Ђурић: На Господу је да пресуди

Добили сте још једну награду из Русије, „Руска земља – Русија православна“. Колико Вам значи награда таквог имена у данашњој Црној Гори?

Није важно гдје вас је награда затекла. И ова ме затекла међу непоколебљивим, одважним и поносним Његошевим народом. Зато Његошева Црна Гора, Црна Гора Петровића, увијек је била православна, херојска и чојствена „Мала Москва“. И када се многима учини како је више нема, како неста, како је одселише евродери, ево ти ње опет са сред Цетиња и Москве. А и одакле би друго. Тако је са овом наградом, а награда ми стиже оним путевима којима су Његош и Свети Петар Цетињски одлазили и враћали се из наше братске Русије. Искрено вјерујем да је ово признање и подсјећање, а можда и опомена овој и поклон оној Његошевој Црној Гори у којој је подједнако било часно и живјети и умријети.

Ако овој Црној Гори, која свакодневно тужека на европским и америчким појатама Русију, није важна ни једна награда која дође из Русије, па ни ова, тиме је награда мени узвишенија и она ће преживјети оне који се казују да су противници једине слободне православне земље под Христовим сводом. А на Господу је да пресуди. Чека се Његова. Прва и потоња… Да је којим чудом ова награда додијељена писцима са двора подно Горице, све телевизије би данима о томе брујале. Свакако најжешће би ипак звиждала она за коју кажу да је Јавни сервис Телевизија Црне Горе због које је најављена велика корота. Ето, кажу да је велика жалост, јер никако да се установи ко је од кога био мање сервис народа. Осим што знам да тамо већ деценијама није стигла ни једна једина вијест о књизи или признању неког српског писца из Црне Горе. Већ три деценије, како „информише” ова телевизија, свако зло је кроз вјекове задесило Црну Гору од Срба, ево и од Руса, покушавајући да избришу неизбрисиво – поносну и најславнију Црну Гору устоличили су Срби са Цетиња и Рибнице. О томе не треба полемисати. Историја је на њихове лажи увијек одговарала тишином. Такве су историјске чињенице, ћуте, јер знају да су у „лажи кратке ноге”. Зато кажем да се ја не разумијем у то новинарство, али сам свједок са бројним доказима да су обје телевизије – смијењена и у смјени, утамничиле истину у српском народу у Црној Гори.

Награда ће Вам бити уручена на Немањином граду, у Цркви Светог Симеона, у четвртак, 21. јуна гдје последњих година Удружење обавља дио својих активности. Реците нам, шта је са имовином УКЦГ?

Ово питање је веома актуелно једнако као и прије једну, двије, три деценије. Трагом овог питања треба кренути од руководстава Удружења књижевника Црне Горе за протекле три деценије у којима ја нијесам био. Људи из тога времена све знају. Само што прво треба да проговоре о себи, па о другима. Било би поштено. Од мене може да почне само оно што је из њиховог времена остало. Сувише мало да бих се тиме похвалио. Препуштам им све хвале и покуде. Ова управа УКЦГ настоји да се врати писцу и њиховим дјелима – покренула је издавачку дјелатност, часопис „Стварање“, нове књижевне сусрете „Његошеве ђурђевданске дане“, уоснивачила се у „Трг од ћирилице“, међународну књижевну манифестацију „Вукови дани“, са Књижевном задругом СНС сваке године расписује конкурс за три-четири нове књиге, уз књижевну трибину „Књижевна ријеч УКЦГ“, покренула сличну „Свободијаду“ у Никшићу, промоције у Будви, Беранама, Жабљаку, Херцег Новом, редовну годишњу награду УКЦГ „Марко Миљанов“… Још много тога треба урадити без обзира што је ово удружење најстарије у Црној Гори и казује се да је „рођено“ прије 77 година. Дакле, ђедовина свих ових који су пред пензије рекли да тамо више не припадају, а не мали број је и оних који су казали као им очеви нијесу знали ко су. Тек ђедови, о њима и не желе да говоре. Ово што се није дало на државне јасле везати остало је вјерно свом писму и језику Његошевом и овом Удружењу.

Већ три године на челу УКЦГ налази се нови Управни одбор. Колико нам је познато, сарадња са Министарством културе и даље је немогућа?

Све је могуће у Монтенегрини. Како није могуће. Зар се то не види. Виде и обневидјели. Ја заиста не видим ништа добро у институцији која има такве законе и правилнике да само новац могу добити они који имају, који купују статус умјетника и којима држава даје незаслужено – награде, пензије истакнутих стваралаца, у великој мјери истакнутим политичким спикерима, браничима фалсификата и неистина. Једино још знам да то министарство постоји и да је оно задужено и за писце који баштине лик и дјело Јошка Блентовића и да томе нема замјерке. Желим им сваку срећу у њиховим кабинетима. Људи раде посао за што су плаћени!

Упркос тешким околностима, УКЦГ ради, траје, дјелује? Како?

Радимо, наравно. Свако јутро пред свитање помолимо се Господу. Тако духовно обогаћени крећемо у нове „радне побједе”. Пишемо пројекте, а знамо да их власт неће ни прочитати. Пишемо књиге и знам да их власт неће штампати. Пишемо приказе и интервјуе и знамо да их власт неће објавити. Пишемо захтјеве и писма, а знамо да их нико не чита. Позивамо телефонима људе на важним адресама, а нико се не одазива. Организујемо конференције за штампу а ни микрофона од сервиса грађана – Телевизије Црне Горе, ни оне, ни ове у обрачуну. Тако деценијама, а наивни увјеравају – неће дуго потрајати. И тако ми, од наде до наде, ипак опстајемо, трајемо, радимо и пишемо. Захваљући Књижевној задрузи СНС наши су рукописи угледали радост читања и многи добили највећа књижевна признања у региону. За њих није било потребе да се било коме ван Црне Горе плати која десетина хиљада евра да буду награђене, већ су оне својим неспорним књижевним квалитетом освојиле награде. Захваљујући редакцији културе „Дан” чуло се за наш рад. Појавом српских медија и њима на захвалност. Ето, тако радимо, а ни сам не знам како, али радимо и то се види. Многи би жељели да се не чује. Али одзвања. Као што ће ускоро одјекнути још једна Академија, заиста науке и умјетности. У њој неће бити академика са само магистарским радовима, или једне до двије брошурице које треба ставити на детектор за откривање фалсификата. Без изузетка. Ко је рекао да су само на факултетима фалсификатори.

Да се вратимо Вашем стваралаштву? Очекујемо ли нова издања књига Новице Ђурића до краја године и о чему је ријеч?

Ако Бог да здравља биће и нових књига. Радим пуно и очекујем да ми до краја године „Унирекс“ објави трокњижје – изабрана поезија, изабрана проза и књига о мом стваралаштву. Вјерујем да ће се појавити и роман „Тајна Христове честице“, затим књига есеја „У тебе се уздам“ и „Буле под Острогом“, непознати Миодраг Буле Булатовић. Има још отворених рукописа. Не журим, слово по слово, нека се сама сложе. Писци треба да читају, пишу и устају против сваке лажи и робовања. Вјерујем да ће се ускоро таквима учинити и наше књижевне трибине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: