Добитник Нобелове награде Ден Шехтман на Универзитету Црне Горе: Прича о науци и личном тријумфу

Универзитет Црне Горе је имао част да угости Дена Шехтмана, добитника Нобелове награде за хемију, који је учествовао на Научном симпозијуму: Наука и мале земље: синергија дијаспоре, матица/пријатељи Црне Горе, у организацији УЦГ и Црногорске академије наука и умјетности.

Била је ово одлична прилика да испричамо причу професора Шехтмана о науци и личном тријумфу, његовом путу до Нобелове награде, кроз интервју који може бити права инспирација за све младе научнике и студенте који желе да постану научници истраживачи.

Професор Шехтман (1941) је добио Нобелову награду за хемију 2011. за откриће квазипериодичних кристала. Данас је члан Државног универзитета Ајова (Iowa) и угледни професор Израелског технолошког института, живи у Израелу. Наука о материјалима и различити аспекти науке о материјалима су његова област истраживања, у којој и предаје.

Ваша прича о освајању Нобелове награде је истовремено прича о науци и прича о личном тријумфу. У једном од својих интервјуа рекли сте да сте много година били исмијавани од својих колега и да су чак тражили од вас да напустите истраживачку групу јер сте и даље тврдили да квазипериодични кристали постоје. Колико је дуго трајао овај „научни рат“ и шта вас је тјерало да се борите за научну истину?

Дозволите ми да мало коригујем ову своју изјаву. Након открића врло брзо сам знао шта то није, али заправо нисам знао шта јесте – за то је требало пар година. Реакције су заиста биле различите. Неки људи су били врло негативни, а други врло позитивни. У вријеме свог открића био сам у Националном бироу за стандарде – ово је владина лабораторија у Мериленду, Сједињене Државе. Неки од мојих пријатеља или колега научника су покушали да помогну, други су рекли да је то глупост, да то не може бити. Мој тадашњи домаћин, професор Џон Кан, веома познат по свом знању и доприносу динамичким процесима на чврстим материјалима, дошао је у моју канцеларију и рекао ми „Дени, овај нам материјал нешто говори и ја вас изазивам да пронађете шта је то“. Није помогао у рјешавању проблема, али ме је охрабрио. Друга крајност је био мој вођа групе, а сада морам објаснити. Вођа групе је само административна позиција. Нисам морао ништа да радим са њим. Све што сам требао да урадим је да пријавим секретару када треба да попуним формуларе. Дошао је у моју канцеларију, срамежљиво се осмјехујући, стављајући ми књигу на сто, говорећи „др Шехтмане, молим вас прочитајте ову књигу и схватићете да то о чему причате није у књизи“. Погледао сам књигу – Ренгденска кристалографија. Рекао сам му“Познајем ову књигу, ја сам професор на Техниону, предајем по овој књизи, не морам да је читам, кажем вам, мог материјала нема у књизи“. Узео је књигу назад, нестао на два дана, а онда се вратио два дана касније и рекао је „др Шехтман, не могу да допустим да се ваше име повезује са мојим именом, молим вас напустите моју групу. Рекао сам „У реду“ и напустио његову групу. Одмах сам отишао да тражим другу групу која би усвојила научно сироче. Нашао сам једног од њих који ми је такође био добар пријатељ. Рекао је Ок, наравно, придружи се мојој групи и умјесто да се јављам секретару једног вође групе, јављао сам се другом.

Али да, било је и других негативних ствари, људи су причали иза мојих леђа и једном сам чак чуо да неко каже: „Шта их уче на том Техниону. Они не знају абецеду кристалографије“; а дали су нам добро образовање на Техниону (Израелски технолошки институт).

Да ли сте очекивали да ће вам Ваше истраживање квазипериодичних кристала донијети Нобелову награду?

Не уопште. Обично, научници које познајем, а познајем их доста, не раде за награде. Ми радимо како бисмо разумјели природу, открили нове ствари, колико год то можемо, објавили добре научне радове које ће касније други цитирати. То значи да стварамо темељ за нову науку – што је најбоља ствар коју научник може да замисли, а то је оно што се мени случајно десило. Не баш случајно, могли бисмо да елаборирамо на тему случаја/среће…

Можете ли лаичкој јавности објаснити шта су заправо квазикристали?

Не разумије ни већина научника шта су то квазикристали. Ако погледате у под, видјет ћете плочице. Ако извадим неколико плочица и замолим вас да то поправите, знате тачно гдје да поставите плочице, јер постоји одређени редослед. Врло је једноставно. Постоји и периодичност. Шта значи периодичност? Ако погледате у било којем смјеру видјет ћете да су удаљености између сваке двије плочице исте. Ако су плочице идентичне, наравно, једнаке су удаљености у свим смјеровима. Ово је ред и периодичност. Кристали су управо такви, у три димензије. Сви кристали су уређени. То значи да су атоми у њима или понекад молекули у њима организовани на уређен начин. То се зове ред у три димензије и они су такође, у већини случајева, периодични. До мог открића, сви су били периодични. Наука о кристалима – кристалографија започета је 1912. године, почев од њемачког научника Лаувеа. Он је створио прву рендгенску дистракцију од кристала. Његов кристал је поређан периодично, као и стотине хиљада различитих кристала који су проучавани током 70 година трајања науке о кристалографији, од 1912. до 1982. године, сви су поређани периодично. И тако је одлучено за врло једноставну дефиницију: Кристали су материјали у којима су атоми уређени и периодични. Врло једноставна дефиниција, која је била основа кристалографије – све до мог открића. Открио сам материјале који су уређени, али не и периодични. Постоји још један начин реда који се зове квазипериодичност и ако неко жели да проучи више о томе може на интернету да укуца пенросе тyле. Роџер Пенрозе (Рогер Пенросе) је невјероватан научник у Енглеској, који је прије пар година добио Нобелову награду и дизајнирао Пенроузове плочице које немају понављање, има реда, али нема периодичности. Ово је периодичност у двије димензије. Квазипериодичност у једној димензији везује се за име Леонарда Фибонација де Пизе, математичара који је живио у 13. вијеку, био је највећи научник свог времена и можда стотинама година касније. Дизајнирао је квазиоперидистику у једној димензији, Пенроуз у двије димензије, Шехтман у три димензије, и то је то.

Шта је за вас значила награда када сте је добили и како је утицала на вас као особу и научника?

Прије Нобела добио сам многе друге награде у Израелу и широм свијета, укључујући и врло престижну међународну награду у Израелу Wolf Prize, чији сам предсједник комисије за додјелу награде сада. А онда је дошао Нобел. Знао сам да сам номинован за Нобела јер су ми пријатељи рекли „Чули смо да си номинован“. Људи су ме питали шта је са Нобелом, рекао сам им “Причаш о Нобелу након што добијеш Нобела. Не раније“. „Хоћеш ли добити – не знам. То није моја одлука“. Тако да сам био номинован дуги низ година, а онда је стигло то призање 2011. године, о којем сам обавијештен телефоном. Да ли је то промијенило мој живот? Да, дефинитивно, промијенило ми је живот. Није то обавезно исто за све, али мени је промијенило живот. Објаснићу зашто. Неки људи добију Нобелову награду када су млади. Ја сам био једини који је те године добио Нобелову награду за хемију, али било је људи који су добили Нобелову награду за физику – њих троје и сви су били врло млади. Двоје од њих су довели своје родитеље на церемонију. Имао сам 70 година када сам добио Нобела. Морао сам да донесем одлуку. Могао сам да учиним једну од двије ствари, под број један – да наставим да се бавим науком, развијам лабораторију… Али ја сам имао 70 година, и рекао сам: „Не, прекасно је, сад морам нешто друго да радим“. А шта је ово нешто друго: путовати по свијету и ширити јеванђеље науке, образовања, критичког мишљења, важности науке у друштву и тако даље. И то је оно што сам од тада радио. Путовао сам свијетом и држао предавања. Никад нисам иницирао такав позив. Увијек сам био позиван. Прије појаве короне имао сам предавања и у 30 различитих градова годишње. И у сваком граду је исто као сада, овдје, у Црној Гори. Интервјуи, састанци са доносиоцима одлука. За вријеме короне нисам нигдје ишао двије године, а сада смо почели поново. Управо сам се вратио из Јапана, сада сам у Црној Гори и моје сљедеће путовање ће бити у Србију…

Сваком младом човјеку најтеже у животу је препознати који је прави пут у будућност. Како сте знали да је наука ваш позив?

Никада нисам желио да постанем научник. Желио сам да постанем машински инжењер. И јесам. Оно што ме је на крају учинило научником је поклон који ми је са седам година дао мој деда, дао ми је лупу. Шетао сам по пољима и гледао све ситно: цвијеће, инсекте, и заљубио сам се у свијет малих ствари. Касније сам кроз основну школу дошао у Технион, гдје сам постао дипломирани машински инжењер. Зашто сам то желио – зато што сам прочитао књигу Жил Верна Тајанствено острво. Главни јунак је могао све, а ја сам желио да будем као он, он је био мој херој и узор, не жива особа већ лик из књиге. Поносни машински инжењер постао сам 1966. године, али те године је била велика рецесија, нисам могао да нађем посао. Магистрирао сам у међувремену и за двије године нашао посао, али за ове двије године сам се заљубио у науку и одлучио да наставим да будем научник. Шанса – да сам могао да нађем посао, вјероватно бих био добар инжењер, развијао и градио ствари, и био доста добар у томе, али шанса. Дозволите ми да завршим са сљедећим. Ваша шанса да се родите је нула. Размислите о том концепту. Баш ви сте побиједили у трци природе од 100 милиона сјемена живота. Живот је невјероватан дар, тако је риједак, а ипак смо ту. Толико смо срећни да је то невјероватно. Живите мудро!

Шта доносиоци одлука у једном друштву, посебно малом као што је црногорско, треба да схвате када је у питању наука?

Важно је да Влада осигура да сви стекну добро образовање, у градовима и у селима. Што више будете улагали у наставу науке и инжењерства, то ће ситуација у вашој земљи бити боља. Ви желите да млади људи у Црној Гори остану овдје, не желите да нађу посао у Европи. Побрините се да имате довољно стартапова да им понудите занимљиве и изазовне позиције. Јер, многи стартапови, поготово успјешни, обезбјеђују много више запошљења него велике компаније. Ми у Израелу немамо природне ресурсе. Продајемо људску генијалност. Продајом природних богатстава и развојем туризма не можете далеко догурати. Морате продавати људску генијалност.

Умјетници често цитирају Достојевског говорећи да ће љепота спасити свијет. Мислите ли да исто вриједи и за науку?

Кажу да је Клеопатра била јако лијепа, а она није спасила свијет. Али хајде да причамо о љепоти уопштено. Мислим да је ред прекрасан, обично ред у свему донесе мало мира. Ако погледате цвијеће, оно је уређено, свиђа вам се цвијеће и његова разнобојност. Гледате различите птице, њихов облик, начин на који лете, разнобојне, лијепе… Ово су само два примјера у којима љепота свијета доноси мир вашем уму. Барем доноси мени. Наука је лијепа, заиста. У данима кад сам истраживао кристале, под микроскопом, сједио сам у потпуном мраку, сатима. Видим три је сата, прескочио сам ручак, затворили су кафетерију. Није важно. Естетика је веома важна за мене, а њу видим у природи.

Свијетом не управљају људи попут вас и мене. Њиме управљају политичари. Политичари су по много чему другачији од нас. Због тога су ту гдје јесу. И доносе одлуке које утичу на све нас. Данас смо у ситуацији рата између Русије и Украјине и то не раде људи него политичари, а они контролишу свијет. Нисам сигуран да је љепота оно што им управља умом. Имају друге ствари које су им на уму.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: