Добрица Ћосић: Тито је у свом дугом политичком животу изговорио много противречности о националном питању, југословенству, социјализму…

Историчари морају да поставе питање: када је југословенско политичко вођство престало да буде југословенско, када је постало национално, партикуларно и у којим све видовима?

То питање сматрам фундаменталним за разумевање политичке историје и судбине Југославије створене антифашистичким ратом и револуционарним превратом. Бранко Петрановић је поставио тезу о „Титовој вертикали“ у схватању националног питања. Та „вертикала“ је, по мом мишљењу, веома условна, темпорална, јер мора се данас видети да је Тито, у свом дугом политичком животу и бурним историјским околностима, изговорио много речи и много противречности о националном питању, Југославији, југословенству, социјализму… Титова идеолошка схватања су толико тактички условљавана и противречна, да је тешко утврдити њихову идејну конзистенцију. Борба против окупатора и за освајање и очување власти свакако је најчвршћа „вертикала“ целокупне Титове унутрашње политике.

Постоји друга југословенска личност која је, верујем, идеолошки сложенија за разматрање и истраживања историчара, личност која се сматра пројектантом самоуправног социјализма, а то је Едвард Кардељ. Моја маленкост, што би рекао Игор Мандић, имала је прилику 1957. године да учествује у формулисању Програма СКЈ. Био сам задужен да напишем основе за нека поглавља; написао сам предлог увода, шесту главу и крај Програма СКЈ. Коначну редакцију текста, наравно, извршио је Едвард Кардељ, а потом целокупна комисија.

Сећам се дугих расправа с Кардељом о Југославији и југословенству. Када сам покушао да дефинишем југословенство као основну интегративну идеологије Југославије, Едвард Кардељ је одлучно оборио ту дефиницију, и у расправи са мном, поред осталог, рекао и следеће: „Југославија је историјски привремена творевина. Она је појава и резултат империјалистичке епохе и констелације међународних односа у тој епоси. Са развојем светских интеграционих процеса и превазилажењем империјалистичке епохе, њени народи поћи ће у нове асоцијације и интеграције по цивилизацијским и духовним афинитетима и она ће неминовно бити прекомпонована као држава. Тако ћемо ми Словенци бити, разуме се, са Аустријанцима и Италијанима, а ви ћете Срби, природно, бити са Бугарима или са православним народима који су вам, иначе, историјски ближи.“ Запањен његовом пројекцијом Југославије, ја сам га упитао: „Па добро, значи ли то да је за тебе Југославија, једноставно, један историјски транзит?“ Он је мирно одговорио: „Да, добро речено.“ Имао сам још прилике да потом и више пута с Кардељом расправљам о Југославији и југословенству и био сам приморан да учим да његова схватања у тим расправама нису била увек идентична и са његовим објављеним текстовима и говорима. Неке његове јавне формулације често су се и знатно разликовале од његових, ако смем да кажем, интимних уверења. Наравно, то је само мој лични доживљај и не мора да има општи значај нити претендује да представља идеолошку оцену Кардељеве личности.

Деценијама, ја сам као писац и јавни радник заступао једну велику заблуду, а најупорније у полемици са Душаном Пирјевцем 1961-1962. године. Реч је о уверењу да је југословенски народноослободилачки покрет јединствен покрет. И документи са заседања АВНОЈ-а, забелешке учесника и друга накнадна сазнања, као н целокупно политичко понашање словеначког партијског вођства, особито од шезедесетих година, показује да југословенски народноослободилачки покрет није био јединствен. Није био јединствен зато што у реконструкцију и стварање Титове Југославије поново нисмо ушли са истим мотивима, као што у периоду 1914-1918. нисмо имали исте националне циљеве у стварању заједничке државе. Није случајно да савремена словеначка опозиција, која доминира словеначким јавним мњењем, свој историјски идентитет, своје историјско утемељење тражи у организацији и Освободилне фронте, у њеном постојању до тзв. Доломитских споразума, односно, до фактичког признавања руководеће улоге Комунистичке партије Југославије. Ако добро пратимо све оно што твори савремену словеначку националну свест – од историјских до социјалних и културних схватања – уочићемо, веома лако, да њени протагонисти праве оштру и прецизну диференцију у схватању карактера народноослободилачке борбе према осталим схватањима у Југославији.

Такође, кад се погледа рад ЗАВНОХ-а, његове одлуке, па унутарпартијска борба унутар КП Хрватске, да не говорим о политици партије на Косову и Метохији, све то показује да у југословенском народноослободилачком покрету под вођством КПТ није било јединствених националних циљева. Да није било јединствених националних циљева, показаће се већ с првим петогодишњим планом, територијалним распоредом индустријализације земље. Покојни Благоје Негаковић, први председник српске владе после рата, и мени је говорио о тадашњим ставовима Едварса Кардеља, Андрије Хебранга, Бориса Кидрича и Франца Лесковшека, према којима би „мајоризација Југославије била апсолутна, ако би се Србији дала јака индустрија“. Према том схватању. Југославија не би била могућна као равноправна заједничка творевина југословенских народа у којој би Србија била индустријски јака или равнопорвна са неким другим републикама. А како тек може да се објасни неиндустријализација територија у којима живе Срби у Хрватској? Треба ли да вас подсећам на значење чувене изјаве Владимира Бакарића да Титова Коренида у Лици не може бити Беч. Дакле, од такве политичке концепције, индустријализације, целокупне економске политике од рата до данашњег дана, како се показало и у потоњој реорганизацији Југославије од 1963. до 1974. год, коју је изводио Савез комуниста, нејединствени национални циљеви били су иманентни том покрету и његовом вођству.

(Новости)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: