Добре и лоше стране рада од куће

Готово сваки трећи радник у Србији је ангажован на пословима који су краткорочни, несигурни и који не гарантују достојанствене услове рада, у смислу приступа радним, социјалним и економским правима. Аутори публикације „Радници другог реда: нестандардни рад у Србији” недавно су обзнанили да је удео радника на неодређено међу запосленима у паду са 88,5 одсто 2010. године на 81,4 одсто 2014. године, те на око 77 одсто, колико износи протекле три године. Истраживачи су скренули пажњу и на то да се раст запослености, односно смањење незапослености које статистике бележе, готово у потпуности може приписати снажном тренду прекаризације тржишта рада, односно преласку са уговора на неодређено на оне са одређеним трајањем.

Тако, рецимо, док се 2010. године 11,4 одсто запослених радника налазило у такозваним прекарним формама (несигурном облику рада) – на одређено, сезонски и привремено – њихов удео до 2019. попео се на 22,5 одсто. Најчешћи облици несигурног рада јесу – онај најмање нестандардни, односно рад по уговору на одређено, као и рад на „црно”, подсећају аутори ове публикације. На све то може и да се накалеми и званична статистика о раду од куће, који је откако је почела пандемија узео маха. Према статистичким подацима за четврти квартал 2020, у рад од куће било је укључено 9,2 одсто запослених од њих укупно 2,92 милиона. То је за 0,1 одсто мање у односу на претходно тромесечје, а за 0,5 процента више у односу на исти период 2019, подаци су из Анкете о радној снази.

Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, сматра да је рад од куће, који је актуелизован за време пандемије, показао и добре и лоше стране.

– Добро је што се процес рада одвијао и у условима епидемије. Није добро што законски није регулисан да би се знало шта су права и обавезе послодавца и запосленог. Најчешћи проблеми који су се јављали у вези с радом од куће били су недефинисано радно време, накнада трошкова запосленом, плаћање превоза и топлог оброка и осигурање од повреде на раду. Ипак, сигурно ће остати трајан у појединим делатностима. То ће се десити у ИТ индустрији и свуда где је могуће обављање рада ван просторија послодавца – истиче она и подвлачи да је у Србији много већи проблем то што је достојанствен рад одавно нестао.

Када је држава уређена тако да су капитал и послодавац приоритети, раднику остаје једино да прихвати понуђене услове, да се много не буни и чува посао који има.

– Српски радник није случајно доведен у овакав положај. Овде је реч о добро осмишљеној акцији државе, у којој су флексибилни облици рада доминантни, а несигуран посао правило. У таквој ситуацији радник је уплашен. Ради шта му се каже, има стални страх да ће остати без прихода и да неће моћи да издржава чланове породице. Криза због епидемије још више је повећавала тај страх, а многима уговор није продужен, а неки су радили тако и десетак година. Ипак, да се поштовао Закон о раду, ови запослени не би остали без посла – истиче Савићева.

Шта треба урадити да се овакво стање мења? Пре свега, треба обезбедити примену и поштовање закона, а земљи је потребна и инспекција рада која није у служби политике и крупног капитала. Потребно је повећати капацитет Инспектората за рад и увећати њихову надлежност и овлашћење.

– Србији је потребна и политика владе која српску радну снагу не гледа као јефтину потрошну робу која је добра за привлачење страних инвестиција, јер радна снага свуда у свету јесте економска вредност и према њој се мора и водити таква политика. Улога синдиката мора бити већа. Проблеми радника који раде на несигурним радним местима огромни су. Њихово једино уточиште у овом тренутку су синдикати – уверена је Ранка Савић.

У Савезу самосталних синдиката Србије такође указују на тренд смањења права радника, као и броја класичних уговора о раду, пре свега уговора о раду на неодређено.

– У Србији и у свету се само прича о флексибилности рада, чиме се само задовољавају потребе света капитала, послодаваца и дела политичке елите, али не и радника. Заборавља се на још један термин, а то је флексигурност за раднике, у случају губитка посла, до проналаска новог ангажовања – подсећа Душко Вуковић, потпредседник савеза.

Србија је прва у Европи по неједнакости становништва, чак прва у свету по броју фриленсера по глави становника, подсећа он, а прекарни рад као класична експлоатација радне снаге све више узима маха, посебно нови облици рада на платформама са непознатим послодавцима, без радног одмора, без писаног уговора.

– Све то нам говори да хитно морамо да регулишемо законе, усагласимо цену рада, питања зараде, здравственог и пензијског осигурања. Земља мора добро да се спреми за све то, ако иоле размишља о одрживости друштва, јер иначе одоше нам сви у свет, тамо негде где су системи уређенији – подвлачи Вуковић и подсећа да садашња ситуација иде наруку само власницима крупног капитала који лагодно долазе до јевтине радне снаге.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: