Ђурђевдани са Кошара

Пише: Батрић Бабовић

Прољеће на његово раме слијеће, ђурђевак зелени… Давна 1999.година не напушта његове снове.

Тада је имао 20, а сада 43 године. Каже да још памти тишину Проклетија кад се пео на коту 601. Након тога памти само то име и број. Једносмјерну небеску улицу. Гробницу и васкрсаоницу. Кошаре.

Кошаре које још звоне у билу његовог духа, у дубинама његовог срца… Памти и Ђурђевдан 1999.године. У једној причи испричао ми је да је највише запамтио 5.мај 1999.године. Причешће у Дечанима уочи Светог Георгија, а затим пут на коту да се брани и одбрани отаџбина.

Свети Краљ Дечански нас је спасио рече Петар. Још видим огањ на Небу каже ми. Стално су ми те слике пред очима. Док то прича, очи му се пуне сузама. Гледајући младе слике, видим нове боре порасле иза дјечачког лица. И оно давно ђурђевданско ћутање. Кад Петар ћути он највише говори.

И све накнадне године са њим и кроз њега, које не пролазе до оног септембра на Цетињу, кад је увео новог митрополита са патријархом до Цетињског манастира. Поновила ми се кота 601 али код Ловћена, рече и ућута.

И са њом све од Кошара. Сва минула љета и прољећа. Војник Петар Кнежевић сања слободну Црну Гору. Са предачким медаљама испред себе и одликовањем са Кошара памти што би сви жељели да буде предато забораву. Вријеме тече.

До новог Ђурђевдана Петар чека земаљску правду. Зна се са сигурношћу да је Бог са њим. Доћи ће и људи. Кад прођу страхови, сумње, рачунице, вагања и прорачуни. Кад Црна Гора буде опет своја. Доћи ће све на своје и Петрово у косовско закопано надање. Кад тад ! Са свим Ђурђевданима на Кошарама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: