас задесиле нису биле „догађање народа“ већ стицај околности у Европи (два свјетска рата и пад Берлинског зида). Ми смо, суочени са аутократијом ДПС-а, тамо гдје су неки европски народи били почетком деветнаестог вијека, али не можемо због тога очајавати, такав нам је историјски усуд. Али морамо бити свјесни тог усуда, да схватимо да, и тиме се враћам на одговор на друго питање, ми нисмо спремни да се бавимо појединостима европског либерализма с прелаза из двадесетог у двадесет и први вијек, када још не знамо шта је представничка демократија.

Ми нисмо савладали Џона Лока, а желимо да се бавимо Нозиком и Џудит Батлер. И ако ме питате шта обичног човјека брига за те интелектуалце, академике, филозофе, могу вам рећи да се око њих није много оптерећивао народ Француске или Велике Британије, али јесте политичка и интелектуална елита, а они су носили позитивне промјене. Проблем је што код нас та елита још није ни у зачетку и нема довољно оних који би наметали такве теме и уносили тај тип промјене.

Како сада ствари Црна Гора од чланства у НАТО једино има повећање трошкова за наоружавање и слање војника у мисије у Авганистану, Летонији, на Космету, те потенцијално у Ираку. Не чини ли вам с еда су Црногорци постали НАТО „топовско мосо“?

-Топовско месо је засад прејак израз, имајући у виду заиста мали број припадника црногорске војске у НАТО мисија. Али, имајући у виду најаву америчког предсједника Трампа о повлачењу из Сирије и Авганистана, није немогуће да се и од нас, као и од других НАТО чланица, затражи да повећамо своје присуство у разноврсним мисијама. НАТО је свакако терет за наш буџет, најављено је да ће следеће године он бити скоро 3% БДП-а док је до прије само двије године био 1.47%. За буџет 2018. године смо морали да позајмимо 400 милиона евра или трећину новца. Такво расипништво за један војни савез који нам није потребан и довођење земље у ситуацију дужничког ропства представља једну дубоко неодговорну и опасну политику која ће опет пасти на леђа нас, малих пореских обвезника. Паралелно са уласком у НАТО су ишли повећање ПДВ-а и акциза на акцизну робу. Бојим се да ће се овај тренд финансирања војне индустрије „наших савезника“ преко осиромашења црногорских грађана наставити.

Како гледате на чињеницу да власт у Црној Гори своје виђење историје покушава да казнама наметне свим грађанима?

-Оно што је потенцијално најопасније дешавање ове године је предлог закона о јавном реду и миру. Тај закон, не само да жели да укине било какву грађанску непослушност, већ покушава да наметне „зломисао“ налик на 1984. Џорџа Орвела. Колико год нам се не свиђало то што неко неће да устане на химну, његово неустајање мора бити право на слободу говора, из којег год разлога га та особа практиковала. С друге стране, то што је некоме пало на памет да уопште предлложи да ће се санкционисати они који „нетачно износе јасно утврђене чињенице“ или који износе „чињенице којима се нарушава територијални интегритет“ је посебно опасан, јер уводи преседан злочина мисли. Прво, свако мора имати право на незнање, макар говорио да је земља равна плоча. Друго, овдје се не говори о чињеницама као историјским датостима типа „битка код Ватерлоа се одржала 1815 године“, већ о ставовима о неком историјском догађају. Још је Мишел Фуко утврдио да се историјске парадигме мијењају и да наше тумачење неких догађаја може промјенити ус помоћ нових сазнања или једноставно промјеном вредносног апарата који имамо – историја није завршена књига и карактер одређене историјске личности, државе или епохе се може мијењати зависно од тога како се мијењају наступајуће консеквенце. Претендујући на апсолутно знање о било ком историјском догађају и затварајући га за дебату ми чинимо злочин према науци, а поготово правимо преседан да у будућности било какво мишљење које се супротставља доминантном наративу може носити са собом прекршајну пријаву и казну.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: