Поводом одлуке Владе Црне Горе да, уочи избора у августу, подигне споменик Видоју Жарковићу, у медијима су се појавле оштре поруке протеста које су такав потез означиле као „подле и лицемјерне политичке манипулације актуелне власти“. 

Ратка Јовановић-Вукотић је у свом ауторском тексту објављеном у Вијестима подсјетила на разговор са Веселином Ђурановићем, говорећи о борцима за „бољу Црну Гору, чувајући притом њену част као своју“.

Памтим и ја дуго, пише Јовановић-Вукотић, никад нећу заборавити посљедњи сусрет са једним од таквих, Веселином Ђурановићем. Нажалост, неколико мјесеци пред смрт 30. августа 1997. У вријеме кад се Црна Гора припремала да устоличи доживотног господара.

„- Другарице Ратка, видим да су неки ваши либерали већ опростили овоме Ђукановићу и ону контрареволуцију и рат. Хоћете ли и ви – питао је онако узгред, мислим да је већ знао одговор.

– Нећу до гроба – рекох кратко, и не покушавајући да, опширна каква јесам, образлажем због чега мислим да се такви злочини никад не праштају.

– Е, ја нећу ни послије гроба – потапшао ме по рамену и додао – пишите и даље, да се не заборави…“

Међутим, „будућа покољења“ а што јасно свједочи и тренутна ситуација у Црној Гори, продала су „вјеру за вечеру“.

Тако је Ђурановић јуниор, упркос ријечима свога оца – одлучио да „окрене образ ђону“ и посвети се афирмацији Црне Горе против које се залагао његов отац. 

За овакав однос према својим прецима, опозиција је више пута оптуживала Драшка Ђурановића истичићи како су Веселина Ђурановића, Марка Орландића, Вељка Милатовића са улице смијенили Мило Ђукановић, Ацо Ђукановић, Иван Брајовић и Срђа Дармановић, а не Момчило Ђујић и потомци краљевске владе у егзилу.

Они су истакли да, умјесто да Драшко Ђурановић заштити лик и дјело свог оца од Мила Ђукановића и Ивана Брајовића, који су Веселина прогласили за „ударног члана јагњећих бригаде, и препарираног бирократу социјализма“, он их 2018. године ставља у први ред сале Центра за културу у Даниловграду како би својим присуством увеличали вече посвећено Веселину Ђурановићу.

А Иван Брајовић, који је формално смијенио Веселина Ђурановића, без имало нелагоде, као да чита реферат на Предсједништву СД-а, дрско евоцира успомене на Ђурановића проглашавајући се за његовог најближег сарадника и пријатеља, иако сви у сали, укључујући и њега, знају да говори неистину.

Деконструкција: Драшко Ђурановић или црногорски гонич предака

Ђурановић се дао у одбрану неодбрањивог низом текстова које објављује а који су директно уперени против Српске православне цркве. Нажалост, тенденције Ђурановића јунира нису сама критика СПЦ и Закона о слободи вјероисповијести него очување творевине Монтенегра Мила Ђукановића, истог оног којем злочине учињене над Црном Гором његов отац, према ријечима Ратке Јовановић-Вукотић, ни у гробу не опрашта.

Ђурановић је кроз своју колумну „Никад више 2018“ – што је један од ранијих радова овог новинара а прије доношења срамном Закона, изнио низ спорних оцјена између осталих и ону које се тиче Српске православе цркве, којој, подсјећамо, вјерује највећи дио грађана Црне Горе.

„Српска православна црква, директни продукт црногорског нестајања из 1918. дјелује свакодневно и некажњиво против Црне Горе. Руши, гради, дозиђује, мијења и уништава црногорско насљеђе, убија древне култове ових простора… И све то пред очима власти која ћути, не умије, неће или не смије да понашање СПЦ коначно уведе у црногорски правни систем Црне Горе“, написао је Ђурановић.

Други дио његове мржње према српском народу ескалирао је у следећој изјави:

„...Зар се онда чудити оним неоколонијалистима који у Будви кличу “српском мору”. Или оним безумницима што су се у Никшићу наругали себи и Црној Гори, када су прије неки дан неким сребреничким ножем урезали четири слова С на тек постављени споменик борцима за право, част и слободу Црне Горе…“

Изгледа да је „сребренички нож“, натјерао га грађани реагују, те да му на овакве изјаве одговоре саркастично у стилу пародичне пјесме.

Тако се на друштвеним мрежама нашла следећа пјесма посвећена новинару Ђурановићу, која се може наћи на саркастичној Фејсбук страници под називом „Деконструкција“

Црногорски гонич предака 2

Ја сам новинар прогресиван и здрав
мрште преци – ав ав ав

На државне сам новце алав
мрште преци – ав ав ав

Државни исказујем став
мрште преци – ав ав ав

Српске дјеце маркери су ми “ сребренички ножеви“
Баш се добро уклапам у поредак свјетски, нови

Као Б. Мирјачић ја стајаћу прав
мрште преци моји – ав ав ав ав ав …

Пак, на томе се није зауставио. Недавно је у екстази одбране дукљанизма, Ђурановић јуниор, испољио свој „свети“ задатак одбране неодбрањивог – покушаја Владе да још једном кроз форму „преговора“ подметне Српској православној цркви форму документа којом би легализовала свој наум отимања црквене имовине.

У тексту, Ђурановић наводи:

„Светосавци су рекли – не. Српска православна црква одбацила је понуду црногорске власти да се измијени законска одредба и да се о власништву над црквеном имовином одлучује, не у управном поступку, већ у судовима. Не одговара им ни управни поступак ако није унапријед ријешено у њихову корист; не ваљају им ни црногорски судови чак и кад Меденичине судије неправно пресуђују у њихову корист, као у случају породичне црквице Петровића на Крушевцу…“ и наставља:

„Српским поповима, који, ето, изгибоше за светињама није ваљала чак ни измјена једног члана закона којом се осигурава да СПЦ настави у вјерским објектима да обавља вјерску службу. Гарантовано им је, дакле, да послужују у оним истим светињама које су, у присуству ове исте црногорске власти, деценијама отимали, узурпирали, мијењали њихов изглед и убацивала скаредне фрескоигроказе… Узели су све што им је власт пружила, и преко тога.

А сад неће у цркве, ако су црногорске, већ само ако остану српске – без Црногораца.“

Ђурановић надахнуто говори „да је круг затворен, али остаје кључно питање: због чега су светосавци СПЦ одбацили све оно због чега су дизали и куку и мотику по Црној Гори, прикупљали потписе кусог и репатог, клели, проклињали и закивали на Везиров мост?“

По његовим ријечима, један је, суштински, разлог: Митрополија цетињско-приморска Српске православне цркве – неће да се региструје у Црној Гори.

Клеро-националистички лидерчићи српских партија

Ђурановић, користи прилику да се умијеша и у политичке прилике у Црној Гори и каже:

„Као што ови наши клеро-националистички лидерчићи српских партија, који кликују у славу кољача Павла Ђуришића и Ратка Младића и позивају се на славну традицију ,,Црне Гору династије Петровић“ највише воле и славе 1918. и обездржављену Црну Гору – без Петровића!

У великосрпском светосавском пројекту, у пројекту Велике Србије, нема мјеста за Црногорце ни за независну Црну Гору. И зато је лажна прича о угрожености српства у Црној Гори. Не, нијесу Срби у Црној Гори угрожени, већ је великодржавни српски пројекат угрожен самим постојањем Црногораца и независне црногорске државе.“

На крају, Ђурановић успијева да за Митрополита Амфилохија каже да „се ђаволски осмјехује“:

„Српска црква, која потире постојање црногорске нације, да духовно обједини православне Црногорце у светосављу? То је као када би се од заговорника аријевског великодржавног пројекта иберменшена (надчовјека) тражило да не затиру Јевреје, ако се они одрекну вјере и нације. Биће да се и сам Амфилохије ђаволски осмјехује док чита приједлог утемељивача Вијести. Уз скуте му, одавно већ, клече многи некадашњи заклети инденпендисти. Ето, и то је Црна Гора: бестидна понуда лажно заогрнута грађанском идејом, мотивисана неутољивом личном амбицијом.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: