„Добра политика“: Сјевер за 25 година напустило 50.000 грађана

Док се чека на попис и нове статистичке податке, већ сада се може претпоставити да ти подаци за сјевер Црне Горе неће бити ни мало охрабрујући.

У овом региону Црне Горе евидетан је велики број празних села, са тек неколико домаћинстава, а мањак становника од јесени до јесени све је уочљивији и у градовима.

“Вјерујте ми, ову продавницу одржавам само због тога да бих имао шта да радим, да ми не буде досадно. Погледајте улице како су пусте. Народ масовно одлази за иностранство”, каже за Портал РТЦГ један трговац у Рожајама.

Тако се од обећања да ће се увозити радна снага из иностранства, стигло дотле да на територији која заузима 52 одсто површине државе, према неким подацима, живи свега 177 хиљада грађана, или процентуално изражено 28 одсто становништва Црне Горе.

“Сјевер Црне Горе је за посљедњих 25 година изгубио 50 хиљада становника. Драматичан је податак да је, према попису из 1991. године, сјеверни регион бројао 218.592 становника, а тај број се до 2003. године смањио за 23.713 становника. Према попису из те године на сјеверу је било 194.879 становника, а тренд исељавања становништва се наставља и до 2011. године, када се број становника умањио за 17.042”, израчунали су угрубо у НВО ”Еуромост” из Бијелог Поља.

Колико је стање драматично говори податак да је у односу на попис из 1991. године, из највеће, бјелопољске општине, практично нестало 9.217 становника, из Пљеваља 8.807, Берана 4.983 становника.

Послије ратова на подручју бивше СФРЈ, који су са сјевера отјерали извјестан број људи, а такозване “буразерске приватизације” су попут тајфуна отјерала сјевењаке са својих огрњишта.

У Бијелом Пољу, који су некада звали црногорски Манчестер, тако је нестала цијела индустијска зона где је посао изгубило око 11.000 људи.

У Беранама је је такође угашена свака фабрика и без посла у привреди остало десетак хиљада људи.

Све је погашено и у Мојковцу. На заводима за запошљавање на сјеверу на списку незапослених је неколико десетина хиљада грађана.

Читаве породице пакују кофере и од социјалне биједе спас траже у западноевопским земљама и из других сјеверних градова – Петњице, Гусиња, Пљеваља. Рачуница је јасна. Ако им и не успије да остану дуже, за неколико мјесеци рада на црно, што јесте ризично, али не неизводљиво, они ће зарадити много више него у Црној Гори за годину или двије.

Неки од њих ће покушати и да добију радне дозволе, које у Њемачкој, како преносе медији, коштају од три и по до пет хиљада еура.

„Чини се да нема дана да по нека столица у учионици не остане празна. Одлазе читаве породице, родитељи одводе дјецу. Покушавају тамо да остану. Враћа се једино ко мора“, прича један просвјетни радник из Петњице.

Један млади Петњичанин испричао је Порталу РТЦГ да је, од када је уведена визна либерализација, за Луксембург ишао више пута по три мјесеца, и да ће то чинити све док буде могао. Покушаће и да остане јер су у тој земљи од раније његова старија браћа. У Црној Гори је радио код приватника од јутра до мрака, једва преживљавајући, и схватио да то није оно што жели у животу.

„Одем у Луксембург на три мјесеца. Радим на црно и онда не чекам да ме они депортују, већ се сам вратим у Црну Гору. Сачекам неко вријеме, па онда опет одем“, искрен је овај младић.

Немогућност запослења, сиромаштво и социјална биједа, банкарски и зеланашки дугови, каматаши, ствари су које и становнике Плава и Гусиња тјерају да спас, макар привремено, потраже традиционално у Сједињеним Америчким Државама.

Привид да се живот на сјеверу враћа, траје свега два до три љетња мјесеца.

Уласком у јесен, да је становника у сјеверним градовима све мање, видљиво је и „голим оком“.

Због тога се у овом дијелу државе нови статистички подаци очекују са зебњом и страхом да могу бити обојени, сликовито речено, са три боје – сиво.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: