Добри дух Института за упоредно право

Др Јован Ћирић Ћира, судија Уставног суда и некадашњи директор Института за упоредно право, изненада је преминуо ујутру 12. децембра. Само се није пробудио из сна, а био је од оних људи који никада не престају да сањају.

Ти снови вероватно су га и водили да 2007. преузме руковођење чувеним Институтом за упоредно право у тренутку када је било угрожено његово постојање због мањка научника. У наш институт дошао је 2000. године, а са директорске позиције на којој је био до 2016. године, када је изабран за судију Уставног суда, претворио га је у расадник стручњака и довео много младих правника одликаша, од којих су многи школовани и награђивани на најбољим европским универзитетима (Оксфорд, Нанси, Фрибург, Лондон, Глазгов…).

Без њега, неки млади људи данас не би били научници. Док су они сумњали у себе, Ћира је веровао у њих. Нека научна имена, релевантна данас на светском нивоу, и предавачи на најпрестижнијим универзитетима изгубили би везу са Србијом. Док су их остали одбацивали, Ћира их је у институту скупљао.

Када је пре пет година институт учествовао на светском пројекту о „Дану холокауста” у Уједињеним нацијама и научној конференцији у Њу Џерзију настао је проблем око слободних места и директор је тражио да идемо нас тројица млађих колега. Млади људи морају да виде свет, а Њујорк је свет и ви тамо носите са собом истину о Србији, рекао је Ћира. Задивљујућ је био његов одлучан став да он без нас неће ићи и да ми треба да идемо уместо њега.

Млади људи у њему су увек имали „научног оца” који доброћудно кори када се касни са завршетком писања доктората, али и људски подржи ако се западне у кризу. У кафани је био као старији брат, вечити сањар, шармер и весељак. Недостајаће ми да, док седим са њим у друштву, девојкама рецитујем његову песму „Mademoiselle” , коју је написао као заљубљени дечак. И тог дечака никада није изгубио па је, иако знатно старији, некада био детињаст попут млађег брата. Никада нећу заборавити како се дуго и заразно смејао на њујоршким авенијама нашим шалама на рачун дечачке заљубљености једног колеге према једној нашој познатој глумици коју смо срели у том граду.

Упознао сам га на чувеној „Копаоничкој школи”, када су колеги Луки и мени – нама двојици студената, објављени радови на научној конференцији на којој учествују професори, судије, адвокати… Пришао нам је после излагања, рекао нам да му се јавимо ако будемо желели да радимо у институту и заувек „купио” пажњом коју је указао нама „клинцима”. За то време око њега су се стварали концентрични кругови људи који су чекали да се поздраве и разговарају са њим.

Надам се да ћемо сви ми, као цела генерација младих правника Института за упоредно право, које је др Јован Ћирић само добрим задужио, успети макар делић тога да вратимо једног дана „неким новим клинцима” као спомен на нашег доброг Ћиру.

*научни сарадник Института за упоредно право

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: