Дневник једне дјевојчице: Бадњи дан 1909.

Поводом Бадње вечери и Божића, Народна библиотека Србије представила је запис из Дневника Љубице С. Јанковић у коме ауторка као петнаестогодишња девојчица пише о Бадњој вечери и припремама за Божић 1909. године у дому породице Јанковић.

Љубица Јанковић своје записе посвећене великом хришћанском празнику завршава искреном вером у идеале, узвишено и лепо који ће постојати док је људи и њихове душе, наводе из НБС.

Љубица С. Јанковић (1894-1974) оснивач је и водећи стручњак етнокореологије, науке о народним играма. Радила је у Етнографском музеју у Београду, била је и сарадник Етнографског института Српске академије наука и уметности и члан више међународних удружења за изучавање народне културе.

Дневник, који је поверен на чување Народној библиотеци Србије, Љубица Јанковић је водила од 1907. до 1974. године.

Изложба „Сестре Јанковић и народна игра – Легат Љубице и Данице Јанковић“ отворена је 18. децембра 2014. у Народној библиотеци Србије и трајаће до 6. фебруара 2015. године.

„Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана – као и увек пред Божић – били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу – јадно! – клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог – ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже“, наводи Јанковић у свом дневнику из 1909.

„И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла. Само ја пошто сам сав свој посао свршила тј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из „шпајза“ од домашаја пацова, мишева и бубашваба – пошто сам све то дакле урадила – ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином“, додаје она.

„Уосталом, немам шта много рећи, јер – Боже, опрости ми – није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо „падали на нос“ од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега – најлепшег украса божићњег. Оно истина, о вечери смо на најсвечанији начин извршили све верске обреде тј. очитали молитву, отпевали Рождество твоје, обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти ја знам још тамо шта – што реко ујче Тика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа није обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење највећег младенца – онда ми се чисто учини да је природа заборавила шта је сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чије се рођење сутра прославља. Али не, немам права, јер кад сам поглед свој управила небу, видела сам да су месец и сјајне звездице ишарале цео небески свод и да су се – налик на најскупоценије дијаманте – трудиле, која ће више лепотом својих блиставих зракова уздићи славу Божју и што свечаније дочекати долазак узвишеног детета. Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава. Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе“, искре божанске, навела је у дневнику Љубица С. Јанковић.

Дневник Љубице С. Јанковић налази се у Легату Љубице и Данице Јанковић, који је завештан Народној библиотеци Србије. По изричитој жељи легатора Љубице С. Јанковић Дневник није био доступан за коришћење 40 година од њене смрти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: