Добрашин

Пише: Небојша Реџић

Коначно, тај пиштољ је једна од ретких ствари, предмета која је остала, како се то казе, иза тате, за татом. Глупо. Али када сам већ ушао у сву ту процедуру и административне и бирократске „то је тако“ прописе и заврзламе, реших да истрајем.

Walter, 7,62 био је наоружање Вермахта за ваздухопловство, оклопне јединице и све официре копнене војске. Због квалитетне израде и практичних габарита пиштољ је међу савезницима, а посебно официрима Црвене армије, постао цењено трофејно оружје. Никада нисам сазнао како је пиштољ доспео код мог оца; сећам се само да је !то био поклон од неког ратног друга, Словенца“ али су то све само непроверени фрагменти моје конфузне меморије.

Ове податке сам скоро нашао у Политикином магазину, у рубрици из старих ризница. Мотив више. Пиштољ неће опалити, али можда једнога дана из њега излети још нека прича, судбина, мит…

Требало је пиштољ поново ставити у легалне токове; пријава Полицији, депоновање, потврда за суд, предлог суду за накнадну расправу о оставини, допуна решења, решење, правоснажност, Полиција опет, реверзибилни процес. Остало је само то да Полицији докажем да нисам под истрагом (ионако не признајем судове) и да се не истражују моји сумњиви ноћни разговори, шапутања, дневне мисли и садржај подварка, давалац рецепта…

Палата правде. Како то звучи, звечи, јечи… ових дана када та слепа дама бива продата као бело/црно робље, силована, бичевана, искоришћена, када је мач у рукама оних који режу, касапе, лажу, стварају свет, играју се судбинама…

Треба да докажем држави да ме она не јури, испитује, пропитује, сумњици за … шта год. И да ме не гони.“

Молим да ми издате уверење да против мене није покренута истрага, нити подигнута оптужница, како код тог суда, тако ни код Вишег суда у Београду И то било за које кривично дело из надлежности ових судова“. У потпису – Молилац.

Ред молилаца за доказивање исправности, грађанске снисходљивости, опортуне сагласности отезао се у кривудаву црту креативних молилаца. Негде око средине уредно поређаних руку са уплатницама за молитвене таксе, гледам однекуд познато лице, лице које сам последњи пут видео, где?

Мотел Наис, на аутопуту Бг-Скопље,-Софија, Солун, зависи где се упутиш… година 1999. јун,15. Сећам се…

Заустављам нас „скоро југо у деловима” поред стотињак других возила која личе на запреге, натоварена до пуцања, коферима, торбама, сликама, успоменама, безнађјем и страхом..

Возим моје родитеље из Врања у Београд. Мама и тата су се после два дана проведених у Врању у хали, на поду колективне срамоте и понижења јавили – да, стигли су. Тај исти југо возио је 13-тогодишњак. Сатима у колони непроверених гласина, лажних информација, непостојеће наде, „привременог напуштања домова“, страха…

Мама је јуче испред наше зграде, у рано, магловито јутро младом војнику испред тенка брижљиво рекла: „је л’ ти хладно, сине? Одговор је био: Was? Утрчала је у кућу и рекла само: Ђоко, дошли Немци.

Добрашин.

Био је то Добрашин. То лице се не заборавља. Сви сурови врхови и косине Комова, долине и шуме око Лима, векови трпљења, суочавања и преживљавања су на том лицу. Знао је Добрашин и тамо, у Призрену, у „Душановом граду“ да опстане међу „њима“ (Албанцима, Шиптарима) пливао је у бујици простаклука, увреда, понижења али исто тако је знао да узврати. Требало је опстати, али не само опстати. Није био сам. Тридесетак година издржао је између осталог и његовој самоконтроли и подношењу алкохола; волео је да попије, ваљало је, али је увек владао собом и ситуацијом. Иначе, без тога би његов живот тамо био незамислив.

Његов брат Раша, становао је на 50-так метара од нас. Његов старији син, Драган погинуо је почетком јуна у селу Кориша, код Призрена. Када су „милосрдни анђели „ослободили“ Косово, Раша није хтео да оде, избегне, побегне пре него што да 40-тодневни помен сину. Стално је понављао: неће мене нико, нема разлога, ником нисам ништа нажао урадио, неће ми ништа. Убијен је у свом стану заједно са својим другим сином, 30 и неког дана после погибије првог сина. Има оних који ће их спомињати.

Живели су, каже Добрашин, неколико година у Ковину. После тога су, пре неколико година купили кућу у Калуђерици и сада су дошли овде у Суд да легализују имовину.

У пензији је. Нису му признали 9 година па му је пензија око 15.000. Мало, ал’ шта ћеш?

Легализују својих 50-так квадрата. Јер, ипак је то Закон и треба га поштовати, ма какав био.

Протерани, без игде ичега, обесправљени, убијани, жртве, и легализују.

Чује ли то неко? Човек легализује; на другој страни легализује се смрт, прогон, пљачка, срам, понижење…

Демократски поредак, власт – па то је оксиморон. Легално прогласава Неправду, а Добрашин легализује.

Ту је и Ружа, његова жена. У првом тренутку сам помислио да је то његова мајка, старија сестра… где нестаде она лепа жена? Ово је сада старица. Каже да је преживела инфаркт после дводневне коме; преселили су се у Калуђерицу да би били близу њене сестре, да би биле близу једна другој; а онда умире сестра, зет и њихова два сина.

Пошаст… Зашто? Можда је и то легално?

Седимо у кафицу, питамо се.

Да, онај пиштољ са почетка приче. Регистроваћу га као трофејно оружје. Трофеј?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: