Добрана Комненић: Црна Гора и САД 1999–2019.

Црногорски председник и тридесетогодишњи господар Црне Горе, даровити манипулатор, стекао је моћ и богатство. Амерички пред. Бил Клинтон га је хвалио још 1999. Френк Карлучи, председавајући најмоћније светске приватне компаније Carlyle Group (Карлаел група), лично се заузима 2003. код америчког државног секретара Колин Поуела за независност Црне Горе, која је 2017. ушла у НАТО. А онда се осилио. Полетео ђетић у висине, па би данас да влада Црном Гором како ни турским пашама није полазило за руком. Намеће Закон о слободи вероисповести по коме би власти могле конфисковати имовину верским заједницама, све оно што је изграђено до 1. децембра 1918. По том новом закону Српска православна црква, која 800 година чува свој народ и која је стварала Црну Гору, њену културу, историју, више се не сме Српском звати. А наши древни манастири: Острог, Морача, Цетињски манастир и многи други, били би у власништву његове државе. Чак ни силни Мехмед паша Соколовић није могао заборавити своје српско порекло, па је 1557. дао дозволу за обнову Пећке патријаршије. Мило Ђукановић би да забрани њен рад у Црној Гори данас.

Ђукановић и Клинтон

Где је тачан почетак Ђукановићеве везе са САД тешко је рећи, али ћу почети са 1999. Највећи број докумената држи се у тајности. За обраду ове теме потребно је време и истраживање. За овај чланак то није било могуће, па сам се ослонила на документе које сам већ имала. Но у последњих неколико година доста тога се ради отворено.

Политички моћници посећују и црквене људе. О томе читамо и гледамо њихове заједничке слике. Неко је рекао: „Стејт департмент посреди нас јест и …“

Председничка библиотека Била Клинтона је почетком септембра 2018. скинула ознаку тајности са неких докумената који се односе на Црну Гору. О тим документима су писале подгоричке Вијести десетак дана касније 4. сеп. 2018. Према писању Вијести, Администрација Била Клинтона пружала је значајну политичку и финансијску подршку црногорској власти након што се председник Демократске партије социјалиста (ДПС) Мило Ђукановић дистанцирао од политике Слободана Милошевића. Црна Гора је прогласила независност 2006. Како се наводи у овим документима, Клинтонова администрација је само у 1999. дала Црној Гори 55 милиона долара. Клинтон и његова Администрација хвалили су политичке и економске реформе у Црној Гори, а Клинтон је лично похвалио Ђукановића и у јуну 1999. у говору који је био у част словеначког председника Милана Кучана. „Желео бих да се захвалим такође и председнику Црне Горе Ђукановићу, који је овде вечерас са нама, за све што су урадили да заштите демократију и толеранцију неопходну да се она развије“, пише у Клинтоновом говору од 21. јуна 1999. (Бомбардовање СРЈ је трајало од 24. марта до 10. јуна 1999.)

У истом документу пише да су Ђукановић и црногорска власт најпоузданије и најефикасније снаге за развој демократије у Југославији. У документу такође пише да су Црногорци показали храбру посвећеност политичким и економским реформама, упркос напорима Београда да их заустави.

Медлин Олбрајт, тадашња америчка државна секретарица састала се са Ђукановићем у Берлину крајем 1999. и на лето следеће године у Риму. Клинтонов саветник за националну безбедност Самјуел Бергер, припремио је документ за војне операције НАТО-а 1999. по Србији, док је Црна Гора била у надлежности Медлин Олбрајт. Клинтонова администрација је желела да се умање политичке последице ваздушних НАТО бомбардовања на председника Ђукановића, па је он унапред знао који објекти у Црној Гори морају бити уништени због војне важности. Ђукановић је био честа тема телефонских разговора између Клинтона и британског премијера Тонија Блера. У највећем јеку бомбардовања Србије у априлу 1999. Клинтон је рекао Блеру да жели да појача санкције на Србију, али да не жели да Црногорцима створи било какве проблеме.

Ђукановић и Карлаел група (Carlyle Groupe)

Ден Бриоди (Dan Briody), амерички репортер и писац објавио је 2003. књигу The Iron Triangle: Inside the Secret World of the Carlyle Group – Челични троугао: унутар тајног света Карлаел групе. Аутор у овој књизи пише о челичној вези између Карлаел групе, америчке војне индустрије и политичара на високим положајима. Повећа група политичара водила је Карлаел.

Ту је био бивши пред. Џорџ Буш старији, док је у исто време његов син Џорџ Буш млађи био председник. Њихови пријатељи и пословни сарадници водили су министарство одбране и војну индустрију. Постојала је и глобална повезаност са најмоћнијим светским политичарима, краљевима, богатим људима. Укратко, Карлаел је свој рад заснивала на новцу, моћи и рату.

У време писања књиге, 2003, Карлаел је била, не само највећа, него најмоћнија приватна дионичка фирма у свету. У њој су радили: Џорџ Буш старији, његов државни секретар Џејмс Бејкер, Џон Мајџор, британски премијер, Вилиам Бар, бивши и садашњи државни тужилац, Доналд Рамсфелд, министар одбране, Колин Поуел, државни секретар са високим позицијама у министарству одбране. Френк Карлучи је у фирму донео разноврсне таленте. Радио је у ЦИА, био саветник за националну безбедност, министар за одбрану. Био је председавајући Карлаел групе више година. Међу клијентима су били и Џорџ Сорос, велики инвеститор, краљевска породица Саудијске Арабије, чак и фамилија Бин Ладена.

Међу свим овим светским моћницима нашао се и Мило Ђукановић. Тражећи подршку за добијање независности Црне Горе, он је безуспешно лобирао америчку владу док му врата није отворио Френк Карлучи. Ђукановић је успео да се састане са Карлучијем и он га је препоручио свом ученику Колину Поуелу.

Карлаел група је била веома сумњива и знало се да се ради о великој корупцији, па је била присиљена да после великих притисака и судских наређења објави само два тајна документа. Један од тих докумената се односио на Мила Ђукановића. Објављено је дугачко, детаљно писмо које је Френк Карлучи писао новопостављеном државном секретару Колин Поуелу. Писмо је писано 23. феб 2003.

Шта Карлучи пише Поелу

Ђукановић је дошао у САД да погура питање независности ЦГ почетком фебруара 2003. и државни секретар Поуел је одбио да се састане са њим. Бушова администрација је била против независности ЦГ јер су сматрали да би то изазвало поновни рат у региону.

Ђукановић је успео да се састане са Франком Карлучијем, који је у име Карлаел групе лично написао писмо Колину Поуелу, државном секретару молећи га да размотри Ђукановићев захтев.

Карлучи објашњава и доказује аргументима зашто САД треба да подрже независност Црне Горе, која је искренија и отворенија република у бившој ратом разореној Југославији. Он пише да је Ђукановић проверени пријатељ САД, да је помогао за време НАТО бомбардовања да се ублажи опасност за америчке и савезничке пилоте; да се са великим ризиком супротставио Милошевићу и помагао демократе у Београду; да је од 1998. прихватио велики број избеглица са Косова, те како је Ђукановић велика покретачка машина за прозападне промене. Ђукановић је убеђивао своје саговорнике да опстанак Југославије (ЦГ и Србија) не гарантује решење косовског проблема, јер се тај проблем може решити само преговорима између Београда и Приштине. Црна Гора може помоћи само као успешна, независна мултиетничка држава, која би била фактор стабилности и за Србију и за албанске заједнице у региону.

Осим тога, пише даље Карлучи, Ђукановић верује да Београд само плаши међународну заједницу са могућим проблемима у региону, па проблем у Босни сматра за глупост, јер само српски национализам у Београду ствара тешкоће Републици Српској (РС). Београд хоће да уплаши међународну заједницу да би независност Црне Горе проузроковала отцепљење РС.

Ђукановић је обавестио своје саговорнике да је Београд анти-амерички, док је Црна Гора про-америчка. И док Србија одбија да сарађује са Хашким трибуналом, он би ухапсио све оптужене. „Све док Југославија постоји, српски национализам ће да живи. Идеја о Великој Србији још постоји“, пише Карлучи цитирајући Ђукановића.

Ђукановић је показао одлучност да настави са питањем независности. Он је подвукао да планира добијање независности на демократски начин, без нереда и дестабилизације региона.

При завршетку састанка, пише даље Карлучи, Ђукановић је питао да ли би САД, које сада подржавају да Црна Гора остане део СРЈ, промениле став по питању независности и прихватиле га, ако би тај процес био отворен и демократски. Састанку су присуствовали: Мортон Абрамовић, Макс Кампелман, Џин Киркпатрик, Ричард Перл, Стив Соларз и Хел Соненфелд.

Писац књиге Ден Бриоди пише да свако може само да нагађа шта је подстакло Франка Карлучија, председавајућег једне моћне приватне компаније да се састаје са Ђукановићем, лидером једне ратом растурене државе. Збуњујуће је какву је улогу одиграо Карлучи у добијању црногорске независности. Такође је за чуђење, пише даље Бриоди, зашто је Карлучи осећао потребу да директно лобира Државни секретаријат да подржи независност Црне Горе. Можда је мислио да ће нови нереди на Балкану изазвати нови рат а са ратом и потребе за оружјем које би он и његови сарадници богато уновчили.

Најновији притисци на СПЦ

Александар Павић, у чланку под насловом Украјинизација ЦГ или Монтенегранизација Украјине, који је објављен на интернет порталу Strategic Culture Foundation, новембра 13, 2018. пише како се дешава потпуно идентичан геополитички процес у обе државе. То је непријатељски процес који свлачи сва етничка обележја, положај, историјске, националне, верске, културне карактеристике коју једну националну групу у једној држави вежу за матицу. Крајњи циљ је не само стварање нове национално-етничке групе, него групе која је непријатељска према својој матици. Иако се ради о ЦГ и Украјини, посебно о деловима територије ЦГ и Украјине, на којој живе Срби и Руси, крајњи циљ су Србија и Русија, јер се ове две, етнички и верски веома блиске државе, боре против даљњег проширења НАТО-а са којим иде глобалистичка експанзија корпорацијских, економских интереса. Тако пише Павић.

Џим Џатрас у чланку Како амерички Стејт департмент ломи кичму Православној цркви (monomakhos.com) од 29. децембра 2019. пише како је владика рашко-призренски г. Артемије био уклоњен 2010. због „проневере новца“ који је био додељен СПЦ да обнавља цркве и манастире које су порушили Албанци и НАТО за време бомбардовања 1999. Џејмс Џатрас, амерички дипломата и близак сарадник владике Артемија пише: „Владика Артемије је био кажњен због отвореног противљења САД, НАТО и ЕУ због њихове политике на Косову и због тога што је владика Артемије ширио лобирање у Вашингтону против стварања терористичко-мафијашке квази државе под заштитом НАТО-а.

Поред тога Артемије је тужио НАТО чланице Европском суду за људска права у Стразбуру. СПЦ је ову тужбу повукла. Као додатни грех приписује му се што је 2009. покушао да спречи долазак ондашњег потпредседника САД, Џоа Бајдена у Високе Дечане. За узврат, Џо Бајден, повређене сујете, обратио се високим НАТО званичницима, који су СПЦ саопштили да им на Косову треба владика који сарађује: ‘Оно што нам треба овде је владика који сарађује.’ СПЦ је погнула главу под притисцима из Брисела и Вашингтона и сменила владику. А онда им се десила Црна Гора“, пише Џатрас.

Бен Хоџес: СПЦ је препрека миру на Балкану – мај 2019

Генерал-потпуковник Бен Хоџес је пензионисани официр војске САД, бивши командант америчке армије у Европи. Тренутно ради у Центру за Европске политичке анализе. Био је у Београду у мају 2019. на годишњем састанку за НАТО. После састанка је написао чланак који је 26. јуна 2019. објављен на интернет страници Emerging Europe. Хоџес пише да САД, ЕУ и НАТО треба да дају Вучићу и Тачију простора за преговоре без притисака. На Вучића велики притисак ставља СПЦ, која је под великим директним притисцима Русије. Америка има одлучујућу улогу да омогући политички простор Вучићу и Тачију и да их заштити од унутрашњих и спољних притисака. Дакле, лако се да закључити да је СПЦ велика претња миру на Балкану.

Стејт департмент у Патријаршији

Патријарх спрски г. Иринеј је 11. новембра 2019. примио америчког амбасадора за верске слободе Сема Браунбека. Састанку је присуствовао и амерички амбасадор у Србији Ентони Годфри. Званичних саопштења није било осим нагађања да су дошли да изврше притисак на СПЦ да не ремети преговоре о КиМ. Амбасадор Браунбек посетио је Подгорицу 15–16 нов. 2019. и састао се тамо са верским лидерима.

Јарац уместо Његоша

У Фениксу, Аризона у Музеју музичких инструмената видела сам прошле године како је представљена култура Црне Горе и Србије. Међу инструментима који представљају Србију постављене су и гусле. На тим гуслама изрезбарени ликови Обилића, Његоша и Принципа. А тамо у оном делу, где пише Црна Гора, постављене су такође гусле, али гусле са главом једног јарца. И ништа више на њима. Уз гусле су одрастали вековима нараштаји у Црној Гори. Епска поезија нас је учила чојству и јунаштву, вери православној, јеванђељу мајке Јевросиме: „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога…“ Уместо Његоша, данас је симбол јарац.

И док завршавам овај чланак за штампу, стигоше две поруке на Твитеру: од америчке амбасадорке у Црној Гори и од Небојше Малића, који је прокоментарисао њену поруку Србима:

Ми хришћани не смемо губити веру. „Не бојте се“, говорио је патријарх Павле.

Мир Божји – Христос се роди!

(Опрема: Стање ствари)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: